Отац Данило се вратио у своју Домовину

"Његова чврста мисионарска позиција и надахут лик остали су у сећању људи, који су тражили пут ка Цркви, дубином вере и наде у Господа" - рекао је Његова Светост Патријарх Московски и Целе Русије Кирил.
Са овим речима се слажу сви који су имали срећу да слушају проповеди и беседе оца Данила, које је ширио путем Интернета. Као савремен човек - имао је свега 35 година, писао је интересантан информативни блог и непрестано је обнављао и пунио информациони сајт свог мисионарског центра.

Присуствовала сам богословском дијалогу између православних и муслимана, у хотелу "Русија", пре неколико година. Православље је представљао отац Данило, а ислам - Али Вјачеслав Полосин.
Није чудно, што је муслиманска страна послала баш тог представника: противници Православља сматрали су да ће бивши свештеник Полосин, који је прешао у ислам и који савршено познаје обе конфесије, просто "почистити" оца Сисојева.

Десетине присталица Полосина предвиђало је лаку победу. Десило се супротно: позиције оца Данила су биле тако јаке, а аргументи његовог опонента толико неубедљиви да иако није званично објављен победник, несумљива је била победа Православља.
После другог дијалога, будући да тако припремљен кандидат није био у стању да се супротстави оцу Данилу, муслиманска страна је одустала од дијалога.

"Интересантно је, колико већ дуго се муслимани боре да не продуже разговоре", писао је отац Данило Сисојев у свом блогу, непосредно пред смрт. Поставио сам им услове: следећи пут да разговарамо о Мухамеду. И нико није хтео!"

Његова књига "Брак са муслиманом", брзо је постала популарна у православној средини - и изазвала оштар протест код радикалних исламиста.
Одлично познавање муслиманске вере јако је помагало оцу Данилу у мисионарском раду, што је било од несумљиве важности.
Почевши још од студентских дана са проповедима протестантима (тема његове докторске дисертације била је "Антропологија адвентиста седмог дана и Друштва Куле Стражаре и њена анализа"), наставио их је са окултистима а затим се, како је написао у својој аутобиографији "задржао на мисији међу муслиманима".

"Ми морамо да сведочимо о спасењу, које нам је подарио Христ за све, а не да бирамо коме ћемо се обратити", писао је отац Данило, "не каже се прво русе преобратите, а затим идите код других народа,"
него да проповедамо Јеванђеље свима, без изузетака: и русима и татарима и јеврејима. У зависности од њиховог социјалног положаја и узраста."

Управо тако је и радио - и то више него успешно.
"Можда је то (претње убиством од стране муслимана-екстремиста), некако повезано са недавним преобраћењем и крштењем једне муслиманке, коју сте ви преобратили? Или ви такве често крстите?", интересовао се један од новинара.
"Такве крштавам готово сваки месец", спокојно је одговорио свештеник, "само не говорим увек о томе."
При томе, он је јако озбиљно прилазио ка "квалитету" новокрштених, сматрајући важним не само чин Кршења, него и обавезну катехитизацију новопридошлих. За оглашене (оне који се припремају за крштење), при цркви је била отворена школа за упознавање са основама хришћанства.
Његова делатност није остала непримећена, како међу његовим пријатељима који су били усхићени његовом енергијом и бескомпромисношћу, него и међу непријатељима, којису жарко желели да га зауставе.
По питању претњи није изражавао мржњу, него жаљење.
"Обични брбљивци, који седе у тами", прокоментарисао је, "жао ми их је. Чак нису ни хтели да разговарају о вери...Код муслимана је присутна жалост за сусретом са Богом, а потом Га многи налазе."
"Сада се већ не бојим", написао је отац Данило својим забринутој пастви, "одбојао сам се већ за ових пет година. А сада сам се већ навикао да живим под сталном претњом. Све је у Божијим рукама. А ако буде, онда право у рај и без митарстава. Тако је најлепше!"
"У последње време", причала је удовица Јулија, "често је говорио и стално мислио о смрти". Ишао је ка њој широм отворених очију.

"Ако је човек себе спознао као грађанином Неба, као преподобни Сергеј и Јован Богослов, онда је за њега смрт дан Радости", причао је о свом уверењу отац Данило. "Он неће ридати, што заувек напушта домовину, него ће се , напротив, радовати томе, што се напокон враћа у своју Домовину, као што се томе радовао преподобни Антоније Велики. У овом свету, ми смо само гости", говорио је, "Домовина наша је на Небесима."

Његов крст, обливех мученичком крвљу - највиша је награда, коју је могао да добије у животу. Отац Данило није погинуо - отишао је у вечни живот. Отац Данило Сисојев напокон се вратио свом Дому.


Јана Александровна АМЕЛИНА

за wwww.pouke.org - Оливера