субота, 25. јун 2011.

Владика и медвед

       Митрополита Кирила (Смирнова), Казанског и Свијажског, возили су у прогонство. Једне глуве ноћи био је избачен из воза при пуној брзини. Била је снежна зима. Митрополит Кирил упао је у огроман нанос снега, као на јастук и није се повредио. С напором је изашао из њега, осврнуо се – шума, снег и никаквог насеља  није било.
Дуго је ишао по снегу, и изгубивши снагу, сео је на пањ. Мраз му се пробијао до костију кроз изношену мантију. Осећајући да почиње да мрзне, митрополит је почео да моли за себе опроштајну молитву. Одједном, видео је да му се приближава нешто велико и тамно, загледао се – кад оно медвед. „Ујешће ме“, пролетела му је мисао, али није имао снаге да бежи, а и куда? Медвед је пришао, оњушио човека који је седео и спокојно се сместио крај његових ногу. Осетила се топлота од огромног медвеђег тела и пуна добронамерност. Савио се и окренувши ка владици стомак, растегнуо се по свој дужини и слатко захркао.
Дуго се колебао владика, гледајући на медведа који је спавао, али не издржавши хладноћу, легао је поред њега, прислонивши се на топао стомак. Лежао је час на једном, час на другом боку окрећући се ка звери да би се загрејао, а медвед је дубоко дисао у сну и обавијао га својим врелим дахом. Када је почело да свиће, митрополит је зачуо у даљини петлове. „Насеље је близу“, промакла је радосна мисао и он је опрезно, да не би разбудио медведа, устао.
Али и он се подигао, протресао и пошао ка шуми. А владика, који је одахнуо, кренуо је ка кукурикању петлова и ускоро дошао до малог села.

***
Има код нас ревнитеља, који у време поста у свему виде пропаст. Укључио телевизор – примио је на себе „лик звери“. Књигу која није духовна је узео да чита – и у прелест је упао. Отишао је у позориште – „нечастивом се поклонио“...
Причао ми је један стари свештеник. У не тако давна времена, када су народ затрпавали атеистичком литературом, многи православци се уопште нису гнушали да је узму у руке. Напротив, чак су тражили антицрквене брошуре. Цитате Светог Писма, који су се налазили тамо, они су уредно секли, а затим од парчића лепили цитате. А остале делове брошуре – једноставно су бацали.
***
Неки старац је сатима седео у цркви без иједног покрета. Једном га свештеник упита, шта му Бог каже. „Бог не говори. Он само слуша“, чуо се одговор. „Па о чему Му онда говорите?“. „Ја такође не говорим. Ја само слушам.“
***
Завршивши службу, свештеник је рекао:
„Следеће недеље разговараћу са вама о лажи. Да би вам било лакше да схватите, прочитајте пре тога кући седамнесту главу Јеванђеља по Марку." Следеће недеље, свештеник је пред почетак своје проповеди подсетио: „Данас смо се договорили да причамо о лажи. Молим оне, који нису могли да прочитају седамнаесту главу Јеванђеља по Марку, да се јаве.“ Само неколико људи је признало да нису имали времена да отворе Јеванђеље.
„Ви сте слободни, рече им свештеник, „а са осталима имам о чему да разговарам. Код Марка нема седамнаесте главе.“

Д. Гриценко 
„Душекорисно читање“

Хвала за живот

                                                      Храм у самом средишту бола
  
  Ова прича одиграла се у храму Преподобног Серафима Саровског, који ради при Центру за трансплантологију већ 15 година. Идеја за оснивање храма, родила се још 1995.
У овој медицинској установи, где пацијенти о патњама и боловима не знају из  прича других људи, освећење храма било је од велике важности. Разговарала сам са Алом Гридњевом, (она већ седам година живи са пресађеним срцем и активно ради као уредник Интернет-портала Центра.
 - Долази ли овде много сталних парохијана?
Овде ради мала заједница, која има и сараднике и бивше пацијенте. Ја сам например, и сарадник и бивши пацијент.
- Сарађујете са овдашњим свештеником?
Да. И више од тога, он ми је и духовник. Доктор медицинских наука, професор отац Анатолиј. Пре него што је произведен у чин ђакона, лечио је децу, оболелу од церебралне парализе, био је главни неуролог у Москви.
- Да ли се пацијенти пред операцију причешћују?
Обавезно! Свештеник пред операцију чита молитве и благослови.
- А крштавају ли се овде?
И крштавају. Недавно се овде крстила девојка са малим сином.  Операција на срцу – мислим урођена мана. Болест приводи људе Богу.


ЧИЈЕ СРЦЕ КУЦА У МЕНИ?
- Ала, реците нам, како сте доспели овде?
Имам 31 годину, дошла сам овде 2002., ово ми је друга кућа. Родила сам се у Краснодару, уписала студије журналистике. Била сам обичан човек, из обичне породице, знала сам да постоји храм, где се може отићи на Ускрс, запалити свећа. Почела сам да радим на телевизији и десило се да сам најпре једну, а затим и другу прехладу одболовала на ногама. Кроз извесно време почела сам да отичем. Када више нисам могла да потрчим, отишла сам лекару. Почела су моје патње. Заувек сам запамтила тај датум, 4. децембар 2001., када сам доспела у болницу. Урадили су ми ЕКГ и били су ужаснути. У овај Институт, чудом сам доспела 2002. И кроз 20 минута испитивања, ЕКГ, ултразвук, рендген, рекли су ми дијагнозу: „На жалост, ти умиреш. Имаш могућност да продужиш живот кроз овакву операцију.“ Имала сам тада свега 22 године. Девојка са плановима за будућност. Са каријером. Као прво, јавио се страх од смрти. Скаменила сам се. Лежала сам на кревету и нисам могла ни да се померим.
- Лекари су рекли да је трансплантација могућа?
Да. Једино решење. Одмах су наврла питања:„Због чега? Зашто?“ Мајка, јадна моја мајка! Она ме тако воли! За њу је то било ужасно: млада девојка, 22 године, а умире! Имала сам 39 килограма када су ме одвели на операцију. Страшна је то болест. Смрт целог организма, али та смрт долази полако-полако. Не можеш ни да једеш, ни да ходаш, ни до тоалета да одеш. Све што је могло да ми се мучи у организму, мучило се. Како је умирати – све сам ја то прошла
Колико година је прошло од трансплантације срца?
Седам година. Операција се одиграла у моменту када сам схватила да физичке снаге у телу више немам. Удахнула сам дубоко, викнула из дубине душе са сузама, после страшног напада: „Господе! Ја више не могу! Јако желим да живим, али ако треба да ме узмеш, узми ме! Више не могу!“ И кроз два сата све се променило, ја сам преживела.
- Али, да би сте се ви спасли, неко је морао да умре?
Имала сам такве мисли, да је то грех, како да није грех? Али сам сама себи забранила да сумњам и мислила: „Ја једноставно чекам операцију. Само сам чекала. Јако сам желела да живим, желим и сад. Господ је дао живот. Такође сам мислила о онима који дају део јетре, свој бубрег. Лепо је ближњем поклонити неку ствар, поделити с њим нешто лепо, дати новац за храм...Али дати нешто из себе! У данашње време рођаци се убијају због станова, аовде дају део јетре. Замислите, зар то није највиши подвиг?
Знате ли ви, чије је то било срце? 
Не, ја се само молим, тако су благословили, свеће палим. Тај дан, 27. април, није мој други рођендан, он је један, када ме је мајка родила. Тај дан, то је дан сећања, дан захвалности Богу за тог човека. Десило се да је Господ дао поклон – не само живот мени, него и том човеку. Можда се више нико уопште не моли за њега, ми то не знамо. Али макар једна моја молитва – то је већ Његова милост у односу ка том човеку. Још нешто сам схватила: све што се даје, чак и лоше, треба примити са благодарношћу. Живот  је поклон. Радовати се свакој минути, не журити напред, не тражити ништа, једноставно захвалити за то што јесте.
Требало би подоћи ниво образованости. Схавтити да се то може десити сваком, подједнако. Данас легнеш здрав, а сутра не можеш да устанеш из кревета.
-Имате ли неку жељу?
Да. Да родим дете.
Господ ми је подарио други живот, сусрете са јединственим људима. Медицина и професија лекара је за мене исто што и служење свештеника. Мислим да је лекар не само да даје Хипократову заклетву, он Служи.



недеља, 5. јун 2011.


Прича о мачору

   Зашто и да кријемо, код нас воле да осуђују и критикују свештенике. Због тога, за мене је било сасвим неочекивано, када је дошао код менe, у време док сам још служио у Донском манастиру, наш верник Николај и рекао: „Сада сам тек разумео: најбољи, највећи, најстрпљивији,  дивни људи на свету  су – свештеници!“
Зачудио сам се и упитао, како је одједном дошао до таквог закључка?
 Николај је одговорио:
 „Имам мачора (на руском кот – прим. прев.). Јако је добар, изузетан, леп. Али има једну чудну особину: када жена и ја одемо на посао, он се смести у наш кревет, и да опростите, унереди га. Покушавали смо на све могуће начине да га одучимо – молили, кажњавали, али све је било узалуд. Некако смо направили чак целу барикаду око кревета. Али, када сам се вратио кући, видео сам, да је барикада разрушена, мачор се поново домогао постеље и упрљао је. Толико сам се расрдио, да сам га дохватио и једноставно истукао! Мачор се тако увредио да се подвукао под столицу, сео тамо и заплакао. Заиста, први пут сам нешто тако видео, сузе су му текле из очију. У то време је наишла и жена, видела је све и напала ме: „Како те није стид? А још си и православан! Нећу с тобом чак разговарати, док се не покајеш код свештеника за свој зверски,одвратан, нехришћански поступак!“. Није ми ништа друго преостало – ујутро сам пошао у манастир на исповед. Исповедао је отац Глеб. Он је обично стајао на исповеди, налактивши се налоњ, и подупрвши браду песницом, слушао грехе верника. Сачекао сам на ред и све му испричао. Отац Глеб, игуман из Тројице-Сергејеве лавре, служио је тада у Донском манастиру и био је јако добар свештеник, средњих година.
Николај је јако детаљно, чистог срца причао своју тужну причу. Старао се да ништа не сакрије, и због тога је говорио јако дуго. А када је завршио, отац Глеб је поћутао мало и уздахнувши, рекао:
„Дааа...Лоше се, наравно, све то десило! Само ја нисам разумео: тај копт (игра речи кот – копт, отац није добро чуо), ту на унивезитету учи? Тамо немају студентски дом?
„Какав „копт“?,  упита Николај.
„Па тај, који код вас живи, о коме си све то сад причао.“
„И тада сам схватио“, завршио је своју причу Николај, „ да је отац Глеб, који је био мало наглув на лево уво, десет минута смирено слушао моју невољу са коптом, који, ради нечега живи код нас у стану и унеређује нам постељу, кога сам зверски избио, а он се завукао под столицу, седео тамо и плакао...И тада сам схватио, да су најбољи и недостижни,  најстрпљивији и велики људи на свету – наши свештеници.“

Аутор: Архимандрит Тихон (Шевкунов) 
Превод за Поуке.орг. – С.Л.

Основни подаци о мени

Пратиоци