субота, 30. октобар 2010.

Блажен човек

Блажен онај човек, који с вером подноси,
Сва искушења и тешкоће судбине,
Који на земаљском путу у молитвама дању и ноћу,
Од Бога моли искрену љубав.

Блажен онај човек, који са радошћу дочекује,
Кишни дан и хладноћу зиме,
Који никада за то, не прекорева Творца,
А моли само искрену љубав.

Пишем сада у немој ноћи речи:
Нека те милост Божија увек чува,
А вера праотаца, мудра нам је основа,
Која води на пут, где нема краја...


Монах Данило (Ирбитс)

 
Превод за Поуке.орг - Оља

Самоћа

Можеш бити велики човек,
Можеш бити познат или не,
Али неможеш заувек побећи од самоће,
Она гори у теби пламеном бескорисним.

Она мучи душу вечерима,
С тобом ће попити и бокал вина,
Поричаће, исплакаће се "међу нама",
И у њој тражићеш одбљеске топлоте.

Ти знаш, самоћа и лечи,
Повремено мораш бити сам,
Збацићеш приче, што налегле су на плећа,
Вратићеш се Богу са рањеном душом.

А Он ће те, какав да си, примити одмах,
И сузе твоје и тугу умиће,
И нека си за друге у гласинама било какав,
За Бога си сад и заувек такав.

Монах Данило (Ирбитс)
Берлин, 02.05.2010
Превод за Поуке.орг - Оља

уторак, 26. октобар 2010.

Патријарх Кирил: Ако осетите потребу да некога осудите - молите се!

          Грех је видљив у многим пороцима. Суштина греха је гордост, када човек сам себе ставља у центар живота,  истискујући из тог центра и Бога и друге људе. А као видови греха,  јављају се различити пороци. Међу њима је један опасан порок, опасан, зато што је и широко распрострањен; опасан је и због тога, што људи чинећи тај зли поступак, понекад чак ни не осећају да чине беззакоње. Тај порок је осуђивање.
Често осуђујемо људе само због тога, што немамо чиме да се бавимо. Сусрећу се људи у предузећима и најчешће почињу да осуђују некога. При томе, најчешће се догађа чудно уједињавање двоје људи ради осуђивања трећег. Осуђујући међусобно другог човека, они као да осећају узајамну подршку и сагласност. Такво дружење људи, усмерено на осуђивање неког је грешно и опасно, независно од тога да ли су људи свесни те опасности, или не.
Али, некада се догађа, па и најчешће, да се осуђивање врши свесно. И узрок тог осуђивања  је човечија гордост. Што су већи успеси других, тим више горди, самољубиви човек у тим успесима види реалну опасност за себе и желећи да умањи достигнућа другог, осуђује га. Најчешће се догађа то,  да што је човек успешнији у животу, што више користи доноси другима, тиме се више осуда обрушава на њега. 
Слово Божије категорички нам забрањује да осуђујемо ближње: „Не судите, да вам се не суди“ (Мт. 7:1).  „Ко си ти што осуђујеш туђег слугу? Својему Господу он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи.“ (Рим. 14:4).
Божија Реч тражи од нас да се суздржимо од осуђивања.
Изванредне речи у вези са тим рекао је Св. Јован Златоусти: „Не можеш ти да узимаш част Јединородног Сина Божијег – Њему једином престо суда припада.“ Другим речима, сваки човек, који себи узима за право да суди другоме, узима то, што припада самом Богу. А зашто је то тако? Зато, што само Бог види скривено, оно што припада унутрашњим дубинама човековог живота. Најпроницљивијем и најмудријем човеку је немогуће да види те дубине, и зато се лако може погрешити, када осуђујемо другог.
Сваки човечији суд је ограничен, зато што нам није дато да знамо то, шта се дешава унутар другог човека. Управо због тога Слово Божије нас упозорава  о казни за осуђивање. Оно јасно сведочи о томе. И када ми станемо пред лице Божије, то ће суровији бити Његов Суд, ако смо ми вршили наш човечији, неправедан суд.
Шта онда радити да би се сачували од тог погубног порока? У првом реду, чим пожелимо да осудимо другог човека, сетимо се најпре сопствених. Сетимо се свега ружног што смо учинили у животу. Свако од нас има терет тих сећања. А затим, погледајмо човека кога смо наумили да осудимо. Можемо ли ми са нашим теретом грехова осудити другог човека? Ако нам се неко баш и не свиди, ако се не слажемо са његовим поступцима – довољно је таквог човека предати Суду Божијем.
Божији Суд је праведан и не врши се само после смрти. Бог суди људима и овде, у овом животу. Некада се пренеразиш, колико је проницљиво Божије мешање у живот недостојног човека: никакав човечански суд не би се могао завршити таквом казном, каквом се завршава Суд Божији. Осуђујући другог, трудећи се да се расправимо са човеком који нам се не свиђа, само губимо своју унутрашњу енергију, слабимо своју унутрашњу снагу.
Ако живимо по Слову Божијем, онда живимо мирно и радосно. Али, ако немамо довољно снаге и осетимо жељу да о некоме лоше кажемо – помолимо се у том тренутку Господу.
Много може молитва упућена Господу. Може нас зауставити, уразумити, исправити. Ми верујемо, да нам Господ као одговор на нашу смирену молитву и покајање помаже да преовладамо наше пороке и наше грехове.
Амин.

Превод за Поуке. орг - Оља

уторак, 12. октобар 2010.

Сеоске бакице

Сеоске бакице


       Око десет година имамо викендицу на селу. А у селу, као што и треба, налази се црква. Готово осам година, од десет, колико одлазимо тамо, била је разрушена. Обезглављена купола са проваљеним сводом. И одједном, око рушевина, почеле су да расту брезице. 
Једном за време шетње, чак смо и сакупили неколико црепова, мислећи да ће се црква сасвим срушити. Али, прошле године, почела је спора, али целокупна реконструкција цркве Светог Николаја у селу Русиново.
Ове године, наша млогочлана немирна породица са троје малолетне деце, почела је да иде на службе. Често се пише о томе како са напором трпе и што брже испраћају децу из храма. Деца галаме, трче, разговарају, сметају на све начине.
И дошла је недеља. Обукавши децу мало боље, упутисмо се ка храму. Како ће нас дочекати тамо?
Дошли смо раније, да не бисмо закаснили на Причешће. И деца...шта да раде? Омиљену ствар – почели су да дувају у свеће. Спустила сам већ поглед ка поду, трудећи се да се не љутим и да не гледам људима у очи. „Сад ће нас истерати, или нам нешто рећи“, црвенећи и знојећи се, мислила сам после сваке гласне дечије реченице.
И одједном, обрати нам се жена која продаје свеће: „Дечице, ходите овде, погледајте колико играчака има овде! Ево теби, и теби,“ говори она, делећи плишане играчке мојој деци. Али, наигравши се датим играчкама и прегледавши све остало, деца се враћају омиљеној забави – дувању у свеће. Они гасе – ја палим. Они са задовољством гасе – ја нервозно палим. На крају, једна од жена прилази ми и каже: „Оставите то, ми ћемо после поново запалити. Не брините!“ И такође са осмехом! Била сам у културном шоку. И то говори старија жена, вршњакиња свирепих бакица, ликова који се често јављају код православних, а не само у Министарству одбране.
Деце у храмовима нема много. Вишечлане породице сада су реткост. Бакице се мазе са децом и у њиховим очима је радост и топлина. И мало туге.
Помислила сам да су се тако понела према нама, зато што смо први пут ту, па ће постати строжије. Али опет осмеси, брига, жеља да помогну и разоноде. Неко подиже мог сина да целива икону, неко да да дува свећу.
 "Хоћу да се причестим!", гласним шапатом саопштава средњи, уморивши се од чекања и огладневши. Верници се осврћу и зачуђено-одобравајући се загледају. Слику допуњава мој млађи син. Прилазећи Чаши, нестрпљиво ми се врти у рукама, показује прстом на Чашу и тражи: "Њам-њам!". Чак се и баћушка осмехује.

Дивна је то разлика! Да им Бог да – тим бакицама многе године!

Јулија Баграмова
Извор: Православие и мир
Превод за Поуке.орг - Оља

Прича о златним јабукама


        Живели муж и жена. Имали су свега у изобиљу, ништа им није недостајало. Једном је муж, вративши се са посла увече, рекао жени:
„Сваке вечери пролазим поред колибе оног сиромаха, која се налази поред нашег имања, и увек се одатле све ори од смеха. Смеје се он и његова жена, а не разумем чему се тако смеју и радују.“ Жена му одговори: „Како бих ја желела да се тако смејем цело вече без престанка, тако је досадно када падне мрак! Немој да заборавиш сутра да питаш тог сиромаха, чему се он и жена толико радују.“
Богаташ је урадио како му је жена рекла. Сутрадан, пролажећи поред колибе у којој је живео сиромах, покуцао је у једини прозор, иза кога се орио гласан смех и запитао сиромаха који је изашао:
„Молим те, реци ми: сиромашан си, али је твоја колиба сваке вечери испуњена радосним смехом, док је у то исто време у мом дому, препуном скупоцених ствари, мени и жени досадно и уопште нам није до смеха? Даћу ти новца колико желиш, само ми реци твоју тајну.“
Сиромах му лукаво одговори: „Ма није ми потребан твој новац! И овако ћу ти рећи: жена и ја имамо „златну јабуку“. Тако, додајемо један другом ту  „јабуку“ – ја жени, она мени и од тога смо радосни!“
Не саслушавши причу сиромаха до краја, пожури богаташ у град, мислећи: „Зар је само у томе ствар? Зар жена и ја немамо новца да купимо златну јабуку?“. Нашао је у граду златну јабуку, велики је новац за њу дао, и брзо се кући вратио.Седоше обоје, свако у супротан крај собе, добацивали су се златном јабуком...само што се нису од тога смејали и радовали. Шта да раде, одоше да спавају. Јутро је, као што је познато, паметније од вечери.
Сутрадан богаташ поново покуца сиромаху на врата: „Купио сам златну јабуку, додавали смо се жена и ја, котрљали је, али због нечега, није нам било весело.“
Тог момента на прагу колибе појавило се дете сиромаха, тек што је научило да хода. Сиромах, показујући на дете, одговори: „Ништа ти ниси разумео, драги човече! Ево је наша „златна јабучица“. Свако вече долазим уморан са поља, а овде ме жена и дете чекају. Вечерамо сви заједно, оно што нам је Бог дао и седнемо: ја у један угао колибе, жена у други, а мрвица наша, час ка мени, час ка жени. Смеје се он, а ми радосни! Зато се и смејемо сви заједно!“

Имати дете је огромна одговорност и велики напор, али један једини дечији осмех може да надокнади све и нема цене.

Превод за Поуке. орг - Оља

Причешће - радосна вест за тело

              Зашто Господ тражи човека? – Да би му дао Путир. Господ тражи човека, да би нам вратио Себе...
За време, док је Бог (према нашој упорној и више пута поновљеној молби) отсуствовао из наших живота, десила нам се невоља. Наша болест је постала тако тешка, да нас је требало лечити од последица пада у грех - од труљења, распада и смрти.
Христос жели да спасе целог човека. Не само душу, него човека као сложено биће: и душу и тело. Управо ту сложеност треба сачувати заувек.
Православље сматра да све што чини човека, треба да уђе у Царство Божије, да буде увековечено, обожено, заувек сједињено са Богом. Не само душа, него и тело, треба да уђе у  Царство Божије.
Код нас је све болесно: и моја свест, и мој ум, и душа моја, а мој дух је немоћан; тим више, моје тело је болесно.
И зато Православље проповеда васцело преображење. Ако је све у човеку болесно, треба све спасити, то значи, треба све лечити. И Христос, Који је Лекар душа и тела наших, нуди нам различите лекове за наше многобројне ране.
Разболео се ум наш, измишљамо најчудовишније теорије, убеђујући себе, да Бога нема, да смо настали од амеба...Христос лечи наш ум. Чиме? – Својим непогрешивим Божанским учењем.
Разболело се срце наше: постало је становиште и извор многих чудних утицаја. Христос лечи и ту духовну болест: Примите Духа Светога (Јн. 20, 22). Престали сте да волите? Остаћете у љубави Мојој (Јн. 15, 10). Изгубили сте миран живот и његово радосно прихватање? Мир Мој дајем вам… да би радост ваша била савршена (Јн. 14, 27; 16, 24).
Болесно је и тело наше: оно није способно да живи са Богом. И на земљи траје око 80 година.Није способно да проживи вечност у Царству Божијем.
Телесно треба лечити одговарајућим, тј. телесним. Зато нам Господ даје Своје Тело, да би исцелио наше тело, да би га научио да живи у Божанској средини у Божанском испуњењу: Исус је узео хлеб и, благословивши, преломио и деливши ученицима рекао: Узмите једите; ово је Тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је Моја Крв Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт. 26, 26...28)
Христос чини са нама слично као што чини савремена медицина.
Наше грехове и страсти Он узима ка Себи (никако се не приближавајући ка њима), у Себи исцељује, испуњава Божанственошћу, Вечношћу, Бесмртношћу, и Своје човечије Тело, које је већ прошло кроз смрт и васкрснуће, враћа нам, Своју човечанску Крв, испуњену Божанским струјама, Он улива у нас, да би смо у себи носили зачетак Васкрсења и суделовали у  Вечности.
Узевши у Себе нашу бит, Спаситељ је учинио нашу бол Својом.
Смрт човека је крај његовог живота.
Христово Васкрсење је крај смрти: „Смрћу, смрт уништи.“ И све то, што је плод те боли, тог сусрета са смрћу жели да нам да. Тај плод је – причешће Његовом Крвљу и Његовим Телом, које нам Он даје, када је већ Васкрсао. Значи, евхаристија је, не само причешће Телом Христовим, него и причешће васкрслим телом, које је савладало смрт.
Може ли се бити хришћанин, не примајући тај Дар? Не примајући Његову Крв, коју је пролио ради тога, да би смо ми васкрсли?
То се може рећи и другачије, једноставним питањем: „Да ли Христос целог Себе даје људима, или само делимично...?“ – Целог.
Христос је Богочовек. Не само Бог, него и Човек. То значи, да нам Христос даје пуноћу Свог Божанства и Своје телесности. И зато Он каже: Пијте јер ово је Моја Крв Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт. 26, 26...28)
Шта онда значи бити хришћанин? Бити хришћанин – значи примити све те Дарове, које нам је Христос донео. Христос није извиђач, који је са небеса долетео и одлетео, а овде се ништа није десило. Христос – није проповедник, који је дошао да нам исприча неколико прича, а затим отишао.
Христос је Спаситељ. Он нас тражи, да би нас спасио, заштитио, и то спасење које нам носи, дешава се кроз Његов Жртвени Крст.

Ђакон Андреј Курајев

Превод за Поуке.орг - Оља

"Хришћанин никада није сам" - Митрополит Иларион (Алфејев)


            Хришћанин никада није сам, зато што се у Цркви налази поред своје браће и сестара. Није могуће бити хришћанин и при томе не ићи у Цркву. 
Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима и при томе налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву.
Имати Бога у души је недовољно за то да се постане хришћанин,  - чак шта више, многи од тих људи, који сматрају да им је Бог у души, у ствари Бога у души немају. Имати Бога у души – то значи непрестано се сећати Њега и постојано усмаравати на Њега сав свој живот, непрестано се обраћати Богу кроз молитве и црквене Тајне. На тај начин, немогуће је носити Бога у души а да се не буде у Цркви.
Религија јаких духом
Хришћанство је религија за људе јаке духом. Али то не значи, да слаб човек не може наћи себе у хришћанској вери. Црква је отворена за сваког: у њој се налази место и за праведника и за грешног, за богатог и сиромашног, за здравог и болесног, за јаког и слабог. Црква даје могућност слабом да стекне духовну снагу, стекне духовну енергију, а болесном човеку – ако се не излечи од телесне болести, то, да у сваком случају нађе снагу у себи да је поднесе са стрпљивошћу и надом на божанствено милосрђе. Црква помаже сваком да поднесе искушења, незгоде и невоље које га сналазе.
Црква је, како су говорили свети оци, духовно лечилиште – место, где човек долази ради тога да би добио исцељење, пре свега исцељење од грешног начина живота, грешних навика. Али Црква је – и школа, која је апсолутно незаменљива за човека, коју не могу заменити никакве књиге, никакве научне дисциплине, зато што је Црква школа духовног живота. Та школа помаже човеку да правилно гради не само своје узајамне односе са Богом, него и да гради узајамне односе са светом и људима који га окружују. Управо због тога, Црква је извор духовне снаге, и због тога је Црква може направити од слабог, човека са јаким духом.
Наћи смисао живота
Данас многи млади људи пате не због тога што немају довољно новца, забаве или некаквих материјалних вредности, него због тога што им недостаје смисао живота: имају све, али не знају зашто живе. Тај унутрашњи конфликт много младих људи води ка наркотицима, алкохолизму, неприродном начину живота и то су неки од узрока не само превремене смрти, него и самоубистава.
Бесциљно, бесмислено постојање, лишено Бога, лишено вишег смисла, а то значи и виших вредности – ето шта, као коначни закључак предлаже човеку безбожни секуларни свет. Данас потрошачко друштво обезбеђује младом човеку све могућности за задовољавање његових материјалних потреба. Узети од живота све – таква је идеологија потрошачког друштва. Како више зарадити, стећи новац, успех, напредак у каријери – су идеали, који се нуде, између осталих, и младим људима. Ничега се не одрицати, ни у чему себе не ограничавати, забављати се, наслађивати се животом, зато што је кратак, и не приметиш, како младост прође: ево идеологије по којој живи много младих људи. Ми, православни хришћани, дужни смо да помогнемо тим људима да схвате, да је човеку немогуће да нађе смисао живота, ако он буде сву своју скалу духовно-природних вредности оријентисао искључиво на потрошњу, успех, каријеру, на достизање земаљске среће и забаве.
Ми смо дужни, чврсто уверени, у чему је смисао нашег сопственог живота да помогнемо и другим људима да живе са одређеним циљем, који мора бити духовно усавршавање, да би свако од нас постао бољи, да би се око нас, како је говорио преподобни Серафим Саровски, спасило хиљаде људи.
Млади хришћанин је позван да буде мисионар
Каква је одговорност младог хришћанина у савременом свету? Сваки хришћанин је позван да буде мисионар и апостол – млад и стар, здрав и болестан, образован и необразован. Али млад човек, зато што има још много снаге и енергије који нису протраћени на непотребне ствари, може донети посебну корист себи и другима, ако буде са свом озбиљношћу схватио своје хришћанско призвање.
Млади човек данас је окружен са много саблазни, и та идеологија, која влада савременим светом, оставља мало места за духовни развој личности, за то да човек у животу оваплоти хришћанске идеале.
Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механиког одрицања од нечег.         

Изводи из говора на форуму Православне омладине у граду Пензи
Превод за Поуке.орг – Оља

Мала улога у крупном плану


          Живот је као холивудски режисер – воли крупне кадрове. Чак и када једноставно пружите детету бомбону - тај кадар, приказан преко целог екрана, може постати главна сцена филма. Преломни моменат сижеа.
Још је Достојевски говорио да сећање на један топли поступак или поступке може изменити читав човеков живот. Пет минута нашег времена, посвећених некоме, могу нечим у животном сценарију остати упечатљива сцена, коју ће човек преживљавати непрестано.
Моја познаница, педесетогодишња жена, одрасла као јединица, причала ми је о свом детињству. Запамтио сам причу о тетки. То је била жена намргођена, ћутљива, често под утицајем алкохола, због чега и није успела да заснује породицу  и око педесете године, „изгорела“ је од вотке.
Али једном, она је поклонила мојој познаници лутку. У послератним годинама, у разрушеном украјинском селу – то је био краљевски поклон. Лутка је имала дугачку риђу косу. Моја познаница ју је јако чувала. Моменат уручивања поклона, извлачење те копије човека из торбе, из небића – запамтило је дете као јарки бљесак. Он је озарио тај дан и још неколико година риђа крпена девојчица делила је са својом власницом дуге сеоске вечери.
Та лутка постала је један од најсјајнијих догађаја из детињства. Топло осећање захвалности ка тетки ношено је кроз цео живот.
Моја мама у младости радила је на градилишту. Градилиште је чувала старија  жена, која није имала никога. Живела ја сама у колиби на градилишту. Колико их је било тада после  рата – усамљених жена...
Мама јој је поклонила једноставну мараму. Она је тада заплакала. Дуго је благодарила мајци за тај поклон. Носила је ту мараму као најдрагоценији украс и показивала свима – ево, шта ми је Тоња дивну мараму поклонила...
Познајем и једног мушкарца, који иде по дечијим домовима када има слободне дане. Већ је изгубио илузију да може преваспитати тамошњу децу. Да их одучи од пушења или удисања лепка. Да заволе учење.
Он односи  момцима чај у термосу. То се претворило у ритуал – излазе у двориште и пију чај са бонбонама. Сваке недеље.
Може бити, када одрасту и почну да траже посао, а њега не буде било или када се сусретну са људком неправдом – то сећање на топли термос са чајем сачуваће их од понижавајућег поступка.
Такве ситнице – то су мали шрафови, које могу да сачувају од ломљења крхки темељ судбине, који се повија од претешких животних терета.
Живот је као огроман руксак који смо ставили на леђа. Нико не зна, када ће се каиш особито болно усећи у раме, тежина на леђима ће постати неподношљива и зажелећемо да све збацимо и опустимо се лежећи на снегу. 
И каква ће нам мисао доћи у главу. И шта ће рећи (урадити) човек, који ће се наћи поред. Да ли ће разумети да је његова епизодна улога, улога целог света. Равнодушног или оног који учествује.
Јако је важно како ћемо ми одиграти ту улогу. Да ли ћемо окренути леђа или посегнути у џеп за бомбоном.

Александар Иванницки

Превод за Поуке.орг Оља

Основни подаци о мени

Пратиоци