петак, 18. март 2011.


Патријарх Кирил : Мисија мора да буде активност целе Цркве

        То, што  се данас одвија у нашој Цркви, названо је у прихваћеној концепцији мисионарске делатности  РПЦ донесеној 2007., другом христијанизацијом, и то са пуним правом.
Заиста, земља са хиљадугодишњом хришћанском традицијом, која је свету пројавила мноштво Светих Божијих угодника, која је сачувала назив Света Русија, као да се одрекла од свог историјског предања, прошавши кроз страшне историјске катаклизме и разрушила сопствену историјску традицију. На тим духовним развалинама, израсло је четири поколења, и зато је данас немогуће проповедати Христа, једноставно се позивајући и апелујући на традицију и генетско сећање.
Заиста, прошао је сувише велики временски период, током кога се друштво развијало ван сваког учешћа Цркве. Наравно, то учешће се никада није прекидало на појединачном или породичном нивоу код неких људи, али у друштвеној јавности није се чуо глас Цркве. И ради тога, да би људи данас прихватили Христа, заиста су потребни мисионарски напори.

У првом реду место мисионарских напора треба да буде парохија. Парохија је највећа драгоценост  коју има Црква. Парохија обједињује једномишљенике, верујуће људе – управо тамо људи, уједињујући се око Престола Божијег, постају једно тело које се причешћује од једног Тела и Путира. И данас треба уложити изузетне напоре да би се потпомогла реализација тог духовног потенцијала, који постоји у свакој парохоји, у свакој хришћанској општини. Ствар је у томе да у свакој парохији, наравно према њеној могућности, пошто су неке јако мале, слабе – треба одржавати социјалне програме за младе. У те програме, ја бих свакако додао наравно и мисионарску делатност. Док ми не будемо имали савршено конкретне задатке које можемо формулисати  и поставити пред људе, нећемо имати никаквог рада и резултата. И први задатак, који морамо брзо решити, треба да нам буде образовање мисионарских инфраструктура у нашој Цркви, механизма мисије, који непрестано ради.
Потребно је снажити мисионарске пододсеке на нивоу епархија, разрађивати конкретне мисионарске програме.Руководеће наредбе  за ту разраду треба да дају специјалисти Синодалног мисионарског одељења. Они треба да разрађују цео пакет теоријских докумената, укључујући и разне врсте инструкција, методолошких начина, да помажу примењивање мисионарских делатности на лицу места, а даље испуњење треба да се догађа у зависности од конкретне ситуације на том месту.
Сада, нешто што се тиче традиционалног мисионарства, оним, којим су се бавили наши преци. То је христијанизација огромних порстранстава: Камчатке, Јакутска, Руског севера...Тамо, где је до револуције било много храмова, сад ничега нема, а већ је двадесет година прошло од радикалних промена у нашој Цркви и земљи. Дубоко сам убеђен да Далеки Исток, Источни Сибир, север Русије, треба да буду приоритетна места са тачке гледишта мисионарских организацијских напора. Још је преподобни Макариј (Глухарев) говорио о неопходности постојања организација које обухватају огромна пространства, које је он називао „мисионарским утврђењима“, тј. подвижничким мисионарима. Знам, да под руководством нашег Мисионарског одељења се одвија таква делатност, организују се мисионарска утврђења. Али, ја бих желео да видим системски прилаз у тој области.
Одувек  су центри наше мисионарске делатности били и манастири. И данас, у манастире долази огроман број људи. Неко долази будући да је већ уцрковљен да добије духовну помоћ, да се помоли и поклони светињама. Али постоје и они који долазе у манастир само због тога што их привлачи архитектура и историја. Ради тога, мисионарски рад у манастирима је такође велики задатак. Манастири не треба да заплашују људе. Начин односа монаштва ка ходочасницима, па чак и ка туристима треба да буде прожет духовном бригом за човека, да би молитвени, духовни потенцијал обитељи , који се обраћа савременим, неуцрковљеним људима, чинио своје добро дело, откривајући људска срца у сусрет Богу.
Велики проблем наше Цркве, остају расколи, у првом реду украјински раскол.  У извесном смислу преовладавање раскола је такође мисионарски задатак, мада наравно, то је ствар целе Цркве. Али сазнање да је свака изгубљена душа  туга за Цркву, треба да знају и мисионари. Зато ми, који ступамо у контакт са људима који су у расколу, морамо да чинимо  све да би мудрим речима, познавањем проблема и љубављу исцелили људске душе.
Што се тиче многобројних псеудорелигиозних организација и тоталитарних секти,  да би се правилно истрајавало у односима са том публиком, увек треба памтити речи апостола Павла Титу: Јер има много непокорних, празноречивих и обмањивача, особито који су из обрезања, којима треба уста затворити, који читаве домове изопачују учећи што не треба, ради нечасног добитка. Говоре да знају Бога. а телима га се одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро дело. (Тит. 1, 10–11, 16). И данас, у име користи, при чему корист не мора бити материјална, него и политичка, добро организоване групе људи покушавају да обману наш народ, који се није још укоренио у православној традицији на одговарајући начин, посебно тамо, где недостаје манастира, храмова, духовништва, духовног просвећења.
Мисија мора данас бити посао читаве Цркве и сви ми морамо да се објединимо у том мисионарском раду. Мисија ни у ком случају не сме да раздваја људе. Данас постоји извесна напетост између оних који практикују одређене методе мисионарства и оних који негирају такве методе. Мислим, да овде треба смањити ниво сваке врсте запањивања, прекомерне оригиналности.Треба радити са смирењем а најважније је имати само један циљ: да се срца људи обрате Богу. Ако је јасно да се све ради у то име, а све остале ствари које имају за циљ нешто друго, укључујући пиар, славодобитност и слично се ставе у страну, тада нећемо имати код нас никакву напетост.  Помагаћемо једни другима у зависности од тога у којој сфери се води мисија и којим средствима човек изражава своје мисионарске напоре.

Превод за Поуке.орг - Оља


Митрополит Иларион (Алфејев): О честом причешћивању



Владико, колико је често могуће и потребно приступати Светој Тајни Евхаристије?
 У својим епархијама и парохијама у које улазе те епархије, свуда се трудим да нагласим да је основа духовног живота хришћанина и основа живота црквене заједнице управо Евхаристија, Литургија, Свето Причешће.
Eвхаристијска побожност је тај камен на коме се гради свака духовна заједница. Примећујем, да тамо где нема редовног причешћивања, где људи прилазе Путиру само о великим празницима или посебним случајевима,  јако је тешко или чак немогуће саградити јаку црквену заједницу, пошто нема те основе на којој би се она могла градити. Без те основе немогуће је саградити јаку породицу, која је призвана да  буде „мала црква“, ради тога што она може постати таква само у том случају ако се сви чланови породице редовно причешћују. Ради тога у проповедима увек позивам хришћане да се причешћују што је могуће чешће и сматрам, да у принципу сваки хришћанин има право да се причести на свакој Литургији у којој учествује. Под условом, наравно,  да он поштује црквена правила, да живи у складу са цркваним календаром и да његов начин живота одговара природним нормама  које је установила Црква. Ако су ти услови испуњени, онда нема никаквих препрека за то да се човек причести на свакој Литургији. Речи Христове, које изговара свештеник: „Примите, једите, ово је Тело Моје“, „Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новога Завета“, речи ђакона: “Са страхом Божијим и вером приступите“, су речи упућене свима у Храму, а не само једној категорији људи, например онима, који су се припремили за Свето Причешће. Наравно, овде треба избегавати крајности и важно је да човек, према речима апостола Павла, с разумевањем приступа примању Светих Христових Тајни, да се причешће не претвори у формалност, рутину, да код човека не дође ради честог причешћивања  до осећаја навике на примање те највеће Тајне. Али, понављам, да често и редовно причешћивање мора бити основа духовног живота сваког хришћанина. Мени је тешко да замислим свој живот без причешћивања бар једном недељно. У неком смислу, живим од недеље до недеље, од једног празника до другог. Управо причешће даје снагу да се буде хришћанин.
Владико, питање о правилима. Сагласно уставу РПЦ, постоји читав низ молитава пред причешће које треба да прочита човек пред Причешће. Ако узмемо у обзир ритам живота којим данас живи већина људи, особито млади , ученици, испунити та правила доста је тешко. Као резултат тога, многи не прилазе Путиру због тога што не могу на прописан начин да се припреме за Причешће.
Као прво, нема никаквог званичног правила РПЦ, који говори о томе шта одређено треба да буде прочитано пред причешћем Светих Христових Тајни. У молитвеницима постоји молитве пред Свето Причешће: на то се треба и орјентисати. Мислим, да читање тих молитава једном недељно, уочи недеље, није нешто што тражи јако много времена и јако велико одрицање. Мислим да и ученици и запослени и они који васпитавају децу могу наћи 20 минута да прочитају то правило. Ако се нема толико времена, то правило се може скратити и ограничити на неколико молитви. Смисао се не састоји у томе да се велича одређен број молитава, него у томе да се на одговарајући начин духовно припремимо за примање Светих Христових Тајни. Некада је корисније прочитати једно молитву, али неколико пута – полако, са разумевањем, него ишчитати цели молитвеник, а да ум при томе остане расејан и мисли лутају са стране. Постоји, осим тога, практика читања канона и акатиста пред Причешће. Има и духовника, који ту практику одређују својим духовним чадима као обавезу. Каже се, нпр. да пред причешће треба прочитати минимум три канона, један  акатист и још молитве пред Свето Причешће. Ја се не слажем са тим захтевима. Као прво, никакво црквено правило их не предвиђа: то је само побожна традиција, која ни у једном црквеном уставу није прописана. А као друго, ако човек хоће да чита каноне и акатисте и има за то време, то читање не може донети ништа осим користи, али поставити ишчитавање тих канона као услов за Причешће, сматрам дубоко погрешно. На тај начин, само терамо људе од Путира, лишавајући их тога што је срж хришћанског живота – пришеће Светим Христовим Тајнама.
Владикo, постоји још једна пракса: пред Причешће треба постити три дана. Ако се човек причешћује сваке недеље, испада да треба да пости од среде до суботе. За многе је то немогуће.
Одговор на то питање, као и на друга слична питања треба потражити у типику. Где то типик прописује постове изван оних који су установљени од стране Цркве? Нигде. Човеку, који се ретко причешћује, који не пости, који је далек од Цркве, корисно је да пости неколико дан пред Причешће. Али, ако човек поштује постове које је установила Црква, њему не треба додавати никакве додатне постове. Тим људима, који редовно посте, препоручио бих да недељом и у празничне дане мирне савести приступе причешћу Светим Христовим Тајнама.

Извор: Кијевска Русија
Прeвод за Поуке.орг Јустина

Митрополит Иларион (Алфејев): О кратким молитвама

Често се људи питају: како се треба молити, којим речима, на ком језику? Неки чак кажу: „Ја се не молим, зато што не умем, не знам молитве.“ За молитву није потребно никакво посебно умеће. Са Богом се може једноставно разговарати. 
На богослужењима у Православним Црквама, ми употребљавамо црквенословенски језик. Али у личној молитви, када остајемо сами са Богом, нема потребе ни за каквим посебним језиком. Можемо се молити Богу на том језику на ком разговарамо са људима, на коме размишљамо.
Молитва треба да буде јако једноставна. Преподобни Исак Сирин је рекао: „Сва суштина молитве твоје треба да буде једноставна. Једна реч цариника спасла га је, и једна реч разбојника на Крсту учинила га је наследником Царства Небеског.“
Сетимо се приче о царинику и фарисеју: „Два човека су ушла и храм да се помоле Богу, један фарисеј а други цариник.Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: „Боже, хвала Ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправдници, прељубници или као онај цариник. Постим двапут у седмици, дајем десетак од свега што стекнем“. А цариник издалека стаде и не хтеде ни очију подигнути ка небу, него се бијаше у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди према мени грешноме!“  (Лк. 18:10-13). Сетимо се и разбојника који је био распет са Исусом и који му је рекао: „Сети ме се Господе, када дођеш у Царство Твоје.“ (Лк. 23:42). Само то је било довољно да уђе у Рај.
Молитва може бити претежно кратка. Ако тек започињете свој молитвени пут, почните од јако кратких молитви – таквих на које се можете усресредити. Богу нису потребне речи. Најважније је то осећање, расположење којим приступамо Богу. Приступити Богу без осећања побожности или расејано, када  за време молитви наш ум лута на све стране, много је опасније, него у молитви рећи погрешну реч. Овде делује једноставан закон: ако речи молитве нису допрле до нашег срца, неће доћи ни до Бога. Како понекад кажу, таква молитва се не подиже више од плафона собе у којој се молимо, а она треба да достигне небеса. Зато је јако важно да са наше стране свака реч молитве буде дубоко проживљена. Ако нисмо способни да се сконцентришемо на дуге молитве, којих има у књигама Православне Цркве – молитвеницима, испробајмо своју снагу у кратким молитвама: „Господе, помилуј“, „Спаси Господе“, „Господе, помози ми“,“Боже, буди милостив мени грешном“. Један подвижник је рекао да ако би могли са свом силом својих осећања, од свег срца, свом душом рећи само једну молитву „Господи помилуј“, то би било довољно за спасење. Али, проблем је у томе, што ми, као по правилу, не можемо то рећи од свог срца, не можемо то рећи тако читав наш живот. Зато, да би нас Бог чуо ми говоримо много речи.
Памтимо, да Бог жуди за нашим срцем, а не нашим речима. И ако му се будемо обраћали од свег срца, одмах ћемо добити одговор.
Превод по издању
Игумен Иларион (Алфеев). О молитве. 
За Поуке. орг - Јустина


Патријарх Кирил: О преовладавању унинија

Униније је јако опасно осећање, које често прати туга, брига, а понекад и очајање. То осећање је посебно познато усамљеним, старим, болесним и онима који пролазе кроз тешке животне околности.
Узроци унинија су различити и објашњиви са људске стране. Често је то живот који није потпуно испуњен, смрт ближњих или лоши односи са родбином, када они постају лошији од потпуних странаца. Често су то околности везане за губитак здравља, пад у каријери, конфликте на послу. Али, униније је грех, а то значи да независно од објективних околности,  има неки духовни узрок. И ако ми схватимо тај духовни узрок, онда ће се све животне околности показати само као повод за униније. Ствар је у томе, да је са унинијем нераскидиво повезан губитак наде  у односу на друге људе, који као да воде људе ка спољашњим вредностима, као што су новац, власт, каријера, и на крају, губитак наде у самог себе, када се човек покаже недовољно јаким, чврстим, здравим.  Али хоћеш ли да знаш, о човече сујетни, да је вера без дела мртва?  (Јак. 2, 20), -  исто тако се може рећи да је вера без наде мртва, зато што се вера остварује у нади.
Нада – то је реална снага  која се остварује вером и која човеку помаже да не подпадне  у униније. Нада у Бога не сме ослободити човека од сазнања одговорности за свој живот и своје поступке, зато што ће у том случају  нади приписивати и личне грешке, чак и злочине. Човек, који живи са вером у Бога, испуњен надом у Творца, влада унутрашном снагом да уради све да би решио проблеме и задатке који су се појавили пред њим. За разлику од оног, који је лишен вере и наде у Бога, такав човек није подложан осећању унинија...И чак ако Бог допушта да будемо сами, не сасвим здрави, допушта тешке околности, онда, преламајући кроз призму своје вере, ми видимо над нама руку Божију и самим тим смо способни да сачувамо миран и спокојан поглед на живот који нас окружује. Дух унинија је дух безбожништва. Када униније захвати друштва и народе, они престају да буду способни за живот.
Ето, зашто је важно сачувати веру у животима људи. Зашто је тако важно да вера буде праћена непоколебљивом надом. Тада се та нада одражава у духовној снази сваког човека, и свих нас заједно.
Молимо се Господу речима велике молитве светог Исака Сирина:  “Господе и Владико живота мог, не дај ми дух унинија“. Слушајући те дивне речи, узнесимо Господу жарку молитву, да нам  Он да веру, оплодотворену надом и тада ће дух унинија отићи од наших срца, чинећи нас јаким, мудрим, спокојним и слободним.

Према материјалима Руске Патријаршије
За Поуке.орг - Јустина

Уплакани Анђео


  При једној од посета болници, управо на Благовести, понео сам са собом и Свете Дарове. Питао сам медицинску сестру: „Има ли неко у болници, ко је безнадежно болестан, а разуман човек?“
Размишљао сам: можда ћу успети некога и да причестим пред смрт. То код нас тешко иде – не желе људи да оду из живота хришћански. Одлажу исповед и причешће. Боје се свештеника да позову – ако позовеш – одмах ћеш умрети. Без њега ћеш се некако можда и искобељати, а са попом – више ниси међу живима. Понекад се одбијање причешћа правда гађењем. Бакица, осамдесет година, раставља се од живота. „Мајко, дај да позовемо свештеника, треба да се покајеш, да примиш светињу!“ „Не, гади ми се из једне кашичице!“
Увели су ме у собу. У њој је одвојено, очигледно,  да не би сметала осталим болесницима, тихо умирала жена. Сећам се, име јој је било Нина. Поглед  – незаинтересован за све, глас – једва чујан. Сестра ми је објаснила: „Има декубитис  све до костију.“ Видео сам их, Нина ми је сама показала. Поред ње није било ни новина, ни књига, телевизора, није било на  постољу  ни обичних иконица које стоје на том месту. Сео сам поред ње и упитао је: „Верујете ли у Христа?“. Рекла је да је много слушала о Њему, али да конкретно ништа не зна. Причао сам јој о Христу, о Његовој љубави према човеку, о Цркви коју је Он основао и за коју је умро. Пажљиво ме је слушала и када сам је упитао да ли жели да прими Свето Причешће (а нисам могао да одлажем са предлогом, пошто нико није знао да ли ће доживети сутрашњи дан), Нина је пристала. Она се заиста покајала, како је могла и наравно, причестила се. Пред причешћем сам је упозорио, да је Бог вољан да је сачува на земљи, али да она мора да Му обећа, да ће преостали део живота долазити у храм. Нина је обећала: ако преживи, живеће сасвим другачијим животом и заплакала је. Дошао сам још једном, да јој донесем Јеванђеље. Када сам ушао у болесничку собу, затекао сам Нину крај прозора. Чудесно, али после причешћа њено стање се у потпуности променило. Нина се изненада и нагло опоравила, остало је само да се опорави и буде отпуштена кући. Лекари нису могли да објасне разлог толико непознатог оздрављења човека који је фактички био осуђен на смрт. Пред њиховим очима десило се право чудо.
Од тог времена често сам сретао Нину у селу, али је ниједном нисам видео у храму. Подсетио сам је на обећање које је дала пред причешће, али је она сваки пут имала разлог зашто до тад није имала времена само да уђе у храм. Готово целе године, Нина ми је причала о својим пословима на дачи: „Имам троје мушкараца, треба их све нахранити, трудим се ....“ Где год би се срели, Нина ме је бучно поздрављала. Подсећао сам је на њене речи са самртног одра:“Зар ти не разумеш, да ћеш умрети, ако не испуниш обећање?“ Нина се на моје речи увек некако шалила, док ми једном, у касну јесен, није рекла одлучно: „Ја никада нећу доћи код тебе у храм. Зар то ниси схватио до сад? Не верујем ни у тебе, ни у твог Христа.“
Не знам, како сад живи Нина, и да ли је још жива. Али је од тада нисам срео у селу. Никада више...

Одломак из књиге свештеника Александра Дјаченка „Уплакани Анђео“. Животне, савремене и необично дубоке приче оца Александра, привлаче читаоца још од првих страна. У чему је тајна аутора? У истини. У истини живота. Он јасно види то, што смо се ми научили да не видимо – то, што нам рађа неугодност и узнемирава савест. Али ту је, у сенци наше пажње, не само бол и страдање. Управо овде је и неисказана радост, која нас води ка Светлости.

За Поуке.орг - Јустина

Основни подаци о мени

Читаоци