Његова Светост Патријарх Кирил: „Човек који живи по законима телесне похоте, постаје звер“

              7. марта 2013., на сиропусну недељу (сећање на Адамово изгнање), Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Кирил, служио је Литургију у Троицком сабору Даниловог манастира у Москви. По окончању богослужења, Предстојатељ Руске Цркве обратио се верујућима речима проповеди, у којој је посебну пажњу посветио теми сећања изгнања Адама из раја...

„Није случајно да  то сећање“, подвукао је Патријарх, „о раздвајању човека од Бога на самој зори историје човечанства спада у канон Великог поста. Како је тај страшан догађај - расцеп између Бога и човека, одвајање човека од општења с Богом, утицао на живот људи...“

„Шта се догодило тамо, у рајском врту? Јер човек је био сит, хранећи се плодовима рајске земље. Зашто је онда било потребно пробати забрањени плод? Тај плод је изгледао лепо (Пост. 3:6) - очигледно, тако привлачно, тако примамљиво, да му се зажелело да проба, да би тело постало још боље. А још и змија изазива: „окусите, па ћете постати као богови“ (Пост. 3.5). Значи, може се још више насладити своје тело, без икаквих ограничења. И човек је окусио забрањени плод, нарушивши заповед. Похота му је била покретачка снага. Не љубопитљивост -  него похота“, приметио је Његова Светост.

 „Од тог, најодлучујећег момента историје човечанства, развој целе цивилизације пошао је другим путем. Не пружање ка Богу, не прихватање на себе Божије правде, него задовољавање својих потреба постало је камен темељац и главни циљ. Често се тај циљ маскира лепим речима, у том смислу у различитим политичким паролама, филозофским доктринама; али ако пажљиво спроведемо истраживање и дођемо до до дубине, тамо унутра је - похота, превласт тела.

А зашто је тако страшна та превласт? Па зато што човек који живи по законима телесне похоте, заиста постаје звер. Цела историја човечанства нам сведочи о томе - ужасни ратови, крвопролића, грађански и међусобни конфликти, подлост, обмана, лицемерје, лаж, усмерени су само на то да би се стекло што више власти, више новца, више трошило,  угађајући свом телу.

Реч иде, наравно, не само о физичком засићењу. Многи, који страдају од телесне похоте, могу бити јако ограничени у физичкој храни, придржавајући се различитих дијета. Али они не престају да служе похотама свога тела.

Апостол Јаков у својој посланици нам помаже да разумемо ради чега телесна похота уништава човека: „Тада жеља затрудњевши рађа грех. а грех учињен рађа смрт.“ (Јак 1.15). Похота зачиње  грех - како тада у рају, тако и сада у нашем животу. Она зачиње грех, формира начин мишљења и начин живота, који је усмерен на то да ништа не треба претпостављати  као виши циљ од  највишег квалитета задовољавања сопствених потреба, било у физичкој храни, пићу, аутомобилу, кући, власти, каријери, владању познаницима или пријатељима, овладавању славом... Све те телесне похоте, имати што више, у том смислу и на штету других“, подвукао је Патријарх.

Извор: http://www2.pravoslavie.ru/news/60152.htm

Превод за Поуке.орг

Оливера Г.

Игуман Нектариј Морозов: „Растојање између нас и Бога"

 Колико је растојање између нас и Бога?

Не између наше греховности и порочности  и Његове светости и савршенства.

Не између наше ограничености и безначајности  и Његове величине и свемогућности.

Не између нашег неразумевања и Његове премудрости. Не. Између нас и Њега – какво је растојање, како га измерити?

Многи свети оци кажу да нам нема никог и ничег ближег од Господа. Неко од њих употребљава и овакво поређење: „Знаш колико је близак ваздух нашем телу? А Господ нам је још ближе!“ И временом ми то заиста осетимо у неким посебним тренуцима: понекад савршено неочекивано, случајно, понекад насупрот, тај осећај долази када ми свесно призивамо Његово име у својој невољи.

Али, чешће од свега ми осећамо да постоји нешто што нас раздваја од Бога, некакво растојање, некакву преграду. И то растојање се непрестано мења: час се скраћује, час се продужава. И преграда се час спушта до земље, постаје што се каже ниво са прагом, час узраста до небеса.

Какво је то растојање, каква је то преграда? Од кога сазнати, кога питати? Можемо Господа питати, а можемо и себе...Јер ми о растојању и тим преградама много знамо – не све, али истина, много. Јер и једно и друго смо – ми сами.

Неко сматра да га од Бога одваја и удаљава свет. Али то је лаж. Не свет, него наш однос према свету, наша страствена привезаност ка њему, занимање за њега, љубав ка њему. Та иста љубав, ради које ми тако често одбацујемо љубав Божију.

Неко ће рећи да нас одваја и удаљава од Бога ђаво. И то је лаж. Нема он власт над нама, не може нас он натерати да радимо нешто противно Богу ни да нас задржи да радимо то што треба. А ако се одједном покаже да је он овладао том влашћу, то може бити само у том случају ако ју је из наших руку добио, ако смо му сами предали. И сами себе предали – у пуном смислу те речи.

Растојање између нас и Господа су наше жеље, противне Његовој вољи, наша гордост, страна Његовом смирењу, наша завист, која вређа Његову љубав, наша развратност, с Његовом чистотом неспојива. А преграда су – греси наши, непокајани, неодбачени, него у срцу однеговани и у истом том срцу завољени.

Милостив је Господ и зато што када нам је посебно потребан, у Његовој близини и од блискости која проистиче од утехе, Сам савладава растојања и преграде и осећа Га душа наша, греје се Његовом топлотом, просвећује се Његовом светлошћу. А затим...Затим ми поново показујемо – животом својим, речима, мислима, осећањима, жељама својим, да не желимо да будемо са Њим, да је „наше“ драже нама, него Он. Када би нас о томе питали, ми то никада не бисмо рекли...Али тако ми поступамо и тако живимо.

И зато постоји растојање, постоји преграда и постоји хладноћа, постоји самоћа, постоји бол, која нас изнутра повређује и мучи. Постоји и немоћност и униније које се од њега рађа. Постоји неизвесност од будућности и страх од њега...

Све је у нашем срцу и у нашој власти. Да се не удаљимо од Господа, када нам се наредни пут буде приближио.  Да не дамо предност пред Њим истој тој боли, истом том страху, хладноћи и усамљености. Тражити и налазити у себи то што је противно Њему, што удаљава растојање и подиже преграду и учити да се то у себи мрзи. А мрзећи, искоренити.

Све у нашем срцу је у нашој власти. Шта ми бирамо?

Извор: Православие.ру

Превод за Поуке.орг

Оливера Г.