уторак, 23. новембар 2010.

Сећања преподобног Варсонуфија Оптинског на Лава Толстоја

Сећања преподобног Варсонуфија Оптинског на Лава Толстоја

           Црква се бори за своју заблуделу децу докле год је то могуће. Преподобни Варсонуфије Оптински упућен је од стране Синода ка одлученом од Цркве грофу Лаву Николајевичу Толстоју, који се налазио на самртном одру. Рођаци писца нису допустили да старац посети умирућег.
„Важно је борити се са страстима и искорењивати их,  јер само спољашња побожност нема никакве вредности. Другачији по спољашњости и побожан – он иде у Цркву, додуше можда понекад и даје милостињу, али све то ради без учешћа срца; и ради тога у случају било какве невоље отпада од Бога, зато што у свом срцу не носи Христа.
Толстој је, на пример, владао  великим образовањем, али је изгубио Христа - и пропао. Био сам послат од стране Синода ка њему, пред његову смрт. Стигао сам у Астапово – нису ме пустили ка њему. Обратио сам се његовој старијој кћери – одговорила ми је писмом, са уважавањем, али ме је одбила. Обратио сам се другој – она је дошла до мене узбуђена и рекла да ме никако не могу пустити да видим грофа, зато што ће, кад ме види, одмах умрети. Узалуд сам објашњавао да са Толстојем нећу водити никакве богословске расправе, молио сам да ми макар допусте да благословим умирућег – не, ништа нису хтели да чују.
Сећам се, на сам дан грофове смрти, ујутро, помислио сам: да ли ће ми допустити да уђем код њега? Можда ће се покајати и спасити. И управо тада су дошли да ми кажу да је гроф умро. Тако је и пропала душа бесповратно. А било му је лако да се спаси: носио сам му Тело и Крв Христову и ишао да му опостим све грехе – „вољне и невољне“.
Док сам се враћао из Астапова, било ми је тешко на срцу, зато што моја мисија није била испуњена. Наравно, Господ и „намере љуби“, награђујући човека за напор, а на за резултате труда, али ипак ми је било тешко. Наравно, Тослстој  је сада на Страшном Суду без одговора; и митрополит му је послао телеграм, који му нису чак ни предали.
Црква је учинила све за његово спасење, али он није зажелео да се спаси и – пропао. А некада је био побожан човек, али та побожност је , очигледно, била спољашња.“



Епилог:
"Без обзира на високу оцену стваралаштва Лава Толстоја, одлучење писца од Православне Цркве данас је немогуће преиначити, сто година након његове смрти, пошто је Лав Толстој сам себе од Цркве одлучио. Још кад је имао 27 година он је изнео идеју стварања нове вере о чему сведоче његови дневници из тог доба. А касније осетивши да је близу циља, писац је оформио малу секту својих поштовалаца и пише „Јеванђеље по Толстоју“, при чему је главни објекат његових напада Православна црква.
Велики подвижници Цркве – свети праведни Јован Кронштатски, свети Теофан Затворник и многи други са горчином су признавали да је „гроф Толстој свој велики талентат искористио на рушење духовних и друштвених руских начела.“
„Последњи дани пишчевог живота говоре о мучној борби, која се дешавала у његовој души. Он је бежао из свог завичаја Јасне Пољане, али не својим истомишљеницима – толстојевцима, него у руски манастир – Оптину пустињу, где су у то време боравили старци подвижници. Покушавао је да се сретне са њима, али у последњем тренутку одустао је од тога.
Касније, на станици Астапово, предосећајући свој крај наредио је да се пошаље телеграм у Оптину пустињу са молбом да му пошаљу старца Јосифа. Али, када су два свештеника стигла у Астапово, ученици који су били око писца и његове присталице нису дозволили тај сусрет. Православни читаоци цене књижевно стваралаштво Толстоја, међутим, пошто до измирења писца са Црквом није дошло (Толстој се није јавно одрекао својих трагичних заблуда), одлучење од Цркве, које је он сам себи учинио, не може бити скинуто, а то значи да га је немогуће канонски помињати.
Ипак саосећајно срце сваког хришћанина, који чита уметничка дела великога писца, не може бити затворено за искрену и смирену молитву за његову душу“.
Секретар Патријарашког савета за културу архимандрит Тихон (Шевкунов).
Москва, новембра 2010.

Извори: Седмица.ру, Светигора прес
Превод за Поуке.орг - Оља

О НЕБЕСКОЈ ВОЈСЦИ

О НЕБЕСКОЈ ВОЈСЦИ

          Кад год смо у искушењима, у великим мукама животним, сетимо се тога. Ђаво хоће да нападне на тебе са свих страна, али Небеска војска чека, Свети Архистратиг Михаил, да ти завапиш њима, да их позовеш у помоћ, и доћи ће они сви, сви, сви кад је Господ њихов дошао ради тебе да те спасе од греха и од смрти. Каква војска његова долази у помоћ да ти победиш све војске црних демона, оне духовне у људским бићима.
Да, ми хришћани у овоме свету, ми смо од крштења уписани у војску Светог Архистратига Михаила, ми смо небески војници од крштења. И онда, кроз цео живот ми војујемо, ми војникујемо, ратујемо у тој светој војсци против свакога зла, против греха, против свакога демона у овоме свету ратујемо. И не бојимо се пораза, нема пораза за нас, само победа над победом, јер је испред нас Свети Архистратиг Михаил и око нас безбројне Небеске Силе и војске.
Ето, кога ми данас славимо, ето нашег Помоћника, ето победника Сатане који је Сатану бацио с Неба као муњу. Вели Спаситељ у данашњем Еванђељу: Тако ће Сатану, ако тебе напада, браћо и сестре, Свети Архистратиг бацити као муњу, и избацити из твоје душе, и осигурати теби Живот Вечни у ономе свету, а у овоме свету радост што си Христов, радост што си у војсци Светог Архистратига Михаила, његов војник.
Гле, данас, данас Свети Архистратиг врши смотру над својом земаљском војском, врши смотру над нама хришћанима. Какав си војник? Имаш ли анђелску љубав, анђелску молитву, анђелску доброту, анђелски живот? Све то он гледа. Пази, кад се показујеш рђав и лош војник у војсци Светог Архистратига, увек наоружавај себе тим свеоружјем Божјим, увек имај на уму да си ти војник Небеског врховног Војсковође Архистратига Михаила. За њим и са њим само победа за победом иде. Тако за тобом, драги хришћанине, тако за нама свима хришћанима. Молимо се, Господ је наш јачи од свих демона у паклу, и у овоземаљском свету, јачи је његов први војник, Први Архистратиг, Први Војсковођа Небески, Михаило, са безбројним Силама Небеским, од свих зала овога света, и свих светова, од грехова, од свих смрти, јачи су они сви и ми са њима.
Зато, зато, зато ћемо славити Чудесног Господа Христа и Његове Небеске служитеље. Нашу безгрешну и најсавршенију Браћу, на челу којих стоји Свети Архистратиг Михаил, коме се клањамо данас и славимо га, да би нас он као верне војнике своје водио из победе у победу...
СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)


АРХИМАНДРИТ ЈОВАН (КРЕСТЈАНКИН): О АНГЕЛИМА ЧУВАРИМА

         Срећни смо, драги моји, и због саме свести о томе да су ангели чувари служитељи нашег спасења, да нисмо усамљени у свом земаљском животу и у свом труду на спасењу своје бесмртне душе. Ми поуздано знамо да су с нама наши помоћници и да нас ограђују од свих могућих недаћа које сусрећемо на животном путу, као и од гнева Божијег, који је сваки од нас заслужио. Наш ангео - чувар је суштаство, које нас бескрајно љуби. Он нас љуби свом пунотом своје љубави. Његова љубав је велика, и њено дејство је силно будући да он, созерцавајући Бога, види вечну љубав која жели наше спасење.
Не збуњујте се, драги моји, тиме што наш ангео - чувар заузима девето, последње место у Небеској ангелској јерархији. Његово служење је велико у очима Божијим. Он је одређен да чува и спасава нас, људе, а човек је, као што сви ми добро знамо, круна творевине Божије.
Наш ангео - чувар је, на неки начин, наша друга мати. Он се исто тако, па чак и више, брине о нама. Мати се посебно брине о нама док смо у детињем и младалачком узрасту. Ангео се о нама брине од тренутка крштења па до последњег дана живота, и за све то време он је наш брижни педагог. Уколико га ми сами не одгурнемо од себе током свог земаљског живота, он ће нашу душу повести и на поклоњење Богу, када наступи време да се душа разлучи са телом.
Још једном вам понављам да се не збуњујете тиме, што се наш ангео - чувар налази на деветом месту у небеској јерархији. Ако је Бог послао ангела да чува и штити човека, Он му је истовремено дао и силу да надвлада непријатеље.
Наши ангели - чувари су моћни по својим личним особинама, али су моћни и силом коју су добили од Бога. Моћни су и молитвама, које за нас упућују Свевишњем Богу.
Све што је у нама чисто, добро и светло, свака добра мисао, свако добро кретање срца, наша молитва, покајање и добра дела - све се то у нама рађа и савршава према савету нашег невидљивог ангела чувара. Дејствујући кроз нашу савест и срце, он, наш ангео, уздржава нас од греха и саблазни. Он нам помаже да се боримо са искушењима, он нам сугерише страх пред тешким грехопадом.
Када наш ангео - чувар види да идемо спасоносним путем, свесрдно се стара да нас ободри и утврди на том путу. Ако пак падамо у грех и удаљујемо се од пута спасења, он испољава тако дирљиву бригу да заблуделу овцу врати у стадо Христово! Истовремено, када ми, привучени световном испразношћу, престанемо да га слушамо и паднемо у грех, ангео за време наше непоправљивости одступа од нас, плаче због нас, са стране мотри на нас и за нас се моли Богу да буде стрпљив и да оклева са казном. За све то време, он не престаје да куца на двери наше савести, с циљем да у нама пробуди покајање.
Ангео - чувар, који нам је дат, на неки начин представља нашу проширену и отворену савест. Он свим силама настоји да нас спасе, и ми немамо право да га у томе ометамо. Ми смо дужни да му помажемо у његовим напорима да нас спасе. Дужни смо да га молимо да наш ум обогати обиљем светих мисли, да нас оснажи у навикнутости на благочестива размишљања. Ми смо дужни да га волимо као свог старијег и снажнијег брата. Ми, међутим, у суштини, толико често заборављамо на њега, не молимо му се и својим гресима вређамо његову светост! И поред тога, он опет и опет пројављује своју бригу о нама. Он посредује за нас пред милосрђем Божијим, он се моли Богу за наше потребе, и Отац Небески никада не одбија његове прозбе.
О, кад бисмо свог ангела - чувара упознали тако, да се из наших груди отргну речи: "Ангеле Божији, ангеле небески, ангеле, утешитељу мој, јави ми се и откриј се мом срцу! На моју несрећу, ја те све до сада нисам познавао. Говори моме срцу и оно ће те послушати, послушаће твоје савете и испуниће их!"
Потрудимо се, драги моји, да задобијемо такво душевно расположење.
Због чега пак ангели Божији испољавају такву бригу о људима?
Као прво, зато што су они служитељи Божији и што су од Бога добили заповест да чувају и спасавају људе. Као друго, и они сами су створења Божија, тако да се и на њих, као и на људе, односе речи: Будите савршени, као што је савршен и Отац ваш Небески (Мт. 5; 48). Они то разумеју и настоје да, подражавајући свога Творца, покажу и своје милосрђе и своје дуготрпљење према људима.
У њиховој тежњи да подражавају Бога, за ангеле на земљи, међу људима, постоји широко поље делања. С каквом тежњом и с каквом радошћу они због тога носе на земљу, људима, богате дарове Божије! Они нам приступају да би несрећног човека нахранили хлебом благодати, да би га напојили са неколико капи с извора небеских наслада, да би помогли човеку да раскине окове греха и да би га с тријумфом довели у дом Оца Небеског. Они помажу убогима, укрепљују слабе, васкрсавају мртве тј. доводе грешнике до искреног и скрушеног покајања, васкрсавајући их за живот вечни.
Каква је радост за њих, да спасавају душе које је Христос искупио Својом Крвљу и које ће (уз њихову помоћ) заједно с њима делити њихову славу и блаженство!
Ако бисмо били бар мало осетљивији, приметили бисмо колико нам наш ангео - чувар помаже да се кроз покајање вратимо на пут спасења. Он не само да нас подстиче на покајање, него обећава и да ће нас подсетити на све наше грехове, на све животне грешке и несмотрености.
Он нам каже: "Кад се припремиш за покајање, ја ћу стајати поред тебе и подсетићу те на све твоје грехе, јер сам био њихов сведок. Док си грешио, стајао сам на извесној удаљености од тебе, али сам видео све твоје рђаве поступке, жалио сам те и плакао сам због њих!"
Како би било добро, кад би на те речи свог ангела - чувара човек могао да одговори: "Твоји савети, мој ангеле - чувару, проничу у моје скамењено срце, и ја те призивам из дубине бездана у који сам пао својим гресима: приведи ме мом Небеском Оцу!"
Добро запамтите, драги моји, да ће у тренутку, кад пођете да своје покајање принесете служитељу Цркве, ваш ангео - чувар бити уз вас. Колико ће се он обрадовати, кад види да је искрена исповест очистила вашу душу од грехова!
Наши ангели - чувари, Божији изасланици који су нам упућени, без препрека и брзо прелазе пут од Бога до нас, и од нас до Бога (када их наша дела не би спречавала у томе). Они од Бога исходе ка нама, да би нам донели Његову благодат. Они од нас усходе ка Богу, да би Му предали наше молитве и благодарења.
Колико је потребно да свакоме од нас буде близак његов ангео - чувар! Какво би поверење требало да имамо у њега! Током свог живота, њему можемо да поверимо најскривеније тајне своје душе. Оне тајне, које не бисмо поверили ни најприснијим људима. То је стога, што у ангелу-чувару видимо најмудријег саветника, најнекористољубивијег у љубави и помоћи, благог у привезаности за нас, брижног у нашим потребама.
Због тога наша Црква током богослужења свакодневно у наше име узноси молитву: "Ангела мира, верног вођу, чувара душа и тела наших, молимо од Господа." Чему та свакодневна прозба ако је, као што смо рекли, Бог свакоме од нас већ дао ангела - чувара?
Разлог је у нама самима. Ми га својом немарношћу и својим гресима једноставно приморавамо да се удаљи од нас јер он, будући да је свет, не подноси грех.
О, колико нам је он потребан у свим околностима нашег живота! Колико је срећан онај човек, који свој пут савршава пред лицем Божијим и будући руковођен својим ангелом - чуваром! Његов живот је чист и спокојан. Такав човек се плаши чак и сенке греха, да не би ражалостио свог ангела.
Међутим, тешко нама ако га својим поступцима приморамо да уместо нашег заступника постане наш тужилац! Према учењу Цркве, ангео - чувар ће стати пред свакога од нас у тајанственом, страшном, свештеном и неизбежном тренутку наше смрти.
Тада ћемо га молити и преклињати да се не удаљује од нас. Да нас не напушта приликом проласка кроз митарства, јер ће нам без њега бити веома страшно. Колико ћемо дубоко тада жалити што смо се за свог живота удаљили од њега и што смо заборавили да му се молимо, посебно у тренуцима опасности!
Колико ће бити блажени они међу нама, који су за живота научили да му се молитвено обраћају: "Ангеле - чувару мој! Када наступи час моје смрти, похитај ми у помоћ приликом разлучења душе од тела. Буди мој утешитељ у борби са смрћу и прими ме под твоју заштиту када пређем у област вечности, када изађем из овог света и ступим у мени непознати свет. Охрабри ме својим присуством, да те видим како стојиш с моје десне стране, као мој светли и тихи заступник..." Ако се човекова душа покаже као достојна, ангео - чувар ће ју пратити у поклоњењу Богу и у трећем, и у деветом, и у четрдесетом дану после смрти, неће ју оставити саму у загробном животу.
То је оно веома сажето и основно што сам желео да вам кажем о нашим ангелима - чуварима.
Све, што је претходно речено, обавезује свакога од нас да побожно поштује свог ангела - чувара и да му се моли. Причасници данашњег дана! Посебно позивам вас да, када будете приступали светој Чаши, имате на уму да ми само због своје недостојности не видимо колико је ангела окружило Чашу са живототворним Телом и Крвљу Христовом. Нечујно за нас, они лепршају својим крилима и узносе славу свемогућем Богу. Поред свакога од вас иде и верни пријатељ, којега такође не видите, али који вас саветује: "Не хитај, не жури и не гурај оне, који иду заједно с тобом (као што то ми, на жалост, често чинимо) и уступи место ономе, који жели да прође пре тебе! Корачај са сваком побожношћу!"
Тиме ћете обрадовати свог ангела - чувара. Свима вама, пријатељи моји, желим не само да љубите свог ангела - чувара као нешто недостижно узвишено и свето, него и да сваки од вас, сразмерно својим духовним снагама, осети како уз њега непрестано стоји и његов ангео - чувар, његов најближи и најискренији пријатељ.
То осећање свима вама најискреније желим од свег срца.
Амин.

уторак, 9. новембар 2010.

Ђакон Андреј Курајев: Ходочашће ка вери


        За мене је тренутак преокрета био један неми сусрет у Тројице-Сергијевој Лаври. Било је то још 1982. године, када сам тада био тамо као студент катедре атеизма и комсомолски активист. Службу нисам упамтио, и слабо ме занимала архитектура и историја. 
Али када смо излазили из Тројицког Сабора, десило се „обично чудо“. Испред мене је излазио неки младић, који није био из наше групе. На самом изласку, нагло се окренуо ка мени лицем. Није гледао мене. Гледао је на иконе у дубини храма, да би  се прекрстио последњи пут и узео благослов пред излазом. Али ја сам се у том тренутку нашао између њега и икона. И по први пут, угледао сам очи верујућег човека...Не, у њима није било ничег „тајанственог“ или „загонетно-експресивног“ (такав израз, ко зна због чега покушавају да постигну глумци, који глуме свештенике у филмовима).
Биле су то само једноставне очи, пуне смисла и живота. А мене је прожела мисао – ради чега се тај човек, мој вршњак,  осећа у храму као у својој кући, а ја – шетам по руском манастиру као странац? Зашто тај младић, кога су у школи учили исто што и мене, зна нешто, што је мени (без обзира на све моје „религиолошке студије“), савршено затворено?
Па он зна све то чему су и мене учили, али је он – овде! Да ли то значи, да верујући знају нешто, што не знају атеисти?
Вратио сам се у Москву – град, у коме нисам имао верујућих пријатеља (при чему се показало, да кад сам ступио у Богословију, уопште није тако). Сва „научна“ критика религије заслужује таман толико поштовања, колико и покушај да се напише нешто о сликама на изложби, које су виђене само у каталогу.  И схватио сам да постоје ствари о којима човек нема права да говори, док их сам не проживи. И шта може да ради човек, који је одједном разумео да он није први који живи нa земљи, и да су и људи пре њега тражили и добијали такво духовно искуство, које он није успео да преживи? Он може само да нађе те људе, да стане поред њих у храму и да каже о себи: „Допустите и мени да покушам...“
Нама није дато да сами, по свом укусу саздамо апостолску Цркву. Можемо јој само приступити. И добити – као дар и наслеђе – то, што није створено рукама: радост Причешћа. 
Не желим да говорим о нечему потпуно мистичном. „Мистика“ – је реч настала од грчке речи „тајна“. Само једно ћу рећи – речи Христове „блажени они који не видеше, а повероваше“, на нас се не односе.  Како ми можемо себе уврстити у онекоји „нису Бога видели“, а дрзнемо се да приступимо Причешћу?
А пут који нас води ка Путиру с Крвљу Христовом, започиње тако неочекиано и на разне начине.  
Што се мене тиче – тај мој пут у Лавру, који сам описао на почетку, био је други у мом животу. Први пут сам био тамо као четворогодишњи дечак. Богослужење и манастир нисам запамтио.  Запамтио сам нешто друго – први пут сам приметио просјаке. И први пут су ми родитељи дали новац да сам купим новац за аутобуску карту и остало ми је нешто кусура. То је био мој први новац у животу. И када сам питао оца, да ми објасни, ко су ти људи  што седе на улици, он ми је предложио да им дам те моје прве копејке...  
Може бити, ради молитава мојих, кроз петнаестак година, Господ ме је привео вери и допустио да проживим неколико радосних година крај светиња Лавре...                                                                                                                                          

Превод за Поуке.орг - Оља

субота, 30. октобар 2010.

Блажен човек

Блажен онај човек, који с вером подноси,
Сва искушења и тешкоће судбине,
Који на земаљском путу у молитвама дању и ноћу,
Од Бога моли искрену љубав.

Блажен онај човек, који са радошћу дочекује,
Кишни дан и хладноћу зиме,
Који никада за то, не прекорева Творца,
А моли само искрену љубав.

Пишем сада у немој ноћи речи:
Нека те милост Божија увек чува,
А вера праотаца, мудра нам је основа,
Која води на пут, где нема краја...


Монах Данило (Ирбитс)

 
Превод за Поуке.орг - Оља

Самоћа

Можеш бити велики човек,
Можеш бити познат или не,
Али неможеш заувек побећи од самоће,
Она гори у теби пламеном бескорисним.

Она мучи душу вечерима,
С тобом ће попити и бокал вина,
Поричаће, исплакаће се "међу нама",
И у њој тражићеш одбљеске топлоте.

Ти знаш, самоћа и лечи,
Повремено мораш бити сам,
Збацићеш приче, што налегле су на плећа,
Вратићеш се Богу са рањеном душом.

А Он ће те, какав да си, примити одмах,
И сузе твоје и тугу умиће,
И нека си за друге у гласинама било какав,
За Бога си сад и заувек такав.

Монах Данило (Ирбитс)
Берлин, 02.05.2010
Превод за Поуке.орг - Оља

уторак, 26. октобар 2010.

Патријарх Кирил: Ако осетите потребу да некога осудите - молите се!

          Грех је видљив у многим пороцима. Суштина греха је гордост, када човек сам себе ставља у центар живота,  истискујући из тог центра и Бога и друге људе. А као видови греха,  јављају се различити пороци. Међу њима је један опасан порок, опасан, зато што је и широко распрострањен; опасан је и због тога, што људи чинећи тај зли поступак, понекад чак ни не осећају да чине беззакоње. Тај порок је осуђивање.
Често осуђујемо људе само због тога, што немамо чиме да се бавимо. Сусрећу се људи у предузећима и најчешће почињу да осуђују некога. При томе, најчешће се догађа чудно уједињавање двоје људи ради осуђивања трећег. Осуђујући међусобно другог човека, они као да осећају узајамну подршку и сагласност. Такво дружење људи, усмерено на осуђивање неког је грешно и опасно, независно од тога да ли су људи свесни те опасности, или не.
Али, некада се догађа, па и најчешће, да се осуђивање врши свесно. И узрок тог осуђивања  је човечија гордост. Што су већи успеси других, тим више горди, самољубиви човек у тим успесима види реалну опасност за себе и желећи да умањи достигнућа другог, осуђује га. Најчешће се догађа то,  да што је човек успешнији у животу, што више користи доноси другима, тиме се више осуда обрушава на њега. 
Слово Божије категорички нам забрањује да осуђујемо ближње: „Не судите, да вам се не суди“ (Мт. 7:1).  „Ко си ти што осуђујеш туђег слугу? Својему Господу он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи.“ (Рим. 14:4).
Божија Реч тражи од нас да се суздржимо од осуђивања.
Изванредне речи у вези са тим рекао је Св. Јован Златоусти: „Не можеш ти да узимаш част Јединородног Сина Божијег – Њему једином престо суда припада.“ Другим речима, сваки човек, који себи узима за право да суди другоме, узима то, што припада самом Богу. А зашто је то тако? Зато, што само Бог види скривено, оно што припада унутрашњим дубинама човековог живота. Најпроницљивијем и најмудријем човеку је немогуће да види те дубине, и зато се лако може погрешити, када осуђујемо другог.
Сваки човечији суд је ограничен, зато што нам није дато да знамо то, шта се дешава унутар другог човека. Управо због тога Слово Божије нас упозорава  о казни за осуђивање. Оно јасно сведочи о томе. И када ми станемо пред лице Божије, то ће суровији бити Његов Суд, ако смо ми вршили наш човечији, неправедан суд.
Шта онда радити да би се сачували од тог погубног порока? У првом реду, чим пожелимо да осудимо другог човека, сетимо се најпре сопствених. Сетимо се свега ружног што смо учинили у животу. Свако од нас има терет тих сећања. А затим, погледајмо човека кога смо наумили да осудимо. Можемо ли ми са нашим теретом грехова осудити другог човека? Ако нам се неко баш и не свиди, ако се не слажемо са његовим поступцима – довољно је таквог човека предати Суду Божијем.
Божији Суд је праведан и не врши се само после смрти. Бог суди људима и овде, у овом животу. Некада се пренеразиш, колико је проницљиво Божије мешање у живот недостојног човека: никакав човечански суд не би се могао завршити таквом казном, каквом се завршава Суд Божији. Осуђујући другог, трудећи се да се расправимо са човеком који нам се не свиђа, само губимо своју унутрашњу енергију, слабимо своју унутрашњу снагу.
Ако живимо по Слову Божијем, онда живимо мирно и радосно. Али, ако немамо довољно снаге и осетимо жељу да о некоме лоше кажемо – помолимо се у том тренутку Господу.
Много може молитва упућена Господу. Може нас зауставити, уразумити, исправити. Ми верујемо, да нам Господ као одговор на нашу смирену молитву и покајање помаже да преовладамо наше пороке и наше грехове.
Амин.

Превод за Поуке. орг - Оља

уторак, 12. октобар 2010.

Сеоске бакице

Сеоске бакице


       Око десет година имамо викендицу на селу. А у селу, као што и треба, налази се црква. Готово осам година, од десет, колико одлазимо тамо, била је разрушена. Обезглављена купола са проваљеним сводом. И одједном, око рушевина, почеле су да расту брезице. 
Једном за време шетње, чак смо и сакупили неколико црепова, мислећи да ће се црква сасвим срушити. Али, прошле године, почела је спора, али целокупна реконструкција цркве Светог Николаја у селу Русиново.
Ове године, наша млогочлана немирна породица са троје малолетне деце, почела је да иде на службе. Често се пише о томе како са напором трпе и што брже испраћају децу из храма. Деца галаме, трче, разговарају, сметају на све начине.
И дошла је недеља. Обукавши децу мало боље, упутисмо се ка храму. Како ће нас дочекати тамо?
Дошли смо раније, да не бисмо закаснили на Причешће. И деца...шта да раде? Омиљену ствар – почели су да дувају у свеће. Спустила сам већ поглед ка поду, трудећи се да се не љутим и да не гледам људима у очи. „Сад ће нас истерати, или нам нешто рећи“, црвенећи и знојећи се, мислила сам после сваке гласне дечије реченице.
И одједном, обрати нам се жена која продаје свеће: „Дечице, ходите овде, погледајте колико играчака има овде! Ево теби, и теби,“ говори она, делећи плишане играчке мојој деци. Али, наигравши се датим играчкама и прегледавши све остало, деца се враћају омиљеној забави – дувању у свеће. Они гасе – ја палим. Они са задовољством гасе – ја нервозно палим. На крају, једна од жена прилази ми и каже: „Оставите то, ми ћемо после поново запалити. Не брините!“ И такође са осмехом! Била сам у културном шоку. И то говори старија жена, вршњакиња свирепих бакица, ликова који се често јављају код православних, а не само у Министарству одбране.
Деце у храмовима нема много. Вишечлане породице сада су реткост. Бакице се мазе са децом и у њиховим очима је радост и топлина. И мало туге.
Помислила сам да су се тако понела према нама, зато што смо први пут ту, па ће постати строжије. Али опет осмеси, брига, жеља да помогну и разоноде. Неко подиже мог сина да целива икону, неко да да дува свећу.
 "Хоћу да се причестим!", гласним шапатом саопштава средњи, уморивши се од чекања и огладневши. Верници се осврћу и зачуђено-одобравајући се загледају. Слику допуњава мој млађи син. Прилазећи Чаши, нестрпљиво ми се врти у рукама, показује прстом на Чашу и тражи: "Њам-њам!". Чак се и баћушка осмехује.

Дивна је то разлика! Да им Бог да – тим бакицама многе године!

Јулија Баграмова
Извор: Православие и мир
Превод за Поуке.орг - Оља

Прича о златним јабукама


        Живели муж и жена. Имали су свега у изобиљу, ништа им није недостајало. Једном је муж, вративши се са посла увече, рекао жени:
„Сваке вечери пролазим поред колибе оног сиромаха, која се налази поред нашег имања, и увек се одатле све ори од смеха. Смеје се он и његова жена, а не разумем чему се тако смеју и радују.“ Жена му одговори: „Како бих ја желела да се тако смејем цело вече без престанка, тако је досадно када падне мрак! Немој да заборавиш сутра да питаш тог сиромаха, чему се он и жена толико радују.“
Богаташ је урадио како му је жена рекла. Сутрадан, пролажећи поред колибе у којој је живео сиромах, покуцао је у једини прозор, иза кога се орио гласан смех и запитао сиромаха који је изашао:
„Молим те, реци ми: сиромашан си, али је твоја колиба сваке вечери испуњена радосним смехом, док је у то исто време у мом дому, препуном скупоцених ствари, мени и жени досадно и уопште нам није до смеха? Даћу ти новца колико желиш, само ми реци твоју тајну.“
Сиромах му лукаво одговори: „Ма није ми потребан твој новац! И овако ћу ти рећи: жена и ја имамо „златну јабуку“. Тако, додајемо један другом ту  „јабуку“ – ја жени, она мени и од тога смо радосни!“
Не саслушавши причу сиромаха до краја, пожури богаташ у град, мислећи: „Зар је само у томе ствар? Зар жена и ја немамо новца да купимо златну јабуку?“. Нашао је у граду златну јабуку, велики је новац за њу дао, и брзо се кући вратио.Седоше обоје, свако у супротан крај собе, добацивали су се златном јабуком...само што се нису од тога смејали и радовали. Шта да раде, одоше да спавају. Јутро је, као што је познато, паметније од вечери.
Сутрадан богаташ поново покуца сиромаху на врата: „Купио сам златну јабуку, додавали смо се жена и ја, котрљали је, али због нечега, није нам било весело.“
Тог момента на прагу колибе појавило се дете сиромаха, тек што је научило да хода. Сиромах, показујући на дете, одговори: „Ништа ти ниси разумео, драги човече! Ево је наша „златна јабучица“. Свако вече долазим уморан са поља, а овде ме жена и дете чекају. Вечерамо сви заједно, оно што нам је Бог дао и седнемо: ја у један угао колибе, жена у други, а мрвица наша, час ка мени, час ка жени. Смеје се он, а ми радосни! Зато се и смејемо сви заједно!“

Имати дете је огромна одговорност и велики напор, али један једини дечији осмех може да надокнади све и нема цене.

Превод за Поуке. орг - Оља

Причешће - радосна вест за тело

              Зашто Господ тражи човека? – Да би му дао Путир. Господ тражи човека, да би нам вратио Себе...
За време, док је Бог (према нашој упорној и више пута поновљеној молби) отсуствовао из наших живота, десила нам се невоља. Наша болест је постала тако тешка, да нас је требало лечити од последица пада у грех - од труљења, распада и смрти.
Христос жели да спасе целог човека. Не само душу, него човека као сложено биће: и душу и тело. Управо ту сложеност треба сачувати заувек.
Православље сматра да све што чини човека, треба да уђе у Царство Божије, да буде увековечено, обожено, заувек сједињено са Богом. Не само душа, него и тело, треба да уђе у  Царство Божије.
Код нас је све болесно: и моја свест, и мој ум, и душа моја, а мој дух је немоћан; тим више, моје тело је болесно.
И зато Православље проповеда васцело преображење. Ако је све у човеку болесно, треба све спасити, то значи, треба све лечити. И Христос, Који је Лекар душа и тела наших, нуди нам различите лекове за наше многобројне ране.
Разболео се ум наш, измишљамо најчудовишније теорије, убеђујући себе, да Бога нема, да смо настали од амеба...Христос лечи наш ум. Чиме? – Својим непогрешивим Божанским учењем.
Разболело се срце наше: постало је становиште и извор многих чудних утицаја. Христос лечи и ту духовну болест: Примите Духа Светога (Јн. 20, 22). Престали сте да волите? Остаћете у љубави Мојој (Јн. 15, 10). Изгубили сте миран живот и његово радосно прихватање? Мир Мој дајем вам… да би радост ваша била савршена (Јн. 14, 27; 16, 24).
Болесно је и тело наше: оно није способно да живи са Богом. И на земљи траје око 80 година.Није способно да проживи вечност у Царству Божијем.
Телесно треба лечити одговарајућим, тј. телесним. Зато нам Господ даје Своје Тело, да би исцелио наше тело, да би га научио да живи у Божанској средини у Божанском испуњењу: Исус је узео хлеб и, благословивши, преломио и деливши ученицима рекао: Узмите једите; ово је Тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је Моја Крв Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт. 26, 26...28)
Христос чини са нама слично као што чини савремена медицина.
Наше грехове и страсти Он узима ка Себи (никако се не приближавајући ка њима), у Себи исцељује, испуњава Божанственошћу, Вечношћу, Бесмртношћу, и Своје човечије Тело, које је већ прошло кроз смрт и васкрснуће, враћа нам, Своју човечанску Крв, испуњену Божанским струјама, Он улива у нас, да би смо у себи носили зачетак Васкрсења и суделовали у  Вечности.
Узевши у Себе нашу бит, Спаситељ је учинио нашу бол Својом.
Смрт човека је крај његовог живота.
Христово Васкрсење је крај смрти: „Смрћу, смрт уништи.“ И све то, што је плод те боли, тог сусрета са смрћу жели да нам да. Тај плод је – причешће Његовом Крвљу и Његовим Телом, које нам Он даје, када је већ Васкрсао. Значи, евхаристија је, не само причешће Телом Христовим, него и причешће васкрслим телом, које је савладало смрт.
Може ли се бити хришћанин, не примајући тај Дар? Не примајући Његову Крв, коју је пролио ради тога, да би смо ми васкрсли?
То се може рећи и другачије, једноставним питањем: „Да ли Христос целог Себе даје људима, или само делимично...?“ – Целог.
Христос је Богочовек. Не само Бог, него и Човек. То значи, да нам Христос даје пуноћу Свог Божанства и Своје телесности. И зато Он каже: Пијте јер ово је Моја Крв Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт. 26, 26...28)
Шта онда значи бити хришћанин? Бити хришћанин – значи примити све те Дарове, које нам је Христос донео. Христос није извиђач, који је са небеса долетео и одлетео, а овде се ништа није десило. Христос – није проповедник, који је дошао да нам исприча неколико прича, а затим отишао.
Христос је Спаситељ. Он нас тражи, да би нас спасио, заштитио, и то спасење које нам носи, дешава се кроз Његов Жртвени Крст.

Ђакон Андреј Курајев

Превод за Поуке.орг - Оља

"Хришћанин никада није сам" - Митрополит Иларион (Алфејев)


            Хришћанин никада није сам, зато што се у Цркви налази поред своје браће и сестара. Није могуће бити хришћанин и при томе не ићи у Цркву. 
Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима и при томе налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву.
Имати Бога у души је недовољно за то да се постане хришћанин,  - чак шта више, многи од тих људи, који сматрају да им је Бог у души, у ствари Бога у души немају. Имати Бога у души – то значи непрестано се сећати Њега и постојано усмаравати на Њега сав свој живот, непрестано се обраћати Богу кроз молитве и црквене Тајне. На тај начин, немогуће је носити Бога у души а да се не буде у Цркви.
Религија јаких духом
Хришћанство је религија за људе јаке духом. Али то не значи, да слаб човек не може наћи себе у хришћанској вери. Црква је отворена за сваког: у њој се налази место и за праведника и за грешног, за богатог и сиромашног, за здравог и болесног, за јаког и слабог. Црква даје могућност слабом да стекне духовну снагу, стекне духовну енергију, а болесном човеку – ако се не излечи од телесне болести, то, да у сваком случају нађе снагу у себи да је поднесе са стрпљивошћу и надом на божанствено милосрђе. Црква помаже сваком да поднесе искушења, незгоде и невоље које га сналазе.
Црква је, како су говорили свети оци, духовно лечилиште – место, где човек долази ради тога да би добио исцељење, пре свега исцељење од грешног начина живота, грешних навика. Али Црква је – и школа, која је апсолутно незаменљива за човека, коју не могу заменити никакве књиге, никакве научне дисциплине, зато што је Црква школа духовног живота. Та школа помаже човеку да правилно гради не само своје узајамне односе са Богом, него и да гради узајамне односе са светом и људима који га окружују. Управо због тога, Црква је извор духовне снаге, и због тога је Црква може направити од слабог, човека са јаким духом.
Наћи смисао живота
Данас многи млади људи пате не због тога што немају довољно новца, забаве или некаквих материјалних вредности, него због тога што им недостаје смисао живота: имају све, али не знају зашто живе. Тај унутрашњи конфликт много младих људи води ка наркотицима, алкохолизму, неприродном начину живота и то су неки од узрока не само превремене смрти, него и самоубистава.
Бесциљно, бесмислено постојање, лишено Бога, лишено вишег смисла, а то значи и виших вредности – ето шта, као коначни закључак предлаже човеку безбожни секуларни свет. Данас потрошачко друштво обезбеђује младом човеку све могућности за задовољавање његових материјалних потреба. Узети од живота све – таква је идеологија потрошачког друштва. Како више зарадити, стећи новац, успех, напредак у каријери – су идеали, који се нуде, између осталих, и младим људима. Ничега се не одрицати, ни у чему себе не ограничавати, забављати се, наслађивати се животом, зато што је кратак, и не приметиш, како младост прође: ево идеологије по којој живи много младих људи. Ми, православни хришћани, дужни смо да помогнемо тим људима да схвате, да је човеку немогуће да нађе смисао живота, ако он буде сву своју скалу духовно-природних вредности оријентисао искључиво на потрошњу, успех, каријеру, на достизање земаљске среће и забаве.
Ми смо дужни, чврсто уверени, у чему је смисао нашег сопственог живота да помогнемо и другим људима да живе са одређеним циљем, који мора бити духовно усавршавање, да би свако од нас постао бољи, да би се око нас, како је говорио преподобни Серафим Саровски, спасило хиљаде људи.
Млади хришћанин је позван да буде мисионар
Каква је одговорност младог хришћанина у савременом свету? Сваки хришћанин је позван да буде мисионар и апостол – млад и стар, здрав и болестан, образован и необразован. Али млад човек, зато што има још много снаге и енергије који нису протраћени на непотребне ствари, може донети посебну корист себи и другима, ако буде са свом озбиљношћу схватио своје хришћанско призвање.
Млади човек данас је окружен са много саблазни, и та идеологија, која влада савременим светом, оставља мало места за духовни развој личности, за то да човек у животу оваплоти хришћанске идеале.
Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механиког одрицања од нечег.         

Изводи из говора на форуму Православне омладине у граду Пензи
Превод за Поуке.орг – Оља

Мала улога у крупном плану


          Живот је као холивудски режисер – воли крупне кадрове. Чак и када једноставно пружите детету бомбону - тај кадар, приказан преко целог екрана, може постати главна сцена филма. Преломни моменат сижеа.
Још је Достојевски говорио да сећање на један топли поступак или поступке може изменити читав човеков живот. Пет минута нашег времена, посвећених некоме, могу нечим у животном сценарију остати упечатљива сцена, коју ће човек преживљавати непрестано.
Моја познаница, педесетогодишња жена, одрасла као јединица, причала ми је о свом детињству. Запамтио сам причу о тетки. То је била жена намргођена, ћутљива, често под утицајем алкохола, због чега и није успела да заснује породицу  и око педесете године, „изгорела“ је од вотке.
Али једном, она је поклонила мојој познаници лутку. У послератним годинама, у разрушеном украјинском селу – то је био краљевски поклон. Лутка је имала дугачку риђу косу. Моја познаница ју је јако чувала. Моменат уручивања поклона, извлачење те копије човека из торбе, из небића – запамтило је дете као јарки бљесак. Он је озарио тај дан и још неколико година риђа крпена девојчица делила је са својом власницом дуге сеоске вечери.
Та лутка постала је један од најсјајнијих догађаја из детињства. Топло осећање захвалности ка тетки ношено је кроз цео живот.
Моја мама у младости радила је на градилишту. Градилиште је чувала старија  жена, која није имала никога. Живела ја сама у колиби на градилишту. Колико их је било тада после  рата – усамљених жена...
Мама јој је поклонила једноставну мараму. Она је тада заплакала. Дуго је благодарила мајци за тај поклон. Носила је ту мараму као најдрагоценији украс и показивала свима – ево, шта ми је Тоња дивну мараму поклонила...
Познајем и једног мушкарца, који иде по дечијим домовима када има слободне дане. Већ је изгубио илузију да може преваспитати тамошњу децу. Да их одучи од пушења или удисања лепка. Да заволе учење.
Он односи  момцима чај у термосу. То се претворило у ритуал – излазе у двориште и пију чај са бонбонама. Сваке недеље.
Може бити, када одрасту и почну да траже посао, а њега не буде било или када се сусретну са људком неправдом – то сећање на топли термос са чајем сачуваће их од понижавајућег поступка.
Такве ситнице – то су мали шрафови, које могу да сачувају од ломљења крхки темељ судбине, који се повија од претешких животних терета.
Живот је као огроман руксак који смо ставили на леђа. Нико не зна, када ће се каиш особито болно усећи у раме, тежина на леђима ће постати неподношљива и зажелећемо да све збацимо и опустимо се лежећи на снегу. 
И каква ће нам мисао доћи у главу. И шта ће рећи (урадити) човек, који ће се наћи поред. Да ли ће разумети да је његова епизодна улога, улога целог света. Равнодушног или оног који учествује.
Јако је важно како ћемо ми одиграти ту улогу. Да ли ћемо окренути леђа или посегнути у џеп за бомбоном.

Александар Иванницки

Превод за Поуке.орг Оља

уторак, 24. август 2010.


Савршена радост



+




                                                                               „Радујте се свагда“  (1. Сол. 5,16).

Поред заповести Господа - "уђите на уска врата", ми чујемо и позив апостола: "Радујте се свагда". 
Они,  који иду за Христом увек ће бити загонетка за свет jeр они живе по законима који за свет представљају парадокс. На то указује апостол Павле: 

"Као жалошћени а увек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа не поседују а све поседују." (2. Кор. 6,10).
Значи, за хришћанина је карактеристична радост али не у богатсву, слави и забавама. 
"Ово сам вам казао да радост моја у вама остане и радост ваша да се испуни, “ обећао је Господ Својим ученицима  (Јн. 15,11).  И Он им је обећао не само обичну радост, него савршену, тј. најбољу, идеалну  радост, и то је понављао и Он Сам и свети апостоли: "Да имају радост моју испуњену у себи“  (Јн. 17, 13) и "ово вам пишемо да радост наша буде потпуна.“  (1 Јн. 1, 4). 
Та радост је савршена, зато што је непоколебљива, не зависи од спољашњег света и спољашњих брига, она ће пратити хришћанина у вечно Царство Христово. Та радост није пролазна, она је стални пратилац Духа Светога, Којег је стекла душа хришћанина.
"Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!“, заповедио је Филипљанима апостол Павле (Фил. 4,4).
Црквени Оци уче: "Од кад је Христос искупио људе, на нама је да се само радујемо". 
Један од највећих светитеља - преподобни Серафим Саровски  био је живи је пример чудесне радости, којом је била испуњена његова душа и која се изливала на све који су га посећивали. Био је заиста "Васкрсни светитељ". И радост му је била толика да је све који су му долазили ословљавао са - "радости моја".   
Други пример сталне радости и ведрине духа био је старац Амвросије Оптински. Без обзира на сталну болест, немоћ и честу изнемоглост, за остале је увек био оличење радости и бодрости. Имао је обичај да се често шали, да понекад говори у римама и тиме је бодрио околину. И у тренуцима потпуне изнемоглости, људи поред њега видели су га у веселом расположењу, такво је било његово стање духа. 
Једном је преподобном Серафиму дошла жена са малим дететом. Док је Преподобни разговарао са мајком, дете је почело да трчи и и игра се. Мајка је хтела да му забрани, али Преподобни ју је зауставио: „Пусти“, рекао јој је тихо, „са њим се игра анђео чувар.“ Очи Преподобног су виделе више него мајка детета.
Старца Амвросија Оптинског је једном такође посетила мајка са трогодишњом девојчицом. Док је мајка разговарала са старцем, девојчица је обишла и пажљиво осмотрила сваки угао собе и на крају стала насред собе, прекрстила руке преко груди и сажаљиво гледајући на старца рекла: „Јадан старчић. Он је тако стар, стално у постељи лежи, соба му је тако мала, играчака нема, ноге га боле, да трчи не може; ја имам играчке. Хоћеш, старче да ти донесем играчке да се поиграш?“
„Донеси, донеси, девојчице,“ одговорио је старац, „како си ти добра, хвала ти што си се сажалила на старца“. Тако је старац умео да говори и са трогодишњим дететом.




Н.Пестов – „Православно васпитање деце“ -  (одломци)
Извор: „Азбука вере“
Превод за Поуке. орг - Оља

четвртак, 19. август 2010.

Секте на Интернету


Које су секте заступљене на Интернету? Које су најопасније?
На Интернету нису заступљене само оне секте које својим активностима не врше јавне криминалне радње, например, трговина децом или наркотицима и незаинтересоване су за своју рекламу, зато што је таквих организација од укупног броја секти – занемарљиво мало, мање од једног процента.
Већина лидера секти на све могуће начине жели да буде присутна на Интернету и да рекламира своју активност, дајући лажне информације о себи. То значи, да је главни проблем деструктивних секти у мрежи – давање лажних информација. Ни једна секта на свету није још испунила сва обећања која је давала при врбовању. Можемо рећи да су секте на Интернету једна од главних опасности глобалне мреже где људи долазе ради информација, а управо она, информација, је главно оруђе злочина секти – њено скривање, искривљавање истине и контрола ума њених следбеника. Тако да је то више него актуелна тема.
Како секташи помоћу Интернета врбују корисника за секту?
Као и при сваком секташком врбовању, било да је у питању улица, школа, неки пропагандни материјал (листићи, новине, рекламе) или Интернет-сајт, свуда ће секташ нарушавати ваша права на истиниту информацију о тој организацији где вам предлаже да приступите. Никада секта неће рећи о себи: „Добар дан! Ми смо секта! Добро дошли!“ Секташи ће свуда говорити о томе да они чине само добро, да су они например, црква, академија, школа, психолошка помоћ, медицинска услуга, курс за изучавање страних језика или привлачна бизнис-технологија. То значи, да се секташи увек скривају под неком маском, и та маска је, као по правилу јако потребна већини људи – како престати са бригама, постати срећан, стећи спокој или поверовати у себе или Бога – они могу предлагати све што је потребно само да би нам било интересантно. Таква информација се увек пласира некаквим психолошким начином, који треба да помогне да се стекне поверење у секту и да разувери људе у то, да је у питању секта.
Која категорија људи је најподвргнутија дејствима секте? Да ли то зависи од узраста?
Врбовању у секте су подвргнути сви, осим оних који воде активан религиозни, духовно трезвени живот, онај који се са пажњом односи ка свом духовном и психичком здрављу. Али опасност је управо у томе, што када почињете да се бринете о свом психичком и физичком здрављу, ви одмах потпадате у ризичну групу потенцијалних чланова деструктивних секта. На тај начин, не може се говорити о нечијој безбедности о сектозависности, - чак је и трезвен религиозни живот подложан јављању фанатизма, обожавањем некаквог гуруа, а гуруизам – безвољно потчињавање лидеру секте је један од основних карактеристика деструктивности секти. Ризик да се доспе у секту не зависи од узраста, пола, професије, него у већини случајева зависи од унутрашње незрелости човека. Не упасти у секту јако је једноставно – треба темељно проучити организацију са којом сте се сусрели и никада не журити са закључцима.
Како препознати секташки сајт? На који начин неискусни корисник Интернета може да закључи о идејном усмерењу одређених сајтова да не би потпао под негативан утицај?
Одредити да ли је сајт са којим сте се сусрели на Интернету секташки или не, јако је тешко – понекад је за схватање да је то секташки сајт потребно спровести читаву истрагу. Као по правилу, то су обично сајтови за родитеље и њихову децу, сајтови за административне технологије у бизнису, сајтови за психолошке консултације и слично. Лако је потпасти под утицај секте путем сајта – ако читате материјал, гледате информације и фотографије, ви већ ступате у интеракцију са врбовником секте, која има своја правила. Ако на улици нисте никога замолили да вам приђе и предложи нешто, на Интернету то радите сами, нико вас није терао да долазите на сајт, сами сте га нашли, а то је већ учешће у психолошкој игри секташа. Они увек врбују кроз интерес, тако да ако је сајт интересантан за вас и веома актуелан за ваше животне околности – велика је могућност да је секташки. Увек треба проверавати дату информацију. У томе вам може помоћи управо Интернет – тражите нове податке, а ако нема „дима“, не доносите коначне закључке о одсуству „ватре“ – напишите писмо антисекташким сајтовима, и распитајте се код стручњака да ли им је нешто познато о том сајту или не.

Александар Кузмин
Уредник сајта Антисекта
Превод за Поуке.орг - Оља

среда, 18. август 2010.

Митрополит - композитор




Интервју за часопис "Ризница"


- Испричајте нам, молим Вас, нешто о себи. Како сте као композитор постали монах, као свештеник - доктор богословије у Оксфорду, а као епископ - представник Православља пред Европским међународним организацијама?

- У петнаестој години сам решио да посветим живот Цркви, мада сам наставио да учим музику - у почетку у Гњесинској специјалној школи а потом на Московском конзерваторијуму у класи А. А. Николајева. Уписујући Конзерваторијум, већ сам знао да га нећу завршити. Али зато што у совјетско време нису примали у богословију пре навршене осамнаесете године, а у ствари пре одслуженог војног рока, дошло је до тога да прво завршим школу, научим мало на Конзерваторијуму и одслужим војску, а потом сам се већ растао са музиком. Растанак је био безболан и нисам ни предпостављао да ћу се икада вратити активном музичком раду.
Замонашио сам се у двадесетој години, био сам затим рукоположен у свештенички чин, служио по парохијама а затим сам почео да предајем на Московској Духовној Академији. 1993. године Руска Црква ме је послала на стажирање у Оксфорд. Тамо сам учио код епископа, (сад митрополита) Диоклијског Калиста, познатог на западу богослова, и он ми је био ментор при изради докторске дисертације. По повратку у Москву, шест година сам радио у ОВЦС (Одељењу иностраних црквених послова, прим. прев.), а затим сам по решењу Његове Светости и Светог Синода био постављен за архијереја. И ево већ шест година служим, представљајући Московски Патријархат при Европским међународним организацијама.

- Значајни културни догађај представљала је извођење Ваше композиције «Пасија по Матеју». Епископ-композитор – појава, чини се без председана? Како је настало то дело?

- Председана је било: например, Владика Јонафан, сада архиепископ Тулљчински и Брацлавски. Од дореволуционарних копозитора, познат је архиепископ Никанор. Сви они су – аутори црквене музике, тј. музике за Литургију. Моја «Литургия» и «Свеноћно бдење», такође су предвиђене за богослужење.
Написао сам «Литургију» јако брзо, за десет дана, у једном даху. При томе, велики део је био написан у авионима и аеродромома, (например, «Блажени» – на аеродрому Шереметјево, «Свјати Боже» у авиону Москва-Будимпешта). Музичко надахнуће дошло ми је неочекивано, после двадесетогодишњег прекида, и у најнезгоднијем тренутку – у јеку службених путева. Уосталом, мој распоред у сваком случају не оставља паузу за посету Музе, због тога њој, очигледно, после дугог очекивања није преостало ништа друго, него да упадне у мој живот по сопственој иницијативи, доносећи са собом мелодије и музичке идеје.
Желео сам да напишем целовиту Литургију, да она од почетка до краја буде прожета једним расположењем, једним унутрашњим ритмом. Литургију не као серију концертних песама за хор, него као непрекидну религиозну црквену драму, чинодејствије. И желео сам, да музика не одвлачи од молитве, не шокира новинама, него напротив, помогне човеку да уђе у молитвено расположење. У тој музици, желео сам, да пренесем она осећања , која и сам доживљавам, када служим Литургију.
После «Литургије», написао сам «Свеноћно Бдење», оно је настало у спокојној паузи, у време летњег распуста.
А затим, неочекивано, – за време док сам путовао из Беча за Будимпешту за воланом аутомобила, - дошла ми је идеја да напишем «Пасију по Матеју». И кад сам се враћао из Будимпеште, почеле су да долазе прве музичке теме, и почео сам да их записујем. Затим, три недеље интензивног рада и још неколико месеци са прекидима и дело је било готово.

«Пасија по Матеју», је стварно, извините, дело без председана у руској музичкој традицији и како су праведно оценили музички критичари, новотарско. Можда, у извесном степену, у скромној мери, успео сам да оваплотим у живот машту великог руског композитора Глинке: «спојити» западну фугу са руским црквеним појањем. то је, наравно, ризичан експеримент, али у датом случају, уколико дело није писано за храм, сматрао сам да себи могу да дозволим тај музички експеримент.

После «Пасије» написао сам још «Божићни ораторијум»: овде је већ расположење другачије, и шири састав – два хора, одрасли и дечији, цео синфонијски оркестар. Премијера је била у Вашингтону 17. децембра, а руска премијера – на Божић, 7. јануара 2008., у Великој Сали Московског Конзерваторијума.

Може ли музика привести човека вери? Да учествује у духовном расту оцрковљеног человека?

- Мислим, да може. Па музика носи колосалан емоционални и духовни набој. Помоћу музике, могу се пренети осећања и мисли, које не можемо пренети речима. Али набој, који доноси музика, може бити, како пожељан, тако и непожељан: може да изазове код човека највише доживљаје, а може и побудити постојан нагон. Сматрам, да је највећа трагедија што велики део савремене омладине не слуша класичну музику, него музику за "широку употребу".

- Питам вас, као представника класичне музике: Какав је Ваш однос према “православном року”?

- Култура рок-музике ми је јако мало позната, да нажалост, немам према њој никакав личан однос. У младости сам слушао рок-оперу “Исус Христос – суперстар”: тада ми се та музика допала, па и сада га сматарам, с музичке тачке гледишта, сасвим добрим. Уосталом, сигурно, и са мисионарске стране такође, ако у епохи, када многи људи не знају уопште ништа о Христу, та опера омогућава, да у крајњој мери сазнају да је живео на земљи такав Човек, да је Он био распет и умро на Крсту. Када сам служио војску, било је неколико случајева да су се религиозни разговори са војницима започињали баш после слушања магнетофонске траке те опере.

Сигурно, сваки човек може служити Богу оним талентом, који му је дат и који је сам открио. Најважније је, да он свој таленат схвата као дар Божији - као таленат, који мора бити умножен и враћен Богу. Ако се то догоди, значи да живот није проживен узалудно.

Митрополит Иларион: "Пасија по Матеју"






O Богопознању

Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Кирил


Чак и атеиситичка марксистичка идеологија је признавала да је основни филозофски проблем питање о Богу.
Истина, марксизам је формулисао то као питање као, шта је прво настало: материја или свест? И у зависности од одговора на њега, филозофски систем се сматрао било материјалистичким, било идеалистичким.

Тема Бога, без сумње, је главно питање погледа на свет. Можемо рећи, и више од тога: питање о Богу — је главно питање не само филозофије, него и целог живота човека. Од тога, како човек одговори на то питање, зависи много тога: односи са људима, са природом која га окружује, друштвом, државом.
То је заиста фундаментално питање.
И тако, неки људи верују, други не верују. Таква је реалност, над којом се треба дубоко замислити. Неки не верују због тога, што немају развијено религиозно осећање.
Други не могу да верују због тога , што им је природно осећање помрачено, и у свести су се испреплетали добро и зло, лаж и истина. Исто тако, важна је и претпоставка спознаје Бога.

Бог обитава у натчулном свету ван физичког пространства и времена.
А човек је по својој природи закључан у времену и у простору. На тај начин, одговор на питање, може ли човек, одупирући се својим осећајима и разуму, спознати да је то, што се налази иза предела физичког света, очигледно: не, не може. «Као што нико никада није удахнуо у себе сав ваздух, тако ни ум није могао да прими, ни речи нису обухватиле Божију суштину», — каже Свети Григорије Богослов. И многи на основу тога доносе закључке: натчулни свет уопште не постоји. Па ако ја не могу осетити, видети, чути, сместити, измерити, математички проанализирати тај свет, значи, њега једноставно нема. А ако нема натчулног света – логично, нема ни Бога.

Цела историја човечанства је историја Боготражења, јер је главно питање живота, питање о Богу увек мучило људе.
Историја цивилизације даје блиставу слику сличних тражења. Најзначајнија дела уметности: архитектуре, скулптуре, живописа, музике – овако или онако су повезана са тражењем Божанског. На трновитом и изувијаном путу човечанства ка Богу постојало је много препрека, па је често тај пут водио ка лажним боговима.

Добро је познато, да су древни народи поистовећивали Бога са силама природе: гром, муњу, ветар. Други случај — када је човек градио лик божанства, којима је давао своје сопствене особине и квалитете: љубав и гнев, раздражљивост и завист. Баш на тај начин настао је познати грчки Олимп, насељен богољудима.
Слична тражења Бога доводила су до појаве религије, коју можемо назвати правом. Она су настала жељом човека, који хоће ослањајући се на сопствена чула и снаге, да спозна Бога. Али ми смо већ говорили о томе, да је то немогуће, јер Бог обитава у другом, натчулном свету, у који човеку није дато да проникне.Тај свет је недоступан, није потчињен нашем интелекту, ни нашим емоцијама. Али, зар не може тада сам Бог да пређе границу натчулног и физичког света, да би дошао у контакт с човеком? Свето Писмо одговара на то питање потвдно, јер «немогуће човеку могуће је Богу» (Лк. 18. 27).

Бог је на посебан начин дао људима да знају нешто о Њему и самим тим им је помогао да ступе на пут Богопознања. Та вест, коју је Бог саопштио људима о Себи, зове се Божанским Откровењем. Захваљујући Откровењу, људи су способни да спознају Бога у тој мери, у којој је Бог дозволио да открије Себе.


„Реч пастира“




Митрополит Иларион (Алфејев)


„Нећу у рај са њим!“


Једна старија жена, дошавши код мене у храм је рекла: „Оче! Не могу више да трпим мужа! Желела бих што пре да умрем и да се у рају нађем, само да га више не видим.“ Одговорих јој: „Драга моја! Једина могућност да се нађете у рају је - заједно са мужем. Без мужа ви можете само рачунати на пакао. „Она тада одговори: „Нећу у рај са њим! Било где - само што даље од њега!

Често људи мисле, да се могу наћи у рају и да се при томе спасу од других људи, да је могуће бити са Богом и и при томе заборавити на ближњег. Многи се према Цркви односе као према месту, где се може сакрити, затворити, усамити се у тихом кутку, да их нико не примети. Али разлика између света и Цркве се и састоји у томе , што су људи у Цркви окренути лицем један ка другом, отворени један према другом, зато што у свету могу бити у завади, мрзети се или једноставно игнорисати један другог.
Разлика између раја и пакла је управо у томе, што се у рају сви налазе заједно, уједињени у љубави према Богу и једни ка другима, док је у паклу свако одвојен од Бога и других људи, свако се мучи у изолацији, самоћи и остављености.
Како заволети ближњег? Најпре је потребно потрудити се да се испод спољашњег изгледа човека сагледа његова унутрашња дубина и суштина. Треба се потрудити и прозрети тамо, где је у сваком човеку сакривен лик Божији. Често ми видимо само спољашњег човека, наруженог грехом, утопљеног у страстима, и не примећујемо тај лик Божији, који је скривен под спољашњим наслагама. А управо њега морамо да видимо и њему да се поклонимо у сваком од нама ближњих.
Јако распрострањена грешка, која постаје корен многих конфликата међу људима састоји се у томе што ми не прихватамо човека онаквог какав јесте, него желимо да га видимо другачије: са наше тачке гледишта, њему нешто недостаје, у нечему би могао постати бољи. Градимо вештачку шему и желимо да се човек у њу уклопи, а како он у њу не може да се смести, ми живимо у непрестаном сукобу између своје представе о томе, какав би он требао да буде , и реалности.
Ако би ми научили да полазимо од тога што је дато у сваком човеку, а не од тога што ми желимо да видимо, наш однос према људима значајно би се променио. Треба схватити да Бог воли сваког човека управо таквог какав је. Да, Бог чека док се грешник не покаје, исправи, обрати се Њему; Бог жели да сваки човек постане бољи него што јесте; Бог пати због несавршености човека, његових грехова, ради тога што Га човек оставља и заборавља.
Али све то не смета Богу да воли човека док се не обрати, покаје и исправи. По учењу преподобног Исака Сирина, љубав Бога према човеку се не умањује ни онда када нема узајамности. Сетимо се оца из приче о блудном сину: чак и када га је син оставио, отишавши у „далеку земљу“, отац наставља да га воли и чека.
Често чланови једне породице живе у сталном конфликту због тога што окривљују један другог за недостатак љубави. Например, мужу се чини да га жена недовољно воли: ради тога он испољава ка њој нетрпељивост, распаљују се свађе. И његова љубав слаби ради тога што, како се њему чини, не налази узајамност...Али конфликт може избити и од „преобиља“ љубави: када љубав постаје страсна, слепа, егоистична, када човек почиње да се односи ка другом као према својини. Одатле се рађа љубомора, ничу неоправдане сумње, незаслужени укори. Као и од недостатка, тако и од „преобиља“ љубави, распадају се породице.
Често су родитељи незадовољни својом децом, сматрају, да се деца не баве тиме што је потребно, не слушају, не показују довољно пажње и бриге. Да, деца су дужна да слушају родитеље и да се брину о њима. Да, родитељи носе одговорност за своју децу и у неким случајима су обавезни да се умешају да би помогли са висине свог великог искуства и указали деци на то, што они због своје незрелости не виде. Али родитељи не смеју да забораве да је њихово дете – слободна личност, која има право да самостално бира свој пут, одређује интересе, круг пријатеља. Често мајка држи дете у строгости, лишава га забаве, контролише његове контакте са околином, бранећи му да се дружи са овим или оним другом. Дешава се да верујући родитељи забрањују деци да гледају телевизор, одлазе у биоскоп, шетају се. При томе, они не умеју увек да објасне, у чему је смисао таквог уздражавања, не пружају деци никакву одговарајућу алтернативу, него само забрањују ове или оне ствари. Никаква забрана, никакво ограничење не може постати стожердуховног живота. И до одређеног тренутка дете трпи, а затим одједном (у шеснаест, дванаест година или чак раније), баца са себе тај јарам а заједно са њим губи и веру.

***

Није увек и није сваки човек способан за апсолутну узајамност, апсолутну верност, апсолутну честитост. И не треба тражити од човека то, што он не може да да, чак иако је то ваш син или кћер, брат или сестра, муж или жена, друг или другарица. Нека вам се сваки човек сам отвори у тој мери, у којој хоће и може то да уради. Не треба силом залазити у човекову душу, јер је душа свето светих, и ту се може ући само ако вам отворе и позову вас унутра. Понекад се може стајати крај врата и куцати, као што Христос куца људским душама, али тихо и и ненаметљиво. Ако се врата не отворе, боље је отићи.
Љубав ка ближњем треба да буде мудра. Треба да буде жртвена, као Христова љубав, Који нас заволео такве какви смо. Она треба да доноси радост ближњима, а не да за њих буде „јарам који је тешко носити“. Мора бити апсолутна, али не треба да тражи адекватну љубав од стране ближњих. Она не треба да прерасте у љубомору, да доводи до свађа и увреда, ограничава слободу ближњих, не сме бити егоистична, не треба да се умањује ако не наилази на одговор.
Апостол Павле говори:
„Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди...љубав... не тражи своје... све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје..."
(1Кор. 13;4-8).

среда, 11. август 2010.



Покајани разбојник

(истинита прича)

Свештеник, који је посећивао затворенике, за време једне посете сазнао је да се један разбојник, који му је прирастао срцу смртно се разболео.
Вредност тог човека огледала се у томе, што се искрено исповедао, исправно молио, читао црквену литературу – једном речју, излазио је на пут духовног рада. Свештеник се и сам много и усрдно молио за њега у свакој прилици. И одједном – рак! „Посета је нарушавање кућног реда“, рекли су управници, али су ипак допустили свештенику да посети затвореника.
Кроз затворски ходник допратили су стражари свештеника до бунара, који је био поклопљен тешким гвозденим поклопцем. На поклопцу је био мали отвор, кроз који је у бунар продирала светлост од слабе сијалице, која је висила на плафону. Помакли су резу и подигли поклопац: дубина је била два метра, зидови од бетона, на дну - вода. И у тој води, седи затвореник са књигом у рукама.
„Шта то радиш, брате'“, с болом у гласу упитао је свештеник. „Обећао си ми...“
„Опростите!“, проговори покајани разбојник. „Ја сам тако желео...у тамници је немогуће читати Јеванђење – много је људи, а овде је добро – нико не смета...“
Устрептала је свештеникова душа: он, разумљиво, није могао ни да претпостави да је у данашње време нешто тако могуће. Гледајући у црвене од дугог напрезања затвореникове очи, имао је тако јак утисак и помислио је да ће тај човек – бити спасен...
Наставак ове приче није ми познат. Наравно да бих желео да се све срећно завршило, али не знам и да додајем нешто, не могу.



Свештеник Јарослав Шипов

Основни подаци о мени

Пратиоци