Кратка историја развоја обновитељског покрета у Русији (мај 1922 – јун 1923)
Хапшење Патријарха Тихона
Увод:
„У Руској Цркви имамо још један, и то двоструки раскол, настао после Бољшевичке револуције и ранохришћанског страдања ове Мученичке Цркве.
Наиме, негде 1922., уз помоћ безбожних бољшевика организована је тзв. "Жива Црква", једна секта потпуно разуларена и реформистичка, нешто попут протестантских модерних секти, која је покушала да разори организацију распете Руске Цркве, и у коју су милом-силом привучени извесни клирици и Епископи. Насупрот њима, оформила се друга група, сасвим супротна овој, тзв. "Катакомбна Црква", која се повукла у тајност и илегалност, не признајући руску канонску јерархију и нарочито Митрополита Сергија (Старогородског), који је био принуђен (1927.г.) да тактизира са безбожном и бруталном Совјетскоm влашћу, да би спасао Цркву од разорења и раскомадавања. "Живоцерковници" су убрзо пропали, док је "Катакомбна Црква" трајала подуго (по некима, она још постоји), чак и под Патријархом Алексијем и Пименом, мада није лако установити ко су заправо они и колики их је стварно број. Нажалост, њима је на неки начин, као и грчким "Старокалендарцима", a да би контрирала Московској Патријаршији, пружила руку Руска Загранична Црква из САД, која је такође, али из сигурне залеђине са Запада, одбацивала Патријарха Сергија због тзв. јереси "Сергијанства". Тако је било до пре годину-две дана, кад су у Руској Заграничној Цркви увидели да - "не једе се све што лети", и да је Мученичка Руска Црква, ова садашња Московска Патријаршија, изашла жива и читава, чак и оснажена из пакла бољшевичког богоборства и црквоборства.“
Епископ Атанасије Јевтић
ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА
ЗАБЛУДЕ РАСКОЛНИКА
Дмитриј Сафинов
Кратка историја развоја обновитељског покрета у Русији
(мај 1922 – јун 1923)
Црквени преврат се припремао од стране ДПУ (Државна политичка управа - прим. прев.) од прве половине 1922., под руководством Политбироа ЦК, где је главни идеолог и стратег програма уништења Цркве уз помоћ расколника био Л. Д. Троцки.
При ДПУ-у од 1921., активно је радило 6. Одељење тајне канцеларије, коју је до маја 1922. водио А. Ф. Рутковски а после њега Е. А. Тучков.
Од марта до априла 1922. било је спроведено активно врбовање будућих обновитеља, одржани састанци и инструктажа.
Да би се олакшао црквени преврат, ухапшене су особе блиске Патријарху Тихону, и због тога у ноћи између 22. и 23. марта 1922. године и епископа Верејског Илариона (Троицког).
9. маја, по команди ДПУ, у Москву из Петрограда долази група обновитеља : протојереј Александар Веденски и свештеник Јевгениј Белов.
В. Д. Красницки је допутовао још раније и већ водио преговоре са Тучковим. Красницки је основао групу „Жива црква". Тучков је о томе писао:
„У Москви је са тим циљем под непосредном управом ДПУ, организована обновитељска група, касније названа "жива црква".
А. И. Веденски је означио Е.А. Тучкова као организатора црквеног преврата. Власти су решиле да исценирају помиловања свештеника осуђених на смрт од стране Московског суда, који су били осуђени за узимање црквених драгоцености да би обновљеницима олакшали црквени преврат.
Ово исценирање је било неопходно да би се Патријарх Тихон удаљио од Црквене власти.
10. маја 1922. године уз учешће Е. А. Тучкова, обновљеници су саставили петицију да се помилују сви осуђени на стрељање. По замисли ДПУ, петиција је била неопходна за придобијање ауторитета обновитељске групе у очима верника, зато што се власт припремала да удовољи њиховим захтевима а не молби Патријарха Тихона.
ДПУ је сигналисао обновљеницима да је власт спремна да помилује део осуђених, иницирајући, на тај начин петицију обновитеља.
После писања петиције, обновљеници су 12. маја у 11 часова увече, уз пратњу Е.А. Тучкова пошли у Троицко подворје Патријарху. Још 9. маја Патријарх је био упознат са иницијативом дела московског духовништва , о чему сведочи његова лична преписка.
Тог истог дана написао је Молбу за помиловање, а знајући да власт није спремна да прихвати његову Молбу, него Молбу „прогресивног“ духовништва, Патријарх је, да би спасао животе осуђених, написао изјаву адресирану на М.И. Калињина о предаји црквене управе Митрополиту Агатангелу или Митополиту Венијамину.
14. маја осуда за стрељање остала је на снази за пет људи, а четворо људи, за које су молили обновљеници (од 5 за колико су молили), било је помиловано. 18. маја Политбиро је потврдио то решење.
Тог истог дана, група обновитеља запутила се у Троицко подворје и узела од Патријарха документе у којима он предаје Митрополиту Агатангелу „синодалне послове“.
У једном од својих извештаја Е.А. Тучков, позива се на обновенике као изворе информација (18. Маја 1922.): „Посао је започет са вођом реакционарног црквеног покрета бившег Патријарха Тихона, који је под притиском попова – наших извештача- њима предао црквену власт, удаљивши се сам у Донски манастир.“
У историографији се утврдио стереотип да су обновљеници преваром отели од Патријарха црквену власт; у том случају Патријарх се представља као нека наивац, што уопше није тако.
Патријарх Тихон је морао да преда црквену власт свесно, схватајући са ким има посла; тај корак је био цена да не испуни антиканонске захтеве власти и покушај да спасе животе московских свештеника, осуђених на смрт.
Да би лишио обновљенике легитимности, назначио је да на челу црквене управе треба да буде Митрополит Агатангел, мада је и сам знао да му власти неће то допустити. Патријарх Тихон је такође знао да ће доћи до још већих репресија према Цркви у случају да не прихвати да привремено напусти црквену власт.
19. маја 1922., Патријарх је био приморан да напусти Трицко подворје и да пређе у Донски манастир, а подворје су заузели обновљеници. После преузимања Троицког подвојра, овде је настало пијанство и крађа.
Према исказима савременика, чланови и обновитељско духовништво редовно је ту одржавало пијанке. В. Красницки је уништавао црквене ствари а епископ Леонид (Скобејев) (епископ Московске епархије), присвојио је за себе ствари Патријарха Тихона, које су се чувале у подворју.
Чекисти су сами писали: „Треба рећи да се контингент врбованих састоји од много пијаница, увређениих од стране Цркве...сада их мање долази јер истински ревнитељи Православља не иду код њих; међу њима је последњи олош, који немају ауторитет међу верницима.“
После одлуке Патријарха Тихона да привремено преда црквену власт митополиту Агатангелу, почело је грађење нових, виших органа црквене власти.
У првом броју журнала „Жива црква“, кога нема у московским библиотекама, него се чувају у бившим партијским архивама, публиковано је обраћање „иницијативне групе духовништва и мирјана“ са позивом да се направи државни орган „Сверуски комитет за послове Православне Цркве, духовништва и мирјана Православне Цркве на челу са главним опуномоћеним за послове Православне Цркве у чину епископа“.
.Пре свега, било је неопходно да се нови, вишим црквеним органима да максимално канонски облик, а за то је било неопходно да се добије сагласност од Митрополита Агатангела да Црквом управљају лица изабрана од стране власти.
18. маја В.Д. Красницки посетио је Митрополита Агатангела у Јарославу, где му је предложио да потпише апел „прогресивном духовништву“, што је наишло на одбијње, а 18. јуна митрополит је послао познату поруку о непризнавању обновитеља.
У вишу црквену управу најпре су ушла лица, по речима Е.А. Тучкова „са моћном репутацијом“. Њих је предводио „главни опумоноћени за послове Руске Цркве“ епископ Антонин (Грановски).
У писму епископу Виктору (Островидову) Антонин је написао да је главни задатак обновитељства – ликвидација Патријарха Тихона.
4. јула, уз помоћ ГПУ у Троицком Подворју у Москви одржан је збор "Живе цркве." Красницки је сопштио окупљенима да је на предходна три заседања групе "Жива црква" организован Централни комитет и Московски комитет "Живе Цркве" и да сад треба изабрати исте такве комитете по целој Русији.
Обновљеници нису скривали да ће оформити своје органе по узору на совјетске и партијске структуре, узимајући чак и имена. На збору 4. јула, свештеник Е. Белков, "желећи да истакне суштину две организације - групе "Жива црква" ...је рекао да се те две организације могу поредити са органима који су већ основани у грађанској области - ЦК, РКП и ВЦИ."
Један од присталица "Живе цркве"још је појаснио мисао Белкова:"ВЦУ је званични орган више црквене управе, а група "Жива црква" је њена идејна инспирација.
Своју групу "живоцрковници" видели су у лику бољшевичке партије - главне "руководеће и управне " снаге цркве.
ЦК "Живе Цркве" имитација је ЦК РКП; президијум ЦК "Живе цркве" – сличан Политбироу ЦК РКП.
Себе је, као вођу президијума ЦК, Красницки очигледно видео у лику главног партијског вође – В.И. Лељина.
(мај 1922 – јун 1923)
Црквени преврат се припремао од стране ДПУ (Државна политичка управа - прим. прев.) од прве половине 1922., под руководством Политбироа ЦК, где је главни идеолог и стратег програма уништења Цркве уз помоћ расколника био Л. Д. Троцки.
При ДПУ-у од 1921., активно је радило 6. Одељење тајне канцеларије, коју је до маја 1922. водио А. Ф. Рутковски а после њега Е. А. Тучков.
Од марта до априла 1922. било је спроведено активно врбовање будућих обновитеља, одржани састанци и инструктажа.
Да би се олакшао црквени преврат, ухапшене су особе блиске Патријарху Тихону, и због тога у ноћи између 22. и 23. марта 1922. године и епископа Верејског Илариона (Троицког).
9. маја, по команди ДПУ, у Москву из Петрограда долази група обновитеља : протојереј Александар Веденски и свештеник Јевгениј Белов.
В. Д. Красницки је допутовао још раније и већ водио преговоре са Тучковим. Красницки је основао групу „Жива црква". Тучков је о томе писао:
„У Москви је са тим циљем под непосредном управом ДПУ, организована обновитељска група, касније названа "жива црква".
А. И. Веденски је означио Е.А. Тучкова као организатора црквеног преврата. Власти су решиле да исценирају помиловања свештеника осуђених на смрт од стране Московског суда, који су били осуђени за узимање црквених драгоцености да би обновљеницима олакшали црквени преврат.
Ово исценирање је било неопходно да би се Патријарх Тихон удаљио од Црквене власти.
10. маја 1922. године уз учешће Е. А. Тучкова, обновљеници су саставили петицију да се помилују сви осуђени на стрељање. По замисли ДПУ, петиција је била неопходна за придобијање ауторитета обновитељске групе у очима верника, зато што се власт припремала да удовољи њиховим захтевима а не молби Патријарха Тихона.
ДПУ је сигналисао обновљеницима да је власт спремна да помилује део осуђених, иницирајући, на тај начин петицију обновитеља.
После писања петиције, обновљеници су 12. маја у 11 часова увече, уз пратњу Е.А. Тучкова пошли у Троицко подворје Патријарху. Још 9. маја Патријарх је био упознат са иницијативом дела московског духовништва , о чему сведочи његова лична преписка.
Тог истог дана написао је Молбу за помиловање, а знајући да власт није спремна да прихвати његову Молбу, него Молбу „прогресивног“ духовништва, Патријарх је, да би спасао животе осуђених, написао изјаву адресирану на М.И. Калињина о предаји црквене управе Митрополиту Агатангелу или Митополиту Венијамину.
14. маја осуда за стрељање остала је на снази за пет људи, а четворо људи, за које су молили обновљеници (од 5 за колико су молили), било је помиловано. 18. маја Политбиро је потврдио то решење.
Тог истог дана, група обновитеља запутила се у Троицко подворје и узела од Патријарха документе у којима он предаје Митрополиту Агатангелу „синодалне послове“.
У једном од својих извештаја Е.А. Тучков, позива се на обновенике као изворе информација (18. Маја 1922.): „Посао је започет са вођом реакционарног црквеног покрета бившег Патријарха Тихона, који је под притиском попова – наших извештача- њима предао црквену власт, удаљивши се сам у Донски манастир.“
У историографији се утврдио стереотип да су обновљеници преваром отели од Патријарха црквену власт; у том случају Патријарх се представља као нека наивац, што уопше није тако.
Патријарх Тихон је морао да преда црквену власт свесно, схватајући са ким има посла; тај корак је био цена да не испуни антиканонске захтеве власти и покушај да спасе животе московских свештеника, осуђених на смрт.
Да би лишио обновљенике легитимности, назначио је да на челу црквене управе треба да буде Митрополит Агатангел, мада је и сам знао да му власти неће то допустити. Патријарх Тихон је такође знао да ће доћи до још већих репресија према Цркви у случају да не прихвати да привремено напусти црквену власт.
19. маја 1922., Патријарх је био приморан да напусти Трицко подворје и да пређе у Донски манастир, а подворје су заузели обновљеници. После преузимања Троицког подвојра, овде је настало пијанство и крађа.
Према исказима савременика, чланови и обновитељско духовништво редовно је ту одржавало пијанке. В. Красницки је уништавао црквене ствари а епископ Леонид (Скобејев) (епископ Московске епархије), присвојио је за себе ствари Патријарха Тихона, које су се чувале у подворју.
Чекисти су сами писали: „Треба рећи да се контингент врбованих састоји од много пијаница, увређениих од стране Цркве...сада их мање долази јер истински ревнитељи Православља не иду код њих; међу њима је последњи олош, који немају ауторитет међу верницима.“
После одлуке Патријарха Тихона да привремено преда црквену власт митополиту Агатангелу, почело је грађење нових, виших органа црквене власти.
У првом броју журнала „Жива црква“, кога нема у московским библиотекама, него се чувају у бившим партијским архивама, публиковано је обраћање „иницијативне групе духовништва и мирјана“ са позивом да се направи државни орган „Сверуски комитет за послове Православне Цркве, духовништва и мирјана Православне Цркве на челу са главним опуномоћеним за послове Православне Цркве у чину епископа“.
.Пре свега, било је неопходно да се нови, вишим црквеним органима да максимално канонски облик, а за то је било неопходно да се добије сагласност од Митрополита Агатангела да Црквом управљају лица изабрана од стране власти.
18. маја В.Д. Красницки посетио је Митрополита Агатангела у Јарославу, где му је предложио да потпише апел „прогресивном духовништву“, што је наишло на одбијње, а 18. јуна митрополит је послао познату поруку о непризнавању обновитеља.
У вишу црквену управу најпре су ушла лица, по речима Е.А. Тучкова „са моћном репутацијом“. Њих је предводио „главни опумоноћени за послове Руске Цркве“ епископ Антонин (Грановски).
У писму епископу Виктору (Островидову) Антонин је написао да је главни задатак обновитељства – ликвидација Патријарха Тихона.
4. јула, уз помоћ ГПУ у Троицком Подворју у Москви одржан је збор "Живе цркве." Красницки је сопштио окупљенима да је на предходна три заседања групе "Жива црква" организован Централни комитет и Московски комитет "Живе Цркве" и да сад треба изабрати исте такве комитете по целој Русији.
Обновљеници нису скривали да ће оформити своје органе по узору на совјетске и партијске структуре, узимајући чак и имена. На збору 4. јула, свештеник Е. Белков, "желећи да истакне суштину две организације - групе "Жива црква" ...је рекао да се те две организације могу поредити са органима који су већ основани у грађанској области - ЦК, РКП и ВЦИ."
Један од присталица "Живе цркве"још је појаснио мисао Белкова:"ВЦУ је званични орган више црквене управе, а група "Жива црква" је њена идејна инспирација.
Своју групу "живоцрковници" видели су у лику бољшевичке партије - главне "руководеће и управне " снаге цркве.
ЦК "Живе Цркве" имитација је ЦК РКП; президијум ЦК "Живе цркве" – сличан Политбироу ЦК РКП.
Себе је, као вођу президијума ЦК, Красницки очигледно видео у лику главног партијског вође – В.И. Лељина.
Последице:
Обновљеници су имали 192 епископа и 15000 храмова. У Петрограду од 123 само им 8 парохија није припало. У јеку велике репресије настала је катакомбна црква која је постојала све до „перестројке“. По Стаљиновој жељи Сергије је изабран за патријарха 1943.
Превод за Поуке.орг - Оља
Обновитљски митрополит Александар Веденски
После његове смрти (1946), долази до пада обновљеника.
Хапшење Патријарха Тихона
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.