Обновитељски раскол у РПЦ

Кратка историја развоја обновитељског покрета у Русији (мај 1922 – јун 1923)

         Хапшење Патријарха Тихона

Увод:

„У Руској Цркви имамо још један, и то двоструки раскол, настао после Бољшевичке револуције и ранохришћанског страдања ове Мученичке Цркве.

Наиме, негде 1922., уз помоћ безбожних бољшевика организована је тзв. "Жива Црква", једна секта потпуно разуларена и реформистичка, нешто попут протестантских модерних секти, која је покушала да разори организацију распете Руске Цркве, и у коју су милом-силом привучени извесни клирици и Епископи. Насупрот њима, оформила се друга група, сасвим супротна овој, тзв. "Катакомбна Црква", која се повукла у тајност и илегалност, не признајући руску канонску јерархију и нарочито Митрополита Сергија (Старогородског), који је био принуђен (1927.г.) да тактизира са безбожном и бруталном Совјетскоm влашћу, да би спасао Цркву од разорења и раскомадавања. "Живоцерковници" су убрзо пропали, док је "Катакомбна Црква" трајала подуго (по некима, она још постоји), чак и под Патријархом Алексијем и Пименом, мада није лако установити ко су заправо они и колики их је стварно број. Нажалост, њима је на неки начин, као и грчким "Старокалендарцима", a да би контрирала Московској Патријаршији, пружила руку Руска Загранична Црква из САД, која је такође, али из сигурне залеђине са Запада, одбацивала Патријарха Сергија због тзв. јереси "Сергијанства". Тако је било до пре годину-две дана, кад су у Руској Заграничној Цркви увидели да - "не једе се све што лети", и да је Мученичка Руска Црква, ова садашња Московска Патријаршија, изашла жива и читава, чак и оснажена из пакла бољшевичког богоборства и црквоборства.“

Епископ Атанасије Јевтић
ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА

Дмитриј Сафинов

Кратка историја развоја обновитељског покрета у Русији
(мај 1922 – јун 1923)
Црквени преврат се припремао од стране ДПУ (Државна политичка управа  - прим. прев.) од прве половине 1922., под руководством Политбироа ЦК, где је главни идеолог и стратег програма уништења Цркве уз помоћ расколника био Л. Д. Троцки.
При ДПУ-у од 1921., активно је радило 6. Одељење тајне канцеларије, коју је до маја 1922. водио А. Ф. Рутковски а после њега Е. А. Тучков.
Од марта до априла 1922. било је спроведено активно врбовање будућих обновитеља, одржани састанци и инструктажа.
Да би се олакшао црквени преврат, ухапшене су особе блиске Патријарху Тихону, и због тога у ноћи између 22. и 23. марта 1922. године  и епископа Верејског Илариона (Троицког).
9. маја, по команди ДПУ, у Москву из Петрограда долази група обновитеља : протојереј Александар Веденски и свештеник Јевгениј Белов.
В. Д. Красницки је допутовао још раније и већ водио преговоре са Тучковим. Красницки је основао групу „Жива црква".  Тучков је о томе писао:
„У Москви је са тим циљем под непосредном управом ДПУ, организована обновитељска група, касније названа "жива црква".
А. И. Веденски је означио Е.А. Тучкова као организатора црквеног преврата. Власти су решиле да исценирају помиловања свештеника осуђених на смрт од стране Московског суда, који су били осуђени за узимање црквених драгоцености да би обновљеницима олакшали црквени преврат.
Ово исценирање је било неопходно да би се Патријарх Тихон удаљио од Црквене власти.
10. маја 1922. године уз учешће Е. А. Тучкова, обновљеници су саставили  петицију да се помилују сви осуђени на стрељање. По замисли ДПУ, петиција је била неопходна за придобијање ауторитета обновитељске групе у очима верника, зато што се власт припремала да удовољи њиховим захтевима а не молби Патријарха Тихона.
ДПУ је сигналисао обновљеницима да је власт спремна да помилује део осуђених, иницирајући, на тај начин петицију обновитеља.
После писања петиције, обновљеници су 12. маја у 11 часова увече, уз пратњу Е.А. Тучкова пошли у Троицко подворје Патријарху. Још 9. маја Патријарх је био упознат са иницијативом дела московског духовништва , о чему сведочи његова лична преписка.
Тог истог дана написао је Молбу за помиловање, а знајући да власт није спремна да прихвати његову Молбу, него Молбу „прогресивног“ духовништва, Патријарх је, да би спасао животе осуђених, написао изјаву адресирану на М.И. Калињина о предаји црквене управе Митрополиту Агатангелу или Митополиту Венијамину.
14. маја осуда за стрељање остала је на снази за пет људи, а четворо људи, за које су молили обновљеници (од 5 за колико су молили), било је помиловано. 18. маја Политбиро је потврдио то решење.
Тог истог дана, група обновитеља запутила се у Троицко подворје и узела од Патријарха документе у којима он предаје Митрополиту Агатангелу „синодалне послове“.
У једном од својих извештаја Е.А. Тучков, позива се на обновенике као изворе информација (18. Маја 1922.): „Посао је започет са вођом реакционарног црквеног покрета бившег Патријарха Тихона, који је под притиском попова – наших извештача- њима предао црквену власт, удаљивши се сам у Донски манастир.“
У историографији се утврдио стереотип да су обновљеници преваром отели од Патријарха црквену власт; у том случају Патријарх се представља као нека наивац, што уопше није тако.
Патријарх Тихон је морао да преда црквену власт свесно, схватајући са ким има посла; тај корак је био цена да не испуни антиканонске захтеве власти и покушај да спасе животе московских свештеника, осуђених на смрт.
Да би лишио обновљенике легитимности, назначио је да на челу црквене управе треба да буде Митрополит Агатангел, мада је и сам знао да му власти неће то допустити. Патријарх Тихон је такође знао да ће доћи до још већих репресија према Цркви у случају да не прихвати да привремено напусти црквену власт.
19. маја 1922., Патријарх је био приморан да напусти Трицко подворје и да пређе у Донски манастир, а подворје су заузели обновљеници. После преузимања Троицког подвојра, овде је настало пијанство и крађа.
Према исказима савременика, чланови и обновитељско духовништво редовно је ту одржавало пијанке. В. Красницки је уништавао црквене ствари а епископ Леонид (Скобејев) (епископ Московске епархије), присвојио је за себе ствари Патријарха Тихона, које су се чувале у подворју.
Чекисти су сами писали: „Треба рећи да се контингент врбованих састоји од много пијаница, увређениих од стране Цркве...сада их мање долази јер истински ревнитељи Православља не иду код њих; међу њима је последњи олош, који немају ауторитет међу верницима.“
После одлуке Патријарха Тихона да привремено преда црквену власт митополиту Агатангелу,  почело је грађење нових, виших органа црквене власти.
У првом броју журнала „Жива црква“, кога нема у московским библиотекама, него се чувају у бившим партијским архивама, публиковано је обраћање „иницијативне групе духовништва и мирјана“  са позивом да се направи државни орган „Сверуски комитет за послове Православне Цркве, духовништва и мирјана Православне Цркве на челу са главним опуномоћеним за послове Православне Цркве у чину епископа“.
.Пре свега, било је неопходно да се нови, вишим црквеним органима да максимално канонски облик, а за то је било неопходно да се добије сагласност од Митрополита Агатангела да Црквом управљају лица изабрана од стране власти.
18.  маја В.Д. Красницки посетио је Митрополита Агатангела у Јарославу, где му је предложио да потпише апел „прогресивном духовништву“, што је наишло на одбијње, а 18. јуна митрополит је послао познату поруку о непризнавању обновитеља.
У вишу црквену управу најпре су ушла лица, по речима Е.А. Тучкова „са моћном репутацијом“. Њих је предводио „главни опумоноћени за послове Руске Цркве“ епископ Антонин (Грановски).
У писму епископу Виктору  (Островидову) Антонин је написао да је главни задатак обновитељства – ликвидација Патријарха Тихона.
4. јула, уз помоћ ГПУ у Троицком Подворју у Москви одржан је збор "Живе цркве." Красницки је сопштио окупљенима да је на предходна три заседања групе "Жива црква" организован Централни комитет и Московски комитет "Живе Цркве" и да сад треба изабрати исте такве комитете по целој Русији.
Обновљеници нису скривали да ће оформити своје органе по узору на совјетске и партијске структуре, узимајући чак и имена. На збору 4. јула, свештеник Е. Белков, "желећи да истакне суштину две организације - групе "Жива црква" ...је рекао да се те две организације могу поредити са органима који су већ основани у грађанској области - ЦК, РКП и ВЦИ."
Један од присталица "Живе цркве"још је појаснио мисао Белкова:"ВЦУ је званични орган више црквене управе, а група "Жива црква" је њена идејна инспирација.
Своју групу "живоцрковници" видели су у лику бољшевичке партије - главне "руководеће и управне " снаге цркве.
ЦК "Живе Цркве" имитација  је  ЦК РКП; президијум ЦК "Живе цркве" – сличан  Политбироу ЦК РКП.
Себе је, као вођу президијума ЦК, Красницки очигледно видео у лику главног партијског вође – В.И. Лељина.

Последице:

Обновљеници су имали 192 епископа и 15000 храмова. У Петрограду од 123 само им 8 парохија није припало. У јеку велике репресије настала је катакомбна црква која је постојала све до „перестројке“. По Стаљиновој жељи Сергије је изабран за патријарха 1943.

Превод за Поуке.орг - Оља

Обновитљски митрополит Александар Веденски

После његове смрти (1946), долази до пада обновљеника.

Хапшење Патријарха Тихона

Љубав

Дошао један молитвеник старцу и рекао:

"Желим да нађем пут ка Богу. Помози ми!"

Старац га је пажљиво погледао и упитао:

"Реци ми најпре, волиш ли некога?"

Гост одговори:

"Не занимају ме световне ствари, љубав и остало. Желим да приђем Богу!"

"Размисли још једном, молим те, да ли си у свом животу волео неку жену, дете, било кога?"

"Рекао сам већ једном, да ја нисам обични мирјанин. Ја сам човек који жели да спозна Бога. Ништа друго ме не интересује."

Старчеве очи испунише се дубоком тугом и одговори му:

"Онда је то немогуће. Најпре мораш да спознаш, како је то стварно, заиста волети некога. То ће ти бити прва степеница ка Богу. Питаш ме за последњу степеницу, а ниси ступио још ни на прву."


За Поуке.орг - Оливера

Цец

   Радость моя ...

Спасо-Прилуцкий монастырь. Церковь Успения Пресвятой Богородицы

Црква мора да се одазове на позив за помоћ жртвама тоталитарног секташтва

Теолог Александар Дворкин - о сектама

„Црква мора да се одазове на позив за помоћ жртвама тоталитарног секташтва“

Познати теолог и специјалиста   за сектологију  професор Александар Дворкин, руководилац Информационо-консултативног центра „Св. Иринеј Лионски“ при Московској Патријаршији, посетио је Кијев. Учествовао је у емисијама на телевизијском каналу 1+1, одржао предавања на Кијевској духовној академији и дао интервју новинарима.

•   Александре Леонидовичу, данас се појам “секта“ тумачи различито и апсолутно није прихваћен од секташа, изазивајући буран протест и срџбу са њихове стране. Можете ли нам  Ви дати тачну формулацију појма „секта“?

Укратко,  „секта“ је затворена религиозна група , која је у супротности са основном културнообразовном религиозном заједницом (или основним) заједницама земље или региона. Од 1993. године у нашем језику појавио се термин „тоталитарна секта“ и одмах ушао у употребу. Под тоталитарним сектама почеле су да се називају посебне аутократске (диктаторске) организације, чије вође, тежећи ка васти над својим следбеницима, прикривају своје намере под религиозним, политичким, психотерапеутским, оздрављујућим, научно потркрепљеним, културолошким и другим маскама. Важно је истаћи, да је секташка структура није религиозна организација , као што смо уобичајили да је замишљамо. Та је организација сличнија мафији или тоталитарној партији са гвозденом дисциплином и безпоговорном потчињеношћу вођи организације, који тежи ка пуној и личној власти глобалног значаја.

•   Данас се чак стручњаци губе у „брзосмишљеним“ именима секта, које оне саме себи дају. Да ли се могу груписати, типологизирати и дати општу карактеристику?

То је најтеже питање, али ако оцењујемо са теолошке тачке гледишта, онда све секте можемо поделити на две групе, које ја условно називам „гностичким“ и „катарским“. Први секташ- гностик био је сам сатана, испољивши у разговору са Евом типичне начине секташког врбовања. „Гностичке“ секте обећавају знања, која када се њима овлада, могу „постати као богови“ и да се може снаћи без самог Бога. То се односи нпр. на сајентологију, „хербалајф“, мормоне, „ивановце“, теозовске, антрoпозовске, рериховске и друге групе.

„Катарске“ секте такође претендују на спасење сопственим снагама. По њиховом мишљењу, у „Цркви“ нема места за слабе и немоћне грешнике: она треба са се састоји само од чистих и јаких. Наравно „чистоћа и снага“ се схватају веома нарочито. Као по правилу, те секте имају јак апокалиптички подтекст: ми смо изабрани, само ми ћемо се спасити, само ћемо ми доживети крај света. Од чега зависи крај света – свака секта има своју варијанту. У ту групу спадају секте као што су „Христова Црква“, јеховини сведоци, разна источњачка учења, која предлажу медитативне технике и друге. Не можеш их пребројати.Тиме се све више смишљају разна имена, скривајући суштину секташког учења. Али у сваком случају треба схватити, да обе групе излазе из сатане, зато што од непријатеља људског рода, који  мрзи Цркву од почетка времена, излази свака гордост, препреденост, лаж и подела (раскол).

•   Да ли је данас постоје одређени знаци и особине, по којима можемо без грешке одредити да ли је у питању секта или не?

Наравно да постоје. Данас бих издвојио следеће: секте сматрају, да они сами или њихов вођа, поседују њихову личност,  који их издваја из оквира друштва и породице и супротставља им се, а такође скривају своју праву природу и циљеве од потенцијалних или  новопреобраћених придошлица. Например, у Немачкој у лецима, који се деле школарцима,  издваја се 17 обележја тоталитарних секти. Децу бар некако упозоравају!  Тоталитарне секте прибегавају обмани, прећуткивању и насртљивој пропаганди за врбовање нових чланова, користе цензуру информација према члановима који им приступају, прибегавају различитим начинима контроле личности, психолошком притиску, застрашивању и другим облицима задржавања у тој организацији.

•   Где да се обрате људи за помоћ и заштиту, ако их насилно задржавају у секти или док су за време проведено у секти претрпела њихова деца, рођаци?

Нажалост, још нема специјалних служби, који би комплексно решили проблем извођења људи из секта или рехабилитацију тих људи у свакодневном животу. У првом реду, треба се обратити правосудним органима суда у месту пребивалишта, зато што се  у деловањима секти практично увек виде повреде закона различитог степена тежине, и јавно се крше права човека. Обратите се психолозима и неуропсихијатрима. За верујуће људе главно оружје спасења мора постати искрена молива са спасење ближњих. Треба урадити све, да би човек започео активан радни и друштвени живот, зато што их у секти навикавају на активности, и све те активности треба усмерити у позитивни ток.

•   Многи сматрају,  да се због раскола  у Украјинској Православној Цркви утицај секти у Украјини повећава. Да ли је то тачно?

Тачно је, раскол односи снагу здравог дела друштва. Зато што су се људи удаљили од цркве, видећи раскол у Православљу, тумаче ту појаву као слабост Православља, и због тога, бирају неповерење према Православљу. Например, Руска црква је јединствена институција , којој указује поверење знатни део – од 70%  до 80% становништва. Бојим се, да у Украјини није тако. Кад не би било раскола, тада би секти било много мање и поверење у Православну Цркву значајно би порасло.

•   Налаже ли борба против секти време за обједињавање са другим културнообразовним концесијама, које традиционално и историјски подржавају знатну већину становништва Украјине?

Безусловно. Зато што не говоримо о међурелигијским споровима, него о друштвеној опасности, која произилази из деловања секти. Наша Црква подржава званични дијалог са традиционалним протестантским деноминацијама и римокатолицима. Можемо предузимати истовремени рад (разуме се не у богослужбеном смислу), имати некакве заједничке програме, сарађивати, било по питању хуманитарне помоћи унесрећенима и по линији супротстављања различитим сектама. Треба схватити, да одговорни хришћани никада неће упасти у такву секту. Например, како нису протестанти залутали, они су изворни хришћани. Наравно, они су само гране отпале од једног дрвета Васељенске Православне Цркве, али чак отпале гране чувају сличност дрвета. Због тога је сарадња са истославним деноминацијама јако корисна. Нарочито, када нас окривљују да критикујући секташе, хоћемо  певише људи да примамимо у Православну Цркву. И ту је јако важно схватити, да не само православље, него и представници других традиционалних културнообразовних концесија, такође иступају против дестуктивних  творевина  - тоталитарних секти. Мислим, да се овде може сарађивати и са разумним убеђеним атеистима.

•   Имате ли каквих препорука како избећи трагове „духовних лутања“ и не потпасти под утицај „секташа“?

Прво, треба знати, да нормалан човек не упада у секту, ту упадају психички неуравнотежени људи, некакви несрећници, али нормалном човеку, који чврсто стоји на ногама, то не прети. Мада „прилику“ има свако. Проблем је у томе, што се у секту не долази. Нема човека који је ДОШАО у секту. У секту се ДОВОДИ путем преваре, помоћу сакривања информација недобронамерне рекламе. То  је зато што је овде прорадила ЛАЖ. Ако би човеку говорили истину о томе, шта га чека, у шта они заиста верују, тешко да би неко пошао туда. Задатак проповедника тоталитарних секти састоји се у томе, да довуче човека у секту, пре него он било шта сазна о организацији. Што мање он зна, то боље. За разлику од тоталитарних секти, например, у Православљу човек сазнаје прво о вери, прима учење својим срцем, што је искреније уверен у то што је сазнао, тада он може ступити у Цркву. Подли садржај учења секти зна само мали круг људи, који се налазе унаутар организације. На тај начин, човек може провести пуно година и чак десетлећа у секти а да и не зна, у шта заправо верује. Секташки врбовници користе различите врсте деловања, и обично човек упада у њихове замке у посебно стресном стању. Због тога, испољавајте трезвену неверицу и проверите добијену информацију. Не верујте у обећања најбржем добијању свакаквог блага. Верујте, да ће свако од нових ускоро постати још сиромашнији и постаће роб руководилаца секте за задовољавање њихових сопствених потреба.

•   Ако се не супротставимо сектама и мирно посматрамо њихову делатност, испољавајући демократску стрпљивост, чему то, по Вашем  мишљењу, може одвести?

То ће довести до тога да ће их бити свуда. Зашто се онда борити са наркоманијом? Разумљиво, ако се не бори са наркоманијом, тада ће се све више људи упадати у наркоманију, и ситуација ће се мењати само на горе. Друга је ствар, да држава треба да се бави тоталитарним сектама, почињући са нивоа законодавне базе и опуномоћених од државе до спровођења одговарајућих мера. Само што се у нашој држави тим проблемом баве друштвене организације, а држава само испољава улогу пасивног учесника. Држава мора да поради на новим цивилизованим законима. Мора на крају да схвати да је то њен проблем, а не посебних друштвених организација.

•   Дајте оцену данашње ситуације са тоталитарним сектама у Украјини и упоредите са ситуацијом у Русији.

Ситуација је тешка, као и у Русији. Али, има специфичности. Например „харизматици“ су у Украјини јачи него у Русији. Зато у Украјини нема „сајентолога“. „Јеховини сведоци“,  бројчано су исти, али то значи, да по броју становника, има их три пута више. У складу са тим, ова чињеница изазива озбиљну бојазност. Плус, говорили смо већ о томе, букти црквени раскол, што такође отежава православно сведочење. Због тога, при спољашној сличности ситуације,видим да је ситуација у Украјини много озбиљнија  и тежа. Из тога следи  да је јако важно активно супростављање сектама. Томе још треба узети у обзир неједнаку реакцију на религиозну ситуацију од стране државних служби. Например, у Русији државни службеници већ нерадо говоре, да је тај или онај закон по америчком моделу. У Украјини о томе говоре са нарочитим поносом. То такође уноси бојазност.

•   Често секташи окривљују православне, да је борба против секти повезана само са тим да преобрати људе из секте у православну Цркву. Шта ви мислите о томе?

Прво, Православна Црква, за разлику од секти, служи човеку а не човек Цркви, због тога је бројчани показатељ за Цркву педесета ствар. Друго, Свети Патријарх Алексеј много пута је говорио:“ Црква је код нас одвојена од државе, али она не може бити одвојена од друштва.“ Због тога ти проблеми, који дотичу друштво, те болести, од којих болује, не могу а да не узнемиравају нашу Цркву. Црква се у овом случају одазива на тај позив хиљаде жртава тоталитарног секташтва, који данас звучи са посебном снагом. То није црквени проблем, зато што црквени људи неће запасти у секту. И због тога, покушаји културнообразовне религије у правцу борби са сектама у нашим земљама раде за то, да би помогле друштву, у коме та религија живи.

Разговарао: Александар Акулов                                                                                                                      
        



Неки од напада на  Професора Александра Дворкина

24. 03.2005, Јекатерунбург

Свети Патријарх Алексеј II oсудио је интервенцију милиције против  Професора Александра Дворкина

                                                   - скраћени превод-
Патријарх московски и целе Русије  Алексеј II  изразио је узнемиреност поводом премлаћивања познатог сектолога професора Александра Дворкина а такође и свештеника јекатеринбушке епархије Владимира Зајцева.
« Са великом узнемиреношћу чуо сам саопштење из Јекатеринбурга о извршеном насиљу против Александра Леонидовича Дворкина, професора, познатог борца против тоталитарних секти, компетентног научника и неустрашивиог проповедника. Страдали су и други људи, у овом случају и свештеник.»
 «По речима оца Владимира, притвор је наредио капетан милиције у алкохолисаном стању Владимир Шевченко», – објавили су у прес-служби Патријаршије.  У акцији привођења учествовало је око 15 милиционера.
Руководилац мисионарског центра јекатеринсбушке епархије објашњава инцидент «поткупљеношћу рада милиционера од стране тоталитарне секте која се развија у том региону «Нови живот». Већина предавања Дворкина било је посвећено делатности баш те тоталитарне секте.


Превела за Поуке.орг са руског Оливера

Митрополит Донски и Мариопољски Иларион

„Држава мора да исправи своје грешке и успостави праведност и законитост“

Владико, дешава ли се, да се положај Украјинске Православне Цркве разилази од положаја државе?

Црква је код нас одвојена од државе атеиситичком владом и не на молбу Цркве, него насилно. Њој је било забрањено да проповеда изван зидова храма, била је лишена могућности друштвене службе. Данас се примењује принцип одвајања Цркве од друштва, и то је утвђено Уставом државе. Али то не значи  да смо равнодушни према судбини и проблемима наше државе. Молимо се за власт и војску, молимо Господа да помогне властима при избору важних решења за земљу и народ. Говоримо и излажемо позицију Цркве по најважнијим питањима.
Поводом рата у Ираку, она је изложена у изјави Блаженог Митрополита Владимира. Како би се завршио рат у Ираку, став Православне Цркве је непромењен: у том рату, погибија невиних људи не може бити оправдана.

Владико, какву би оцену дали садашњој етапи црквено-државних односа и које болне тачке је сад могуће издвојити?

Није прошло још тако много времена откад је Црква прогоњена на државном нивоу. Живи су још многи атеистички стереотипи. Да „одвајају“ Цркву сви знају, а да сарађују  са њом, уважавају њене каноне, није нико научио. Најболнији проблем, по мом мишљењу, у црквено-државним односима је раскол, који прави мноштво проблема. Чини ми се да је државна власт дужна нешто да предузме. Па регистровано је у квалитету православних јерарха и свештеника толики број разноразних самозванаца, да се људима врти у глави. Тога нема ни у једној земљи. Ни у једној држави нема две, рецимо англиканске или католичке цркве. Код нас се све дешава као у пословици:  “На три украјинца долазе четири хетмана.“          
*хетман- врховни војни заповедник козака (прим. прев.)                  
Трeба добро да размислимо: ко је ко? Па историја Цркве не започиње од Кравчука или Кучме. Председник, политичари, како су дошли, тако ће и отићи. А Црква ће постојати до краја света. Због тога је несврсисходно истовремено подржавати и канонску хиљадугодишњу Цркву Украјине, и раскол, који се само тим и занима, да се бори са Црквом. Нажалост, понекад органи државне власти покушавају да се умешају у унутрашња црквена посла. Тако, например, Врховна Рада је покушавала да одреди да ли је законит рад Харковског Архијерејског Сабора. Држава не треба да се меша у ту сферу. Па власт је у своје време подржала незаконите радње Филарета, и до дана данашњег, ословљава га као и друге самозванце, са „Ваша светости“, мада је он због преступа у Цркви анатемисан и законитост његове екскомуникације је призната у целом православном свету. И те државне радње су мешање у унутрашње ствари Цркве, кршење њених канона, унутрашњих црквених закона. Ми можемо такође да називамо по жељи некога „Председниче“ итд. Али, ми то не радимо, уважавајући законе наше државе. Зашто она поступа супротно? Десило се, да се Црква, којој припада велика већина верујућих Украјине, нашла у најтежем положају. Само зато, што није у мају 1992. године поступила по наредби председника Кравчука и Савета за црквене послове, која говори о томе кога треба изабрати за представника, шта и како треба да раде православни епископи. Због тога су у Црвки одабрали сва средства, успоставили су информациону блокаду, почели  енергично да региструју псеудоцрквену структуру, незаконито им предавајући наше храмове и имовину. И тих мртворођених расколничких структура, названих УАПЦ, УПЦ-КП  других, првише их је. Они именују парохије, манастире, епархије, патријархе, мисије. Рецимо, АПЦ (Украјинска Аутономна Православна Црква) објављује да има у Украјини 500 парохија, а државни Комитет  за религију даје статистику од 1000 парохија. Чини се, половина постоји само на папиру:  по команди власти и политичких партија њих су нарегистровали на сваком пању, а сада нико нема права да их скине са регистрације! Иста је ситуација код филаретиста  – тотална превара. Сећате се, када је пре неколико година избио скандал , да су се у новинама појавили подаци о томе, да код филатериста број манастира превазилази број монаха! Па чак и по правилима самосветих (у њих себе рачунају УАПЦ и УПЦ-КП), проглашеним још и Липивским, монаштво се признавало као „царска  измишљотина“ и протеравали су их из „цркве“. Заштосе онда ти исте организације региструју у својству  „православних манастира“? Сећате се, како се старешина филаретског Видубецког манастира јавно у среском суду судио са својом женом због алиментације за своје једногодишње дете. Отишао је другој жени а сина је хтео да узме од претходне. Али, па такви људи , називајући себе православним монасима , дискредитују и Цркву и Православље. А држава им помаже у томе, региструјући их у организације у својству православних!  Иста таква ситуација је са лажном хијерехијом раскола. Ако неки православни архијереј мора да забрани службу немарном свештенику, тај, уместо да се поправи, бежи у раскол и кроз неко време испливава у својству расколничког епископа, митрополита или чак патријарха!  А затим држава ставља тебе са тим јучерашњим залуталим за исти сто „међуконцесионалних“ преговора, као јерархе разних грана Православља у Украјини. Зар то није апсурд? И нечег таквог нема ни у једној цивилизованој земљи. А да не би до тога дошло, држава свакако мора да поштује каноне Цркве. Најзад, држава мора да исправи своје грешке и успостави правду и законитост. Почетком 90-их уз подршку власти започели су отимање наших цркава уз помоћ револуционара. И праведност до дана данашњег није успостављена, без обзира на одлуке виших судских инстанци Украјине о враћању наших храмова и имовине, отетих од стране  револуционара и расколника . Нашли смо се у тешком положају. А за то време, стекли су се услови, неопходни за животне делатности расколника, протестаната и католика. Захваљујући томе унијати су организовали бројна друштва, која много премашују предратни ниво. Харизмати, протестанти, католици добијају помоћ из иностранства. То им даје могућност да граде дворане  царства, успостављају католичанство и поправљају храмове отете од канонске Цркве . Ми не можемо да се развијамо, зато што немамо средстава. Три западне области успоствиле су своје храмове, улепшали , уредили , спремајући се за прославу хиљадугодишњице покрштавања Русије. И одједном неочекивано, појавили су се унијати на готово, и отели силом све. Па они су дошли на готово и још , при томе, узели пуно наших свештеника. Ми чак не можемо да добијемо ни земљиште за изградњу храмова.

Недавно је кардинал унијата Гузар у својем интрвјуу дао неповољну оцену о свештеницима, који су издали Православље и прешли у унију. Шта Ви мислите о томе?

Такав однос према људима карактеристичан је за унијате.Док су им ти свештеници требали, користили су их, са њима су грабили наше цркве. Тада се новоуспостављена Унијатна Гркокатоличка Црква у Галицији састојала од 80 процената бивших православних свештеника, који су завршили црквене школе Руске Православне Цркве. Чим им постану непотребни, они их једноставно „одбацују“. А када би чврсто стајали у православљу, каква би то снага била. Тада се парламент не би мешао у унутрашње послове цркве, народни посланици не би решавали питања уместо јерарха, а ми би имали вредне поштовања духовне школе, прекрасне храмове и манастире.

Да ли ће проблеми на које сте указали решити нови Предлог закона „О слободи савести и верским организацијама“ и политику државе поводом враћања отете црквене имовине?

Очигледно, да садашњи закон не одговара интересима Цркве. Тако например, упада у очи следећи пример: парохија има статус правног лица, а епархија нема. Епархија обавезно мора да има правни статус. Зато што смо увидели да  парохија може да ради шта јој је по вољи. Тако например, парохија може једноставно да се придружи расколницима или унијатима, узевши са собом црквену имовину, а епархија никако не може да утиче на то. Такође сматрам да дипломе наших духовних школа морају бити признате од државе. Држава мора указати већу помоћ оним парохијама које имају недељне школе. Зашто је рецимо професор филозофије издржаван из буџета а професор теологије нема средстава  за живот. Исто то може се рећи и за викаријат.  Ево рецимо у Пољској, држава плаћа војним свештеницима.  Код нас се нико тим и не бави, мада они обављају велики посао у војним јединицама.То се тиче и пореског система.Зашто је Црква дужна да плати порез и од чега ће га платити? Човек је приложио неку суму новца. Па он је тај новац зарадио. Радећи, он је платио неопходне порезе.  Зашто Црква мора да их плати неколико пута?  Тако нечег нема ни у једној земљи, само код нас. Где сте видели, да се просторије храмова, опрема и свете мошти дају свештеницима у закуп, као што се данас примећује у Кијевско-Печерској Лаври. Због свега тога, закон треба дорадити. Што се тиче имовине треба споменути да у Донској епархији постоји Светогорски  манастир који има јединствену историју од XVI-ог века. Из њега су у совјетско време имовину износили таљигама. После отимачине напавили су од њега синдикално лечилиште. Ако би се зграда манастира налазила у комуналном власништву, то питање би се могло решити позитивно. Али ствар је у томе, да се тај споменик XVI-ог века налази баш у приватном власништву. При чему је већина просторија руинирана. Синдикат нам предлаже да купимо ту земљу, али траже такву своту да се нема о чему ни причати. А чак Савет Европе у својим Препорукама каже да је држава не само обавезна  да врати грађевине и имовину Цркве , него и да  их обнови или рестаурира на свој рачун. У тим случајевима, где је немогуће обновити грађевине, мора да исплати Цркви компензацију. Код нас је, као што видите, чак супротно. Просто поражава неправедност од стране државних власти. Али ако се постави питање о унијатској имовини, то овде није проблем. Довољно је се сетити како је православни саборна црква светог Јура у Љвову била незаконито отета од стране унијата!

Владико, ви сте Миттополит, како кажу, индустијског срца Украјине. Обично се сматра да су индустријски региони више склони атеизму. Одговара ли то истини?

Не мислим да је то истина.Без обзира на то што је донски басен индустријски регион, са свом увереношћу могу га назвати православним. Зато што канонска Црква овде заузима водеће место. Са развојем индустрије, овде су долазили радници који су имали различит однос прама вери. У вези са масовним насељавањем овде, долазили су и представници разних концесија. Баш због тога многи имају оформљено мишљење,  да су се у Донској области стекли повољни услови за развој атеизма и секташтва. Треба приметити да се атеизам развијао сам по себи. Да бисте постали предани радник, треба испунити све захтеве и наредбе атеистичког руководства. Хришћани су увек били лојални у тим односима , побожни. Били су заузети својим животним бригама, тако да нису имали и кад да се боре са атеизмом. Познато је, да су до револуције, при многим рударским окнима и фабрикама постојали православни храмови. И човек је пред тим, како да се спусти у окно улазио, да би запалио свећу, помолио се. У окнима , који су постојали при ЈУЗ-у (предузеће прим. прев.),  остали су православни храмови још из  тих времена. Па и у то време на снази је био закон према коме инвеститор друге исповести био у обавези да сагради у оквиру предузећа цркву за православне вернике. То значи, уствари, да је енглески протестант ЈУЗ, био обавезан да сагради православну цркву у оквиру украјинског предузећа. Тако је био саграђен  Спасо-Преображенски Храм. Предузећа, која су се појавила после 1917. године, била су више индустријска и потпадала под утицај војних атеиста.У безбожна времена, сва црквена имовина била је ликвидирана. Храмови, који су се налазили при рударским окнима, сматрали су молитвеним кућама. Цркве, које су представљале историјску драгоценост, биле су уништене. Те грађевине, од којих су остале само зидине, просто су изровали да не би биле трн у оку туристима. Остало смо ми узели.Наша епархија је основана 1945. године од суседних епархија: Јекатеринославске , Харковске, и епархије Донске  војске. Православље се уздиже. У току последњих седам година, три пута је увећана количина парохија (сада их је 480).  Имали смо проблем са црквом у улици Кујбишева, која  је још у време владавине Кравчука, био предан Филарету. Данас, остала су нерешена само питања о предаји зграда Светогорског манастира.Осим тога, у Донској епархији нема ни једне цркве који не припада нама. Ми се трудимо да нађемо заједнички језик са државним органима и да сарађујемо по свим комплексним социјалним питањима региона.

А да ли су млади пришли Цркви? Имате ли проблем са обезбеђивањем кадрова за парохије?

Наша Црква се по питању кадрова односи веома деликатно. Пре него што нађе крст, човек мора да прође одређену школу. Многи се питају: Ако је седам година потребно да би се постао лекар, зашто се онда  за свештеника учи осам година? Одговор је једноставан. За душу је потребан деликатнији лекар него за тело. И ако лекар зна све телесне болести, онда је свештеник обавезан да зна све болести душе. Ипак се отвара много нових парохија и наравно, јавља се проблем кадрова.Јако је проблематично чекати, док наша правславна деца заврше  Богословију. Тим пре, што многи од њих, после добијања дипломе, још неко време не могу да реше проблеме везане за грађење породице. Тако данас, при нашој епархијској управи, имамо 6-8 људи са духовним образовањем, које ја не могу да рукоположим. И не могу до тада, док се не определе: да ли ће бити ожењени свештеници, да ли ће прихватити целибат или постати монаси. Ја не могу да их натерам да прихвате то или друго решење. Зато морамо да рукополажемо људе са такозваним препорукама. Али је не оправдавам ту праксу.  Код човека се још за време учења формира сопствени поглед на ствари. Само после тога, он може постати прави служитељ олтара. Када пак човек доноси препоруку од свештеника, парохије, тешко је увидети његове недостатке. У пракси сам имао случај да сам рукоположио три млада човека по препоруци. Кроз неко време постало је приметно, да њихово владање не одговара том нивоу, који треба да има свештеник. Тако, један је због нечег сугерисао себи,  да је необавезно служити вечерње богослужење. Други, неправилно схватајући догађај из Јеванђеља, када се терају трговци из храма, почео да осуђује настојнике због тога, што се у цркви продају свеће. Такође, пред примање светог звања, штићеник мора дати заклетву. Он је почео да доказује да се ничим не треба заклињати. Али ту заклетву није измислио неки архијереј, него Сабор. Такође, постоје извесни дани, када жене не треба причешћивати. То је, по његовом мишљењу, такође неправилно. Изјавио је, да се у храну може стављати крв животиња. То нам говори о томе, да не треба рукоположавати младе и неискусне. Баш на такав начин су се у своје време појавили обновљенци. Незнање и неуважавање црквених закона, недостатак искуства и схватања карактеристична за младе људе, који су сагорели у жељи да постану пастири.  То је и дар и рад. И треба да будемо јако стрпљиви одгајајући нова покољења богослужбеника, који нису видели то што је преживела Црква и у време атеистичких прогона, и 90-их година. Код нас је сад време масовне изградње цркава. Дужни смо да помогнемо свом народу у ово тешко време социјалних и економских проблема и да организујемо социјалну службу. То је јако тешко и напорно време, али за Православну Цркву других времена нема.

Разговор водио: Василиј Анисимов



Превела за Поуке.орг са руског Оливера

Чланци за Eнциклопедију филозофских наука

С. С. Хоружиј

ИСИХАЗАМ
(према грчком – мир, ћутање), је древна традиција духовне практике, која у себи спаја основу православног аскетизма и  чини опширан, оригинални комплекс представе о човеку, његовим схватањима и раду.
Исихазам, са његовом многовековном историјом је сложена појава. Највећи савремени истраживач исихазма отац Јован Мејендорф (1926-1992), издваја четири значења термина:

1. Најстарији смисао: усамљеничко, пустињачко монаштво (за разлику од друштвеног), које самим тим, протиче у тишини, ћутaњу;
2. Посебна  школа и техника молитве, често називана и „умним радом“, која се развила на Синају и Светој Гори, а достигла процват у XIV веку, која има у својој основи непрестано понављање молитве: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“
3. Учење Св. Григорија Паламе (1296-1359), или паламизам. То је учење у чијем је центру концепција Божанских нестворених енергија које делују у човеку и свету.
4.Најкаснији смисао: широка појава у Русији (14. – 16. век), који обухвата све утицаје прошлости исихазма у Русији у монашком и манастирском животу, чак и у устројству државе.
У исхаизму уочљива је подела „од доле – ка горе“.
Традиција формира у почетку црте аскетске практике, а потом  школе мистичког искуства, мада је по суштини једно и друго неодвојиво.

* мистицизам (gr...тајни, тајанствен, fr.mysticisme)
(склоност мистици, тј. веровању у чуда и могућност сазнања онога што је тајанствено и недокучиво ; вера у могућност непосредног сједињења са божанским бићем и страсна тежња за постигнућем тог сједињења, прим. прев.)

Рана етапа (IV-V век) је бурно рађање православнног аскетизма у Египту и Палестини, време делатности његовоих стваралаца и учитеља:
(Свети Антоније Велики, Макарије Велики, Јован Златоусти, ђакон Евагриј Понтијски, Свети Нил Анкирски, Јован Касијан, Јефрем Сирин и други).
На том нивоу формирају се два типа аскетизма: монаштво, друштвено и пустињачко. Касније им се придружује и трећи тип, мешовити, када монаси имају одвојена становишта, али заједничко богослужење, јединствени духовни ритам.

Исихазам се градио у оквиру другог типа али је често добијао у својој традицији и утицаје  других типова.

Првобитни елементи традиције, дијалектика уједињења - самоће, одласка из друштва и везе са њим у љубави, примање молитви, неопходност учења и у вези са тим институција духовних стараца, учитеља, савитљиво удруживање унутрашњих напора и спољашњег изграђивања.Овде можемо јасно видети цео антрополошки развој, са првенством првих.

Са почетном етапом тесно је повезан и следећи период (прибл. V-IX век), који се често назива „синајски исихазам“, мада су његови главни представници, не само синајски подвижници (Св. Јован Лествичник (VII в.), Исихије (VII-VIII в.) и Филоеј (IX-X в.) Синајски, али такође и Св. Диадох Фотијски (Северна Грчка), старци Варсануфије и Јован Газски, њихов ученик  Ава Доротеј и други. То је етапа кристализације исхаизма, строгог метода духовне практике (касније, због његове строге методичности, исхаизам су често називали «Методом»).

Стожер традиције  постаје школа школа молитвеног рада, саздана на две основе:
Сопствено стварање молитве и «пажња», контрола сазнања, која обезбеђује непрекидност молитве. То се развија као духовни процес, који има смер, изворни карактер и степенаст рад, од којих су главни:
покајање - борба са страстима – исихија - спуштање ума у срце – бестрасност -чиста молитва - огледање нествареног света - преображење и обожење.

Садржај процеса се састоји у трансформацији енергетског устројства човековог бића и као што је својствено духовним практикама, човек се овде посматра пре свега као «енергетска конфигурација», и та конфигурација, пролазећи кроз серију енергетских форми, преображава се у посебан «прекостваран» тип, када су све енергије усмерене ка Богу. Стање целокупне усмерености Богу, савршена сједињеност човечанских енергија са Божјом енергијом, благодаћу, је обожење, претварање човекове природе, достигнуто у потпуности мистичким општењем са Богом.

Следећа и најважнија етапа развоја исихазма је исихатско рађање у Византији XIV в. (пре тога , посебан утицај у традицију уноси мистика Светог Симеона Новог Богослова (949-1022), представљајући богато искуство виших степена духовног процеса).

Исихазам у овој етапи постаје централни фактор, не само у црквеној, него и у светској историји Византије.  Активно рађање исихазма завршава се у XIII веку, радом Светог Григорија Кипарског, Теолипта Филаделфијског, Никифора Ујединитеља. Високоразвијеност, разрађеност исихаистичке методе у тој епохи издиже у први план више духовно састојање, укључујући и световно посматрање, и тридесетих година монах Варлам Калабриец иступа са богословском критиком тих посматрања у целости. Тако започињу «исихатске расправе», црквени конфликт се преплиће са политичком борбом и грађанским ратом и на крају долази до «свечаности Православља», саборног признања исихатског искуства и догматска поткрепљеност његових основа.

1. Исихазам је добио богословскоу заснованост према учењу Паламе, која је развила и допунила класичну патристику «богословљем енергије».
2. Исихазам је и у теорији и у пракси  (такође и учењима Паламе), експлицирао своје смернице о учешћу тела у духовном процесу, коначно се формиравши као практично учење о обожењу целог људског друштва, човекове природе као такве.
3. Исихазам је је као практика постао не само појединачна монашка методика, него и општеантрополошка стратегија. Због свега тога, стекли су се услови да се на основама исихазма изгради целокупна културна парадигма, слична западној ренесанси, али крах Империје га је спречио у томе.

Гране исихатске традиције постоје у свим православним земљама: Бугарској, Србији, Румунији, Грузији, али главно тежиште у послевизантијском периоду било је у Русији.
Историја руског исихазма, прошла је исте почетне етапе: активни монашки покрет услед христијанизације Русије. Руси се окрећу ка египатско-палестинском пустињачком животу. Утицај «синајског исихазма» није толики, али следећа велика етапа Московске Русије (XIV-XV век), већ је попримила и утицај «синајског исихазма» и процвата исахазма. Традиција утиче на многе области културе, црквеног и друштвеног живота.
Њој припадају Сергеј Радоњешки, Теофан Грк, Андреј Рубљов; њено пуно и чисто изражавање даје Нил Сорски (1433-1508) и  монашки покрет који је предводио.
Обрнути процес, наниже, у руском монаштву, и изван њега  почиње делатношћу Светог Паисија Величковског (1722-1794) и његових ученика и израста постепено у руски исихазам XIX-XX века.
Његовне основне црте су:  оснивање и ширење руског «Добротољубија» (фундаментални зборник исихатских текстова, допуњених, који су база за устројство православног сазнања и живота).
Грађење утицајних огњишта исихазма (Варлаам, Саров и други). Подвиг учитеља руског исихазма - Светог Тихона Задонског, Серафима Саровског, Игњатија Брјанчањинова , Теофана Затворника, а у нашем веку – Светог Силуана Атонског и његових ученика игумана Софронија (Сахарова); успостављање  нових форми  исихазма  –  нарочито старчества.

Нове форме су показале,  да је посебна црта руског исихазма широко развијање тенденција ка утврђивању исихазма у својству универзалне, општеантрополошке стратегије.  За разлику од древне институције стараца, наставника монаха а такође  покрета «Манастир у миру» до словенофилства, који се развија у нашем веку и у том смислу при бољшевистичким прогањањима, завршава се излазак исихазма у свет.
Богословско-филозофско схватање исихазма, започето Максимом Исповедником, а нарочито Паламом, није било продужено у Русији све до нашег века  (што је утицало на судбину руског исихазма и културе уопште).

Ипак, последњих деценија то размишљање се повратило веома активно, при чему јасно иступа искуствена основа и богословска типологија мисли: смисао исихазма који се одвија је израз искуства традиције. Њени носиоци су  Епископ Василије (Кривошејин) и игуман Софроније (Сахаров). Упоредо са њима, нову етапу, која се на Западу несрећно назива «неопаломизам» или «неоправославље», саздали су богослови руске дијаспоре, В.Н. Лоски, о. Георгиј Флоровски, о. Јован Мејендорф  (ученик Флоровског). Њима се прикључују делатности православних богослова Балкана и Запада: о. Димитру Станилоае (Румунија), Свети Јустин (Поповић), митрополит Амфилохије Радовић (Србија), епископ Калист Вер (Енглеска), митрополит Јован Зизјулас, Хр. Јанарас (Грчка) и други.
Они су оформили правац богословске мисли који се назива «православни енергетизам», и наставља да се развија, улази у филозофију указујући на  паралеле са антиплатонским и антиесецијалистичким правцима савремене мисли на Западу и потврђујући тезу о томе да «Исихазам садржи конструктивни одговор на изазов, бачен хришћанству новим временом».  (Мејендорф).

Превела за Поуке.орг са руског Оливера 

У спомен оцу Данилу Сисојеву

«Желиш да видиш чудеса - иди у мисионаре...»

Отац Данило Сисојев је свештеник цркве Светог Томе. Повод за наш разговор је отварање Мисионарског центра „Свети Тома“.
- Оче Данило, повод за наш разговор је отварање мисионарског центра. Није тешко предпоставити да је томе претходио рад на припреми. Испричајте нам, молим Вас, како је све почело.

- Ако хоћемо да се сетимо самог почетка, било је то 1993., када сам мисионарио на улицама.  А од августа 1996. званично,  са благословом Светог Патријарха, водим мисионарске  библијске разговоре у Крутицком Патријашијском подворју. Те беседе су у почетку биле предвиђене за пробраћење протестаната, а затим је почело да долази више окултиста и жртава разних  „магова“. А затим сам се бавио мисијом међу муслиманима. Тако је наш центар отворен и за жртве екстрасенса и тоталитарних секти, за младе који желе да се упознају са основама хришћанства и за оне који су друге вере.

- Које циљеве сте поставили себи?

-  Недавно смо осветили стари храм светог апостола Томе. Гради се велики мисионарски храм у славу пропрока Данила у коме ће бити и део са олтаром апостола Томе. Овај део већ и данас ради, чак као посебна црква. Један од наших циљева је преобраћање ка Христу нехришћана, који већином нису руси. Кантемировски реон, где се налази, је реон различитих дијаспора. Осим тога, овде су јако активне секте. Близу цркве налази се велики центар мормона, има и баптиста , адвентиста, сатаниста. А православних до скоро није ни било. Отворили смо школу о основама хришћанства за некрштене. Сваких пет недеља иде циклус за оне који желе да буду крштени  или  да једноставно више сазнају о хришћанству. При цркви ради и Друштво православних позоришта и  своју делатност развија Информационо представништво светог Ахмета.
 У скорије време желимо да покренемо Дан отворених врата: полепићемо по целом реону плакате, да тог и тог дана сви који желе могу доћи у цркву и поставити питање свештенику. Касније бисмо одржавали такав дан једном у три месеца.
Радимо још и са младима – поред нас се налази МИФИ (Московски инжењерско-физички институт). Чудно је, да смо се ми први сетили да одржавамо молитве пред полагање испита. Молитве пред почетак школске године су већ постале традиционалне у свим православним црквама, а испит  – где ћеш напетије време. Али због нечег, студенти су се ограничили на то да покаткад запале свећу. Ми одржавамо молитве пред испит после литургије и позивамо све студенте.

- Зар све то радите сами, оче? Имате ли помоћнике?

- Да, постоји иницијативна група, формирана још у  Крутицком подворју. Ту је и татарска православна општина , која постоји од 2003. године. Проповедаћемо на све начине: на улици, путем Интернета... Желимо да секташима одузмемо оружје.

- Како радите са припадницима дијаспоре? Овде у Кантемировском реону, су например Азербејџанци. Како је могуће ући међу њих, о чему се може разговарати?

- Што се тиче Азербејџанске општине, ништа не могу да кажем, зато што са њима нисам још остварио контакте. Могу много да кажем о татарској дијаспори. Више пута сам беседио у Татрском културном центру, путовао са љима у Казан. Татари су по бројности трећа народност у Русији. Наш рад иде успешно: многи Татари, посебно млади, примају хришћанство. Од 2003. године  држим молитве на татарском језику за преобраћење залуталих.

Наш задатак је  -  срушити преграде, које постоје у културама различитих народа  и сметају им да приме хришћанство. Вест да је Православна Црква  - универзална вера, која позива све народе, још увек је скандалозна.

- Како треба да се понаша са својим вршњацима прави млади мисионар?

-. Мисионар мора прво да започне разговор  о Богу, јер иначе није никакав мисионар. Али, у исто време, мора да трезвено процени своје снаге и знања. Мора да зна одговоре на питања која најчешће постављају његови вршњаци о хришћанству. Треба запамтити, да је најбоља самоодбрана – напад.Никада се не треба стидети да говориш да си у праву а они нису. Није потребно  додворавати се сваком слушаоцу. Али, у исто време, доказивајући своју правду, несмемо понижавати другог човека.  Христос је умро за сваког човека. Треба уважавати човека а не његове заблуде. Мора да постоји одбацивање лажи, а према човеку љубав.

Младима је често тешко да се супротставе против колектива, да постану „црна овца“, али треба имати храбрости. Раније, у мојој младости, издвајати се, не наликовати се другима, сматрало се престижним  и мислим да треба обновити ту традицију. Прави хришћанин мора то да разуме. А ако нема снаге, да је тражи од Господа. Млади мисионар мора да буде спреман на то, да његове речи могу изазвати скандал и неразумевање. Али не треба се тога бојати. Наша се мисија састоји у томе да говоримо непријатне ствари. Да ли сте обратили пажњу  да када читаш Свето Писмо, буде ти тешко у души: та Књига почиње да ти суди. Али то не значи да истину треба скривати.
Сам Господ је рекао – тешко вама када сви људи буду говорили добро о вама.

Још једна грешка која се може десити мисионару је да своју мисију усмери на некакву групу људи. Јављају се мисије за децу, за младе....Када се обраћамо младима на њиховом језику , снисходљиво, фиксирамо их на достигнутом нивоу. А ми треба да их подигнемо на виши, да их подигнемо ка мудрости а не да их остављамо на том нивоу, који су они можда већ прерасли.Чак и са децом,  боље је говорити као са одраслима, него као са децом. Макарјевич, је сећате се, хришћански рекао:  „Не треба се савијати под променљивим светом“. То треба да постане слоган не само мисионара, него и свих православних хришћана.
И наравно, не сме да се престане са молитвама и  одласком у цркву, зато што понекад неправилно схваћено мисионарство толико заокупи човека, да се он престане да се моли и одлази у цркву.

-  Зашто треба обавезно одлазити у цркву сваке недеље?

- Зато што је Господ дао заповед:  „Шест дана посвети себи а седми дан – Господу Богу.“  Он има право да тражи, да му дамо део свог времена као жртву. Друго – морамо да се сећамо Небеског Господа, Небеске домовине.

Ако хоћете, сви ми хришћани смо – терористи. Ми смо чланови побуњеничке армије, која ће подићи устанак против нечастивог. Цркве су – места наших веза. Тамо добијамо наређења од нашег руководства: шифру (Јеванђеље), добијамо окрепљење  (Свето Причешће), добијамо подршку кроз узајамно обраћање. Учимо се разним триковима, како правилно да спроводимо терористичке акције против нечастивог, тј. да чинимо добра дела. Ако агент Царства Небеског не посећује штаб и не долази на састанак са Центром, ризикује да се изгуби, изгуби снагу и погине. Према правилима Цркве, човек који три пута заредом није био недељом у цркви, без оправданог разлога, не може се причестити.

Често они који не посећују цркву, почињу брзо да се умарају. Ако неко мисли да ће се испавати у недељу уместо да присуствује Литургији, ускоро ће схватити да му недељни сан уопште није на радост. Може се појести ован а остати гладан, може се спавати 25 сати, али се осећати неиспавано. Ако ти Господ не да снагу, нигде, ни у чему, нећеш је наћи.

Ако си заљубљен у неког, стално желиш да видиш оног кога волиш. Па тебе не треба заустављати да идеш на састанак. Хрићшанство је саграђено на љубави између Бога и човека.

Још је важно, да не тражиш оправдања ако пропушташ службу у цркви. Извињења ћемо наћи хиљаду, али ће нам од тога само бити горе. Морамо се беспоштедно борити против греха,  лењости. Хришћани су бића  -  другог рода. Постоји  хомо сапиенс, а постоји и  хомо христианус. Хришћани морају да се друже са представницима свог рода.

-Зашто је хришћанин друге природе?

- Хришћанин  –  то је човек плус Божанска сила, која му је дата Крштењем.. А нехришћанин – је једноставно човек, на коме је још порадио нечастиви.
Да ли је Свети Дух или нечастиви у срцу, разлика је, зар не?

- Свако од нас има свој пут у цркву. Али код вас, као мисионара,  сигурно се накупило много успешних прича о преобраћивању људи?

Зашто да идемо далеко – код нас у цркви је Татјана Имрановна, моја блиска помоћница. Прешла је из ислама у окултизам а одале, дотакавши се непријтних ствари које су је уплашиле  - у Православље. Пришла је Христу, испочетка само као Спаситељу. А затим је почела и да се оцрковљава. И што се дубље оцрковљавала, то су се горе односили према њој рођаци. Али, било је чудно – што су се горе одосили према њој, имали су све више проблема. Например, наругали су јој се, поскидали иконе и изгорела им је викендица. Ето вам пример како се Господ за своје брине.

Постоје и примери чудесних исцељења. Једном су код мене дошли родитељи детета, педесетогодишњаци. Једно време су водили дете код разних „екстрасенса“. Као резултат, имало је температуру и до 39 степени, три месеца. Нису могли никако да је спусте. Крстили смо дете, јако свечано, на Литургији. Стајао је једва, јако слаб, али се јако интересовао за све. После смо га причестили, и отишао је кући. Легао је да спава, пробудио се и температура је била 36,6. Одтада није болестан више година.

Често се дешава да све објасним човеку, он се умом сагласи али срцем не прихвата. Помолим се за њега, он се одмах промени. Код мене, после молитви за преообраћење залуталих увек се неколико људи крсти.

Ако желиш да видиш много чудеса – иди у мисионаре или мученике. Кажу, ако хоћеш неког да помажеш миром, прво налиј себи на руку и заблагодари а тек онда другог помажи. Тако је и овде – Ако хоћеш другима да говориш о Сили Божијој, прво је у себи осети.



- Шта бисте пожелели читаоцима часописа „Купина“?

- Желео бих да сва деца разумеју: њихов задатак је  да постану мудраци. Потребно је много читати, тражити одговоре на разна питања, али да при томе не постану горди и надмени, да сачувају у срцу љубав.
А извор премудрости је – Бог.


Додатак:

Црква пророка Данила саграђена је по благослову Његове Светости Патријарха Алексеја II 2003. године, на територији јужног административног округа града Москве. Овај округ је трећи по величини у Москви, био је саграђен у совјетско време  и потпуно  лишен црквеног живота. У појединим реонима, где живи преко 200.000 људи, није било ниједне православне цркве. Посебно су страдали старци и инвалиди, који су били потпуно лишени црквеног живота.
11 новембра 2006., коначно је освећена црква Светог Апостола Томе.

Нова црква је само почетак мисионарске делатности коју је отворио отац Данило. У плану је градња Храма пророка Данила  за око 2.000 верника и комплекса зграда мисионарског центра. Планира се и хуманитарни рад – градња кухиње за сиромашне и прихватилишта за болесне.

Извор: Мисионарски информациони портал
Са оцем Данилом разговарала Олга Курова.
Превела за Поуке.орг са руског Оливера

Отац Данило се вратио у своју Домовину

"Његова чврста мисионарска позиција и надахут лик остали су у сећању људи, који су тражили пут ка Цркви, дубином вере и наде у Господа" - рекао је Његова Светост Патријарх Московски и Целе Русије Кирил.
Са овим речима се слажу сви који су имали срећу да слушају проповеди и беседе оца Данила, које је ширио путем Интернета. Као савремен човек - имао је свега 35 година, писао је интересантан информативни блог и непрестано је обнављао и пунио информациони сајт свог мисионарског центра.

Присуствовала сам богословском дијалогу између православних и муслимана, у хотелу "Русија", пре неколико година. Православље је представљао отац Данило, а ислам - Али Вјачеслав Полосин.
Није чудно, што је муслиманска страна послала баш тог представника: противници Православља сматрали су да ће бивши свештеник Полосин, који је прешао у ислам и који савршено познаје обе конфесије, просто "почистити" оца Сисојева.

Десетине присталица Полосина предвиђало је лаку победу. Десило се супротно: позиције оца Данила су биле тако јаке, а аргументи његовог опонента толико неубедљиви да иако није званично објављен победник, несумљива је била победа Православља.
После другог дијалога, будући да тако припремљен кандидат није био у стању да се супротстави оцу Данилу, муслиманска страна је одустала од дијалога.

"Интересантно је, колико већ дуго се муслимани боре да не продуже разговоре", писао је отац Данило Сисојев у свом блогу, непосредно пред смрт. Поставио сам им услове: следећи пут да разговарамо о Мухамеду. И нико није хтео!"

Његова књига "Брак са муслиманом", брзо је постала популарна у православној средини - и изазвала оштар протест код радикалних исламиста.
Одлично познавање муслиманске вере јако је помагало оцу Данилу у мисионарском раду, што је било од несумљиве важности.
Почевши још од студентских дана са проповедима протестантима (тема његове докторске дисертације била је "Антропологија адвентиста седмог дана и Друштва Куле Стражаре и њена анализа"), наставио их је са окултистима а затим се, како је написао у својој аутобиографији "задржао на мисији међу муслиманима".

"Ми морамо да сведочимо о спасењу, које нам је подарио Христ за све, а не да бирамо коме ћемо се обратити", писао је отац Данило, "не каже се прво русе преобратите, а затим идите код других народа,"
него да проповедамо Јеванђеље свима, без изузетака: и русима и татарима и јеврејима. У зависности од њиховог социјалног положаја и узраста."

Управо тако је и радио - и то више него успешно.
"Можда је то (претње убиством од стране муслимана-екстремиста), некако повезано са недавним преобраћењем и крштењем једне муслиманке, коју сте ви преобратили? Или ви такве често крстите?", интересовао се један од новинара.
"Такве крштавам готово сваки месец", спокојно је одговорио свештеник, "само не говорим увек о томе."
При томе, он је јако озбиљно прилазио ка "квалитету" новокрштених, сматрајући важним не само чин Кршења, него и обавезну катехитизацију новопридошлих. За оглашене (оне који се припремају за крштење), при цркви је била отворена школа за упознавање са основама хришћанства.
Његова делатност није остала непримећена, како међу његовим пријатељима који су били усхићени његовом енергијом и бескомпромисношћу, него и међу непријатељима, којису жарко желели да га зауставе.
По питању претњи није изражавао мржњу, него жаљење.
"Обични брбљивци, који седе у тами", прокоментарисао је, "жао ми их је. Чак нису ни хтели да разговарају о вери...Код муслимана је присутна жалост за сусретом са Богом, а потом Га многи налазе."
"Сада се већ не бојим", написао је отац Данило својим забринутој пастви, "одбојао сам се већ за ових пет година. А сада сам се већ навикао да живим под сталном претњом. Све је у Божијим рукама. А ако буде, онда право у рај и без митарстава. Тако је најлепше!"
"У последње време", причала је удовица Јулија, "често је говорио и стално мислио о смрти". Ишао је ка њој широм отворених очију.

"Ако је човек себе спознао као грађанином Неба, као преподобни Сергеј и Јован Богослов, онда је за њега смрт дан Радости", причао је о свом уверењу отац Данило. "Он неће ридати, што заувек напушта домовину, него ће се , напротив, радовати томе, што се напокон враћа у своју Домовину, као што се томе радовао преподобни Антоније Велики. У овом свету, ми смо само гости", говорио је, "Домовина наша је на Небесима."

Његов крст, обливех мученичком крвљу - највиша је награда, коју је могао да добије у животу. Отац Данило није погинуо - отишао је у вечни живот. Отац Данило Сисојев напокон се вратио свом Дому.


Јана Александровна АМЕЛИНА

за wwww.pouke.org - Оливера 

Убиство Александра Мења неће ускоро бити расветљено

Губернатор Ивановске области Михаил Мењ сматра, даће се убиство његовог оца, познатог православног свештеника - теолога, које се десило 1990. године, јако тешко расветлити, зато што је прошло сувише времена и многи сведоци више нису међу живима.
Друштво је почело да се навикава на убиства свештеника

Александар Мењ убијен је ујутро, 9. септембара 1990. на путу према железничкој станици "Семхоз" у Подмосковљу. Непознати починилац ударио га је тешким предметом (вероватно секиром) по глави. Свештеник је успео да дође до своје куће, поред које је умро услед губитка крви. Без обзира на личне напоре председника СССР и Русије, убиство је остало нерасветљено. 20. јануара, отац Мењ напунио би 75. година.

"Сада је јако тешко анализирати, зашто је злочин остао нерасветљен. Ипак сматрам: ако би преступник био пронађен и приведен правди, било би много мање убистава свештеника", појаснио је Михаил Мењ у интервјуу РИА новостима.

Према његовим речима, убиство оца Александра је било једно од првих убистава истакнутих јавних личности у савременој Русији и прво убиство православног свештеника из идеолошких разлога.

У последње време учестали су напади на свештенике. Крајем новембра прошле године убијен је из пиштоља познати мисионар отац Данило Сисојев. Наредних дана, недалеко од цркве, троје мушкараца пребило је свештеника Виталија Зубкова.
Месец дана касније, хицем у леђа на улазу сопствене куће у Подољску, убијен је протојереј Александар Филипов.

"Убиства свештеника постала су општи изазов друштву и када није уследила адекватна реакција од стране државе, појавило се извесно осећање безакоња" - сматра Мењ.
Према његовом мишљењу, убиства свештеника, чије је главно оруђе Јеванђеље, изазива општи поремећај у друштву, како пре 20 година, тако и данас.

"Али нажалост, наше друштво је почело да се навикава на такве злочине и то је трагично", приметио је Мењ.

После смрти оца Александра, његове проповеди су јаче зазвучале

По мишљењу Мења, убице свештеника не постижу свој главни циљ.

"Убице мог оца имале су пред собом сасвим конкретан задатак: да га натерају да ућути, но десило се сасвим супротно. После смрти, његов глас је постао још снажнији", сматра Мењ.

Разјаснио је, да су се за живота оца Александра његови радови продавали у малим тиражима, претежно у иностранству. Са почетком перестројке, популарни журнали почели су да штампају његова дела, почеле су у његовој домовини да се издају прве књиге.

"После трагичне смрти оца, општи тираж је прешао 7 милиона примерака. Књига о Исусу Христу "Син Човечији", преведена је на 16 језика. Кроз књиге он продужава своју мисију, приводећи људе Христу.

Црквено-богословско наслеђе оца Александра наставља да живи кроз:
Фонд "Александар Мења", издаваштво "Живот са Богом", а такође и кроз низ парохија РПЦ, где служе ученици и духовна деца оца Александра. Велики допринос у пропаганду наслеђа познатог богослова улаже митрополит Крутицки и Коломенски Јувеналиј.

Александар Мењ је обележио време

Рад и дело оца Александра као и за време његовог живота, често су изложени критици.

По мишљењу Михаила Мења, разлог за такву реакцију је што је његов отац у много чему обележио своје време а савременици не гледају увек са одобрењем на оне који иду у правцу авангарде.

"Отац је био свештеник отворених погледа и у том смислу, није се бојао проповеди помоћу средстава савремане технологије, ни дијалога са представницима других конфесија."

Отац Александар је за живота успео да иступи са јединственом проповеди на телевизији - и то је био прво појављивање православног свештеника на телевизијском екрану, који је наишао на јак одјек у друштву.

"Тада, 1990., то је изазвало оштру осуду, било је много расправа, да ли је уопште дозвољено користити средства масовне комуникације за проповедање Јеванђења или свештеник мора да проповеда искључиво са олтара? Данас видимо да је отац био апсолутно у праву", рекао је Мењ.

Подсетио је да је његов отац Александар  иницирао први хришћанско-муслимански дијалог.

"Јавно се сретао са мулом, водили су добре дискусије, али је свако остао при свом религијском опредељењу. Али, тада је то било неочекивано и људи су различито прихватали."

Према његовим речима, отац Александар осећао утицај времена и схватио опасности које чекају друштво у будућности.

Михаил Мењ такође не искључује да би у будућности отац Александар могао бити канонизован као мученик РПЦ.

"Верујем да ово прерано за ово питање. Не треба форсирати догађаје.  Активности оца и његово црквено-богословско наслеђе морају бити дубоко проучене. Све има своје време" - рекао је .


22.01.2010.
Елена Лазаренко
РИА новости - превод за ЖРУ - Оливера

Летопис почетка

"Кад вам казах оно што је земаљско па не верујете,
- како ћете вјеровати ако вам кажем оно што је небеско?"
(Јн. 3, 12)

У наше време између православних богослова популарна је хипотеза, која потврђује "богочовечност" Светог Писма. У складу са тим  мишљењем, како тврде, заснованом на халкидонском догмату, у Библији треба разликовати Божански и човечански елеменат. На први елеменат се односи догматски и морални садржај Откровења, а све остало се објашњава људским фактором. Према тој беспоговорној тврдњи, по њиховом мишљењу, произилази, да Свето Писмо може бити у заблуди у свом историјском и научном делу, што уоште није логично.
Сагласно са догматом IV Васељенског Сабора људска природа је јединствена са Божијом не само несливено и постојано, него и неодвојиво и нераздељиво. У Христу не постоји супротстављање између природа и Његова људска воља је непогрешива из разлога ипостасног сједињења две природе.
Значи, полазећи од халкидонског догмата, не може се признати могућност грешака у Светом Писму  ни по питањима науке, ни по питањима историје. Човек уопште није лажљивац по природи и незнање му је својствено само по својевољној одлуци и према томе аутентичност људског елемента  у Светом Писму не означава присутност заблуде.
Овде је у питању логичка грешка, која замењује схватања греха и човека.


Та хипотеза, која је гурнута је у први план са циљем да отера Откровење у приче, коју пропагира антихришћанска наука, нема никаквог смисла, јер она не задовољава потребе ни богословља ни богоборства, које тежи уништавању Цркве. Она нема заснованост ни у самом Светом Писму, ни у Светим Оцима и због свега тога мора бити остављена.

"Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности" (2 Тим. 3,16) - пише Свети Апостол Павле, не дајући нам власт да прекрајамо живу Божију Реч.

"Јер никада - додаје Свети Апостол Петар - пророштво не настаде човјечијом вољом, него покретани Духом Светим говораше свети Божији људи",  (2 Пет. 1, 21). Према томе све је у Светом Писму истинито, трајно и несумљиво, нема ни сенке лажи или грешке, како је сведочио Сам Аутор Библије, рекавши:
"Лакше је небу и земљи проћи неголи једној цртици из Закона пропасти" (Лк. 16, 17).

Задатак при писању овог дела је покушај да се потврдимо чињенице да права наука потврђује Православно учење и кроз то да помогнемо православним хришћанима да у својим срцима сједине две различите сфере живота,  растрзане  модерном псеудо митологијом, која дели веру од знања, Бога од  стварања, теравши  Цркву у далеки крај свести.

При тумачењу делова Светог Писма трудићемо се, као прво да се држимо учења и тумачења Светих Отаца а затим да користимо научне и историјске чињенице  у складу са потребама 19-ог правила Трулског Сабора (VI Васељенског - како се уобичајено, мада не и тачно назива):


"Све су речи Божије чисте; Он је штит онима који се уздају у Њ.Ништа не додај к речима Његовим, да те не укори и не нађеш се лажа." (Притч. 30, 5-6)

ђакон Данило Сисојев

Издательство Сретенского монастыря, 1999 г.

Докази постојања Бога

Ђакон Андреј Курајев

Много их је...
Али сви су фини, деликатни и наметљиви за оне, који немају жеље да их схвате или једноставно немају ни искуство живота, ни искуство мисли да би сагледали њихову истинитост.
Најтрадиционалнији  аргумент указује на мудрост природе, као испољавање Божијег ума.
Замислите да у шуми наиђемо на колибу. Да ли нам  пада напамет да кажемо да овде једноставно има често урагана и један од њих је ишчупао дрвеће, истесао га,  истестерисао и затим случајно сложио у таквом реду  да се појавио дрвени костур брвнаре, а да су урагани у наредних пет година случајно у њега поставили прозорске оквире и врата, саставили под и спустили кров?
Тешко да ће се наћи такав "еволуциониста".
Градња ћелије, а тек молекули ДНК не могу се поредити по својој сложености, не само са колибом него и са савременим облакодером.
Да ли је онда разумно упорно веровати да је тобоже много-много случајних урагана створило живот?
То је Шекспировски надрилекар могао рећи: "Узмите мало блата, мало сунца - и добићете нилског крокодила." Али данас, помоћу разума покушавати да се докаже да у свету нема Ума, - није баш разумно понашање.
Узгред, "теорија еволуције" Дарвина доказала је само једно - безграничну увереност у своју сопствену вредност. У чему је Дарвин видео видео "мотор напретка?" – у "борби врста за опстанак" и "природном одабиру".
И једно и друго, наравно постоји (мада савремена екологија каже да родови пре сарађују, него да се боре и Дарвин је сувише нагло пренео природу ранокапиталистичког друштва у природу.)
Па зар се све може обајснити "природним одабиром", зар се може рећи да се АутоВАЗ (фабрика аутомобила) развија, само зато што у њему постоји погон техничке контоле, који не пушта неисправне аутомобиле  ван погона. Па не прави тај погон нове моделе! И ту "мутацијама" нећеш много шта објаснити. Оне несумљиво постоје, но ако носе само случајни карактер, нису више од серије урагана. Пре ће ураган, који прође по отпаду авиона, саставити нови авион, него што ће случајне "мутације" - урагане молекуларног нивоа - саградити живу ћелију или род.
...Црква се не труди да докаже постојање Бога. Пут њен доказивања је другачији:
" Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети." Тако је рекао Христос. А готово кроз век и по, Паскал је посаветовао познатог скептика: "Постарајте се да учврстите веру своју не умножавањем броја доказа, него смањивањем броја сопствених грехова."


Богословље  је експериментална, искуствена наука. Верујући човек се разликује од неверујућег по томе, што је круг његовог исуства једноставно шири...Тако се разликује човек који има слух за музику од човека који не може да чује хармонију сазвучја. Тако се разликује човек, који је лично био у Јерусалиму, од човека који тврди да је то немогуће, јер Јерусалим и то што о њему причају је мит средњевековних варвара."...
(одломци из книге "Да ли је свеједно како верујемо?")
Превод за Поуке.орг – Оливера

Молитва – сусрет, молитва – дијалог

Молитва – то је сусрет са Богом Живим. 
Хришћанство даје човеку непосредан приступ  Богу, Који слуша човека, помаже му, воли га.
У хришћанству нам се отвара Бог, који је постао Човек. Када стојимо пред иконом Исуса Христа, ми посматрамо Бога Који се оваплотио. Ми знамо, да је Бога немогуће  представити, описати, насликати на икони или слици. Али могуће је насликати Бога, који је постао Човек, – таквог, какав се Он приказао пред људима. Кроз Исуса Христа као Човека ми се отварамо за Бога. То отварање одвија се кроз  молитву, упућену ка Христу.
Кроз молитву ми сазнајемо, да  Бог учествује у свему, што се дешава у нашем животу. Ради тога, беседа с Богом мора не сме бити позадина нашег живота, него њен главни садржај. Између човека и Бога постоји више препрека, које се  преодолевају само уз помоћ молитве.
Често се питамо: због чега се треба молити, тражити од Бога нешто, ако Бог ионако зна шта нам је потребно? На то би одговорио овако. Ми се молимо не ради тога да би од Бога нешто измолили. Да, у неким случајевима ми молимо од  Њега конкретну помоћ у овим или оним животним околностима.
Али не треба то да буде главни садржај молитве. Бог не може бити само „помоћно средство“ у нашим земаљским пословима. Главни садржај молитве увек мора да остане само очекивање Бога, сам сусрет са Њим. Треба се молити за то,  да се буде са Богом, да се дотакне  Бог, да се осети Присуство Бога.
Понекад осетимо, да је између нас и Бога – глуви зид, да нас Бог  не чује. Али морамо схватити, да ту препреку није поставио Бог: ми сами својим греховима је подижемо. По речима једног западног средњевековног богослова, Бог је увек поред нас, али смо ми далеко од Њега, Бог нас увек чује, али ми Њега не чујемо, Бог је увек у нама, али смо ми – споља. Сетимо се тога, када се припремамо за молитву. Сетимо се тога, да се сваки пут, кад приступамо молитви, дотичемо са Богом Живим.

МОЛИТВА - ДИЈАЛОГ

Молитва – то је дијалог. Она укључује у себе не само наше обраћање Богу, него и одговор Самог Бога. Као и у сваком дијалогу, у молитви је важно не само говорити, изговарати се, него чути и одговор. Не стиже увек одговор од Бога непосредно у минутима молитве, понекада се то дешава нешто касније. Дешава се, например, да ми молимо помоћ од Бога одмах, а она стиже кроз неколико сати или дана. Али ми разумемо, да је до тога дошло баш због тога, што смо у молитви замолили помоћ од Бога.
Кроз молитву  можемо много сазнати о Богу. Молећи се, јако је важно бити спреман на то, да ће нам се Бог отворити, али се Он може показати другачијим, него што смо Га ми замишљали. Често правимо грешку, приступајући Богу са сопственим представама о Њему, и те представе  заклањају од нас реалну слику Бога Живог, коју Сам Бог може да нам открије. Често људи у својој свести граде некаквог идола  и том идолу се моле. Тај мртав, вештачки саграђен идол постаје сметња, препрека између нас људи и Бога Живога. Ради тога, приступајући молитви, треба се ослободити свих слика, које гради наша машта, човечија фантазија.
Одговор Бога може доћи на различите начине, али молитва никада не остаје без одговора. Ако ми не чујемо одговор, значи, да нешто није у реду код нас самих, значи, да нисмо довољно наштимовали за сазвучје, које је наопходано, да би се сусрели са Богом.

 КАДА СЕ ТРЕБА МОЛИТИ?

Када и колико дуго се треба молити?
Апостол Павле каже: „Молите се без престанка“ (1 Сол. 5:17). Свети Григорије Богослов пише: „Господа се треба сетити чешће, него што дишемо“. Као идеал, целокупан живот хришћанина треба да буде прожет молитвом. Многе невоље, бриге и несреће дешавају се баш због тога, што људи заборављају Бога. Постоје и међу преступницима верујући људи, али у тренутку извршења злочина они не мисле о Богу.
Тешко је и замислити човека, који је пошао да изврши убиство или крађу са мишљу о свевидећем Богу од Кога се ниједно зло не да сакрити. И сваки грех човек чини управо тад, када се Бога не сећа.
Већина људи не налази начин да се моли током дана, и ради тога је потребно наћи неко време, нека је оно и кратко, и сетити се Бога.
Ујутро се будите са мислима о томе, шта вам предстоји да урадите тога дана. Пре него што почнете да радите и умешате се у свеопшти метеж, посветите бар неколико минута Богу. Станите пред Бога и реците: „Господе, Ти си ми дао овај дан, помози ми да га проведем без греха, без порока, сачувај ме од сваког зла и несреће.“ И призовите благослов Божији за дан који започиње.
Током целог дана, трудите се да се што чешће сетите Бога. Ако вам је лоше, обратите се Њему са молитвом: „Господе, мени је лоше, помози ми.“ Ако вам је добро, реците: „Слава Теби, захваљујем Ти за ту радост“. Ако се бринете ради некога, реците Богу: “Господе, бринем за њега, боли ме због њега, помози му.“ И тако током целог дана – без обзира шта вам се догађало, обраћајте се молитвом.
Када се дан приближи крају, и припремате се за сан, сетите се дана који је протекао, захвалите Богу за све добро што се десило, и покајте се за све недостојне постуке и грехове, које сте тог дана учинили. Затражите од Бога помоћ и благослов за ноћ која предстоји. Ако се научите да тако молите током сваког дана, ускоро ће те приметити, колико ће пуноважнији бити сав ваш живот.
Често се људи оправдавају тиме да су сувише заузети, пренатрпани пословима. Да, многи од нас живе у таквом ритму, каквим нису живели људи у древно време.  Понекад морамо током дана да обавимо пуно послова. Али у животу увек постоје неке паузе. Например, стојимо на станици и чекамо трамвај – три-пет минута. Идемо метроом – двадесет – тридесет минута, бирамо телефонски број и слушамо сигнал – „заузето“ – још неколико минута. Користимо бар те паузе за молитве, нека оне не буду изгубљено време.
Према издању: Игуман Иларион (Алфејев). О молитви. Клин, 2001.
(одломци)
Превод за Поуке.орг - Оливера

Старац Силуан и његови радници

Атоски монаси су били зачуђени због чега њихови радници ленчаре, а код старца Силуана све раде, чак иако их он  ни не надгледа. Једном су га упитали због чега је тако, а он им је одговорио:

"Ништа не радим поводом тога. Видим ујутру ту руску децу и тако ми их је жао. Па они су напустили родна поља и шуме, оставили породице да би дошли на Атос да нам помогну.
Сваком кажем неку реч, да им у души буде топло. А затим идем у келију и почнем пред Богом да плачем за сваког:
"Господе! Погледај на Николаја. Има свега двадесет година. Како му је тужно овде, њему који је дошао из северне Русије! А у селу је оставио младу жену и новорођенче. Колико ли се он боји за њих! А он је неписман и жена му је неписмена. Годину дана неће знати шта је са њима и шта ће га затећи кад се врати..."

Тако причам Богу и како се молим, почињем да осећам близину Божију. Она нараста као талас и већ не могу да се сетим ни Николаја ни његове жене и детета, као да ме поток носи у дубине Божије, где сусрећем Божанствену љубав према Николају, његовом селу и свим страдањима.

Затим ме Божија љубав враћа на земљу, молим се о следећем, поново се одвајам од земље и зарањам у дубине, где налазим све те људе, ради којих је Син Божији постао син човечији.


За Поуке.орг - Оливера

"Нико не може да брани мени и мојој браћи и сестрама у вери, када ми називамо грехом то, што са тако назива и у Речи Божјој"

"Црква треба да се односи са љубављу и саосећањем  према сваком човеку, у том смислу и грешнику, кога волимо, мрзећи његов грех . При томе ми, православни хришћани, не можемо да отступамо од учења која се налазе у Библији и апостолској традицији.
 
Сагласно том учењу, као грех се спомиње не само ова појава, него и супружанско неверство, насилне полне везе, сексуална експлоатација жена и многи други поступци, као што ми је познато из мог пастирског искуства.

Неко може сматрати другачије. И никога не треба дискриминисати због убеђења или посебности  личног живота.
 
Али исто је тако тачно да нико не може да натера мене или моје браћу и сестре по вери да ћутимо и када називамо грехом то, што се тако зове и у Божјој речи.

Ако се негде поведе нападна пропаганда хомосексуализма, која се одвија углавном међу омладином, имамо право да пред друштвом поставимо питање: "Размислите, шта трба подржавати на нивоу политике и права, а шта не."

Када су у Москви упорно хтели да одрже параду хомосексуализма, рекли смо да је то пропаганда и реклама греха. То је болест, мењање човекове личности. Постоје такве промене личности, као што је клептоманија, па нико то не афирмише и одобрава. Геј-парада је реклама начина живота, којег тако зову лица, која су далеко од њега."


Блаженопочивши Патријарх Алексеј II