Митрополит Донски и Мариопољски Иларион

„Држава мора да исправи своје грешке и успостави праведност и законитост“

Владико, дешава ли се, да се положај Украјинске Православне Цркве разилази од положаја државе?

Црква је код нас одвојена од државе атеиситичком владом и не на молбу Цркве, него насилно. Њој је било забрањено да проповеда изван зидова храма, била је лишена могућности друштвене службе. Данас се примењује принцип одвајања Цркве од друштва, и то је утвђено Уставом државе. Али то не значи  да смо равнодушни према судбини и проблемима наше државе. Молимо се за власт и војску, молимо Господа да помогне властима при избору важних решења за земљу и народ. Говоримо и излажемо позицију Цркве по најважнијим питањима.
Поводом рата у Ираку, она је изложена у изјави Блаженог Митрополита Владимира. Како би се завршио рат у Ираку, став Православне Цркве је непромењен: у том рату, погибија невиних људи не може бити оправдана.

Владико, какву би оцену дали садашњој етапи црквено-државних односа и које болне тачке је сад могуће издвојити?

Није прошло још тако много времена откад је Црква прогоњена на државном нивоу. Живи су још многи атеистички стереотипи. Да „одвајају“ Цркву сви знају, а да сарађују  са њом, уважавају њене каноне, није нико научио. Најболнији проблем, по мом мишљењу, у црквено-државним односима је раскол, који прави мноштво проблема. Чини ми се да је државна власт дужна нешто да предузме. Па регистровано је у квалитету православних јерарха и свештеника толики број разноразних самозванаца, да се људима врти у глави. Тога нема ни у једној земљи. Ни у једној држави нема две, рецимо англиканске или католичке цркве. Код нас се све дешава као у пословици:  “На три украјинца долазе четири хетмана.“          
*хетман- врховни војни заповедник козака (прим. прев.)                  
Трeба добро да размислимо: ко је ко? Па историја Цркве не започиње од Кравчука или Кучме. Председник, политичари, како су дошли, тако ће и отићи. А Црква ће постојати до краја света. Због тога је несврсисходно истовремено подржавати и канонску хиљадугодишњу Цркву Украјине, и раскол, који се само тим и занима, да се бори са Црквом. Нажалост, понекад органи државне власти покушавају да се умешају у унутрашња црквена посла. Тако, например, Врховна Рада је покушавала да одреди да ли је законит рад Харковског Архијерејског Сабора. Држава не треба да се меша у ту сферу. Па власт је у своје време подржала незаконите радње Филарета, и до дана данашњег, ословљава га као и друге самозванце, са „Ваша светости“, мада је он због преступа у Цркви анатемисан и законитост његове екскомуникације је призната у целом православном свету. И те државне радње су мешање у унутрашње ствари Цркве, кршење њених канона, унутрашњих црквених закона. Ми можемо такође да називамо по жељи некога „Председниче“ итд. Али, ми то не радимо, уважавајући законе наше државе. Зашто она поступа супротно? Десило се, да се Црква, којој припада велика већина верујућих Украјине, нашла у најтежем положају. Само зато, што није у мају 1992. године поступила по наредби председника Кравчука и Савета за црквене послове, која говори о томе кога треба изабрати за представника, шта и како треба да раде православни епископи. Због тога су у Црвки одабрали сва средства, успоставили су информациону блокаду, почели  енергично да региструју псеудоцрквену структуру, незаконито им предавајући наше храмове и имовину. И тих мртворођених расколничких структура, названих УАПЦ, УПЦ-КП  других, првише их је. Они именују парохије, манастире, епархије, патријархе, мисије. Рецимо, АПЦ (Украјинска Аутономна Православна Црква) објављује да има у Украјини 500 парохија, а државни Комитет  за религију даје статистику од 1000 парохија. Чини се, половина постоји само на папиру:  по команди власти и политичких партија њих су нарегистровали на сваком пању, а сада нико нема права да их скине са регистрације! Иста је ситуација код филаретиста  – тотална превара. Сећате се, када је пре неколико година избио скандал , да су се у новинама појавили подаци о томе, да код филатериста број манастира превазилази број монаха! Па чак и по правилима самосветих (у њих себе рачунају УАПЦ и УПЦ-КП), проглашеним још и Липивским, монаштво се признавало као „царска  измишљотина“ и протеравали су их из „цркве“. Заштосе онда ти исте организације региструју у својству  „православних манастира“? Сећате се, како се старешина филаретског Видубецког манастира јавно у среском суду судио са својом женом због алиментације за своје једногодишње дете. Отишао је другој жени а сина је хтео да узме од претходне. Али, па такви људи , називајући себе православним монасима , дискредитују и Цркву и Православље. А држава им помаже у томе, региструјући их у организације у својству православних!  Иста таква ситуација је са лажном хијерехијом раскола. Ако неки православни архијереј мора да забрани службу немарном свештенику, тај, уместо да се поправи, бежи у раскол и кроз неко време испливава у својству расколничког епископа, митрополита или чак патријарха!  А затим држава ставља тебе са тим јучерашњим залуталим за исти сто „међуконцесионалних“ преговора, као јерархе разних грана Православља у Украјини. Зар то није апсурд? И нечег таквог нема ни у једној цивилизованој земљи. А да не би до тога дошло, држава свакако мора да поштује каноне Цркве. Најзад, држава мора да исправи своје грешке и успостави правду и законитост. Почетком 90-их уз подршку власти започели су отимање наших цркава уз помоћ револуционара. И праведност до дана данашњег није успостављена, без обзира на одлуке виших судских инстанци Украјине о враћању наших храмова и имовине, отетих од стране  револуционара и расколника . Нашли смо се у тешком положају. А за то време, стекли су се услови, неопходни за животне делатности расколника, протестаната и католика. Захваљујући томе унијати су организовали бројна друштва, која много премашују предратни ниво. Харизмати, протестанти, католици добијају помоћ из иностранства. То им даје могућност да граде дворане  царства, успостављају католичанство и поправљају храмове отете од канонске Цркве . Ми не можемо да се развијамо, зато што немамо средстава. Три западне области успоствиле су своје храмове, улепшали , уредили , спремајући се за прославу хиљадугодишњице покрштавања Русије. И одједном неочекивано, појавили су се унијати на готово, и отели силом све. Па они су дошли на готово и још , при томе, узели пуно наших свештеника. Ми чак не можемо да добијемо ни земљиште за изградњу храмова.

Недавно је кардинал унијата Гузар у својем интрвјуу дао неповољну оцену о свештеницима, који су издали Православље и прешли у унију. Шта Ви мислите о томе?

Такав однос према људима карактеристичан је за унијате.Док су им ти свештеници требали, користили су их, са њима су грабили наше цркве. Тада се новоуспостављена Унијатна Гркокатоличка Црква у Галицији састојала од 80 процената бивших православних свештеника, који су завршили црквене школе Руске Православне Цркве. Чим им постану непотребни, они их једноставно „одбацују“. А када би чврсто стајали у православљу, каква би то снага била. Тада се парламент не би мешао у унутрашње послове цркве, народни посланици не би решавали питања уместо јерарха, а ми би имали вредне поштовања духовне школе, прекрасне храмове и манастире.

Да ли ће проблеми на које сте указали решити нови Предлог закона „О слободи савести и верским организацијама“ и политику државе поводом враћања отете црквене имовине?

Очигледно, да садашњи закон не одговара интересима Цркве. Тако например, упада у очи следећи пример: парохија има статус правног лица, а епархија нема. Епархија обавезно мора да има правни статус. Зато што смо увидели да  парохија може да ради шта јој је по вољи. Тако например, парохија може једноставно да се придружи расколницима или унијатима, узевши са собом црквену имовину, а епархија никако не може да утиче на то. Такође сматрам да дипломе наших духовних школа морају бити признате од државе. Држава мора указати већу помоћ оним парохијама које имају недељне школе. Зашто је рецимо професор филозофије издржаван из буџета а професор теологије нема средстава  за живот. Исто то може се рећи и за викаријат.  Ево рецимо у Пољској, држава плаћа војним свештеницима.  Код нас се нико тим и не бави, мада они обављају велики посао у војним јединицама.То се тиче и пореског система.Зашто је Црква дужна да плати порез и од чега ће га платити? Човек је приложио неку суму новца. Па он је тај новац зарадио. Радећи, он је платио неопходне порезе.  Зашто Црква мора да их плати неколико пута?  Тако нечег нема ни у једној земљи, само код нас. Где сте видели, да се просторије храмова, опрема и свете мошти дају свештеницима у закуп, као што се данас примећује у Кијевско-Печерској Лаври. Због свега тога, закон треба дорадити. Што се тиче имовине треба споменути да у Донској епархији постоји Светогорски  манастир који има јединствену историју од XVI-ог века. Из њега су у совјетско време имовину износили таљигама. После отимачине напавили су од њега синдикално лечилиште. Ако би се зграда манастира налазила у комуналном власништву, то питање би се могло решити позитивно. Али ствар је у томе, да се тај споменик XVI-ог века налази баш у приватном власништву. При чему је већина просторија руинирана. Синдикат нам предлаже да купимо ту земљу, али траже такву своту да се нема о чему ни причати. А чак Савет Европе у својим Препорукама каже да је држава не само обавезна  да врати грађевине и имовину Цркве , него и да  их обнови или рестаурира на свој рачун. У тим случајевима, где је немогуће обновити грађевине, мора да исплати Цркви компензацију. Код нас је, као што видите, чак супротно. Просто поражава неправедност од стране државних власти. Али ако се постави питање о унијатској имовини, то овде није проблем. Довољно је се сетити како је православни саборна црква светог Јура у Љвову била незаконито отета од стране унијата!

Владико, ви сте Миттополит, како кажу, индустијског срца Украјине. Обично се сматра да су индустријски региони више склони атеизму. Одговара ли то истини?

Не мислим да је то истина.Без обзира на то што је донски басен индустријски регион, са свом увереношћу могу га назвати православним. Зато што канонска Црква овде заузима водеће место. Са развојем индустрије, овде су долазили радници који су имали различит однос прама вери. У вези са масовним насељавањем овде, долазили су и представници разних концесија. Баш због тога многи имају оформљено мишљење,  да су се у Донској области стекли повољни услови за развој атеизма и секташтва. Треба приметити да се атеизам развијао сам по себи. Да бисте постали предани радник, треба испунити све захтеве и наредбе атеистичког руководства. Хришћани су увек били лојални у тим односима , побожни. Били су заузети својим животним бригама, тако да нису имали и кад да се боре са атеизмом. Познато је, да су до револуције, при многим рударским окнима и фабрикама постојали православни храмови. И човек је пред тим, како да се спусти у окно улазио, да би запалио свећу, помолио се. У окнима , који су постојали при ЈУЗ-у (предузеће прим. прев.),  остали су православни храмови још из  тих времена. Па и у то време на снази је био закон према коме инвеститор друге исповести био у обавези да сагради у оквиру предузећа цркву за православне вернике. То значи, уствари, да је енглески протестант ЈУЗ, био обавезан да сагради православну цркву у оквиру украјинског предузећа. Тако је био саграђен  Спасо-Преображенски Храм. Предузећа, која су се појавила после 1917. године, била су више индустријска и потпадала под утицај војних атеиста.У безбожна времена, сва црквена имовина била је ликвидирана. Храмови, који су се налазили при рударским окнима, сматрали су молитвеним кућама. Цркве, које су представљале историјску драгоценост, биле су уништене. Те грађевине, од којих су остале само зидине, просто су изровали да не би биле трн у оку туристима. Остало смо ми узели.Наша епархија је основана 1945. године од суседних епархија: Јекатеринославске , Харковске, и епархије Донске  војске. Православље се уздиже. У току последњих седам година, три пута је увећана количина парохија (сада их је 480).  Имали смо проблем са црквом у улици Кујбишева, која  је још у време владавине Кравчука, био предан Филарету. Данас, остала су нерешена само питања о предаји зграда Светогорског манастира.Осим тога, у Донској епархији нема ни једне цркве који не припада нама. Ми се трудимо да нађемо заједнички језик са државним органима и да сарађујемо по свим комплексним социјалним питањима региона.

А да ли су млади пришли Цркви? Имате ли проблем са обезбеђивањем кадрова за парохије?

Наша Црква се по питању кадрова односи веома деликатно. Пре него што нађе крст, човек мора да прође одређену школу. Многи се питају: Ако је седам година потребно да би се постао лекар, зашто се онда  за свештеника учи осам година? Одговор је једноставан. За душу је потребан деликатнији лекар него за тело. И ако лекар зна све телесне болести, онда је свештеник обавезан да зна све болести душе. Ипак се отвара много нових парохија и наравно, јавља се проблем кадрова.Јако је проблематично чекати, док наша правславна деца заврше  Богословију. Тим пре, што многи од њих, после добијања дипломе, још неко време не могу да реше проблеме везане за грађење породице. Тако данас, при нашој епархијској управи, имамо 6-8 људи са духовним образовањем, које ја не могу да рукоположим. И не могу до тада, док се не определе: да ли ће бити ожењени свештеници, да ли ће прихватити целибат или постати монаси. Ја не могу да их натерам да прихвате то или друго решење. Зато морамо да рукополажемо људе са такозваним препорукама. Али је не оправдавам ту праксу.  Код човека се још за време учења формира сопствени поглед на ствари. Само после тога, он може постати прави служитељ олтара. Када пак човек доноси препоруку од свештеника, парохије, тешко је увидети његове недостатке. У пракси сам имао случај да сам рукоположио три млада човека по препоруци. Кроз неко време постало је приметно, да њихово владање не одговара том нивоу, који треба да има свештеник. Тако, један је због нечег сугерисао себи,  да је необавезно служити вечерње богослужење. Други, неправилно схватајући догађај из Јеванђеља, када се терају трговци из храма, почео да осуђује настојнике због тога, што се у цркви продају свеће. Такође, пред примање светог звања, штићеник мора дати заклетву. Он је почео да доказује да се ничим не треба заклињати. Али ту заклетву није измислио неки архијереј, него Сабор. Такође, постоје извесни дани, када жене не треба причешћивати. То је, по његовом мишљењу, такође неправилно. Изјавио је, да се у храну може стављати крв животиња. То нам говори о томе, да не треба рукоположавати младе и неискусне. Баш на такав начин су се у своје време појавили обновљенци. Незнање и неуважавање црквених закона, недостатак искуства и схватања карактеристична за младе људе, који су сагорели у жељи да постану пастири.  То је и дар и рад. И треба да будемо јако стрпљиви одгајајући нова покољења богослужбеника, који нису видели то што је преживела Црква и у време атеистичких прогона, и 90-их година. Код нас је сад време масовне изградње цркава. Дужни смо да помогнемо свом народу у ово тешко време социјалних и економских проблема и да организујемо социјалну службу. То је јако тешко и напорно време, али за Православну Цркву других времена нема.

Разговор водио: Василиј Анисимов



Превела за Поуке.орг са руског Оливера