среда, 18. август 2010.

Митрополит - композитор




Интервју за часопис "Ризница"


- Испричајте нам, молим Вас, нешто о себи. Како сте као композитор постали монах, као свештеник - доктор богословије у Оксфорду, а као епископ - представник Православља пред Европским међународним организацијама?

- У петнаестој години сам решио да посветим живот Цркви, мада сам наставио да учим музику - у почетку у Гњесинској специјалној школи а потом на Московском конзерваторијуму у класи А. А. Николајева. Уписујући Конзерваторијум, већ сам знао да га нећу завршити. Али зато што у совјетско време нису примали у богословију пре навршене осамнаесете године, а у ствари пре одслуженог војног рока, дошло је до тога да прво завршим школу, научим мало на Конзерваторијуму и одслужим војску, а потом сам се већ растао са музиком. Растанак је био безболан и нисам ни предпостављао да ћу се икада вратити активном музичком раду.
Замонашио сам се у двадесетој години, био сам затим рукоположен у свештенички чин, служио по парохијама а затим сам почео да предајем на Московској Духовној Академији. 1993. године Руска Црква ме је послала на стажирање у Оксфорд. Тамо сам учио код епископа, (сад митрополита) Диоклијског Калиста, познатог на западу богослова, и он ми је био ментор при изради докторске дисертације. По повратку у Москву, шест година сам радио у ОВЦС (Одељењу иностраних црквених послова, прим. прев.), а затим сам по решењу Његове Светости и Светог Синода био постављен за архијереја. И ево већ шест година служим, представљајући Московски Патријархат при Европским међународним организацијама.

- Значајни културни догађај представљала је извођење Ваше композиције «Пасија по Матеју». Епископ-композитор – појава, чини се без председана? Како је настало то дело?

- Председана је било: например, Владика Јонафан, сада архиепископ Тулљчински и Брацлавски. Од дореволуционарних копозитора, познат је архиепископ Никанор. Сви они су – аутори црквене музике, тј. музике за Литургију. Моја «Литургия» и «Свеноћно бдење», такође су предвиђене за богослужење.
Написао сам «Литургију» јако брзо, за десет дана, у једном даху. При томе, велики део је био написан у авионима и аеродромома, (например, «Блажени» – на аеродрому Шереметјево, «Свјати Боже» у авиону Москва-Будимпешта). Музичко надахнуће дошло ми је неочекивано, после двадесетогодишњег прекида, и у најнезгоднијем тренутку – у јеку службених путева. Уосталом, мој распоред у сваком случају не оставља паузу за посету Музе, због тога њој, очигледно, после дугог очекивања није преостало ништа друго, него да упадне у мој живот по сопственој иницијативи, доносећи са собом мелодије и музичке идеје.
Желео сам да напишем целовиту Литургију, да она од почетка до краја буде прожета једним расположењем, једним унутрашњим ритмом. Литургију не као серију концертних песама за хор, него као непрекидну религиозну црквену драму, чинодејствије. И желео сам, да музика не одвлачи од молитве, не шокира новинама, него напротив, помогне човеку да уђе у молитвено расположење. У тој музици, желео сам, да пренесем она осећања , која и сам доживљавам, када служим Литургију.
После «Литургије», написао сам «Свеноћно Бдење», оно је настало у спокојној паузи, у време летњег распуста.
А затим, неочекивано, – за време док сам путовао из Беча за Будимпешту за воланом аутомобила, - дошла ми је идеја да напишем «Пасију по Матеју». И кад сам се враћао из Будимпеште, почеле су да долазе прве музичке теме, и почео сам да их записујем. Затим, три недеље интензивног рада и још неколико месеци са прекидима и дело је било готово.

«Пасија по Матеју», је стварно, извините, дело без председана у руској музичкој традицији и како су праведно оценили музички критичари, новотарско. Можда, у извесном степену, у скромној мери, успео сам да оваплотим у живот машту великог руског композитора Глинке: «спојити» западну фугу са руским црквеним појањем. то је, наравно, ризичан експеримент, али у датом случају, уколико дело није писано за храм, сматрао сам да себи могу да дозволим тај музички експеримент.

После «Пасије» написао сам још «Божићни ораторијум»: овде је већ расположење другачије, и шири састав – два хора, одрасли и дечији, цео синфонијски оркестар. Премијера је била у Вашингтону 17. децембра, а руска премијера – на Божић, 7. јануара 2008., у Великој Сали Московског Конзерваторијума.

Може ли музика привести човека вери? Да учествује у духовном расту оцрковљеног человека?

- Мислим, да може. Па музика носи колосалан емоционални и духовни набој. Помоћу музике, могу се пренети осећања и мисли, које не можемо пренети речима. Али набој, који доноси музика, може бити, како пожељан, тако и непожељан: може да изазове код човека највише доживљаје, а може и побудити постојан нагон. Сматрам, да је највећа трагедија што велики део савремене омладине не слуша класичну музику, него музику за "широку употребу".

- Питам вас, као представника класичне музике: Какав је Ваш однос према “православном року”?

- Култура рок-музике ми је јако мало позната, да нажалост, немам према њој никакав личан однос. У младости сам слушао рок-оперу “Исус Христос – суперстар”: тада ми се та музика допала, па и сада га сматарам, с музичке тачке гледишта, сасвим добрим. Уосталом, сигурно, и са мисионарске стране такође, ако у епохи, када многи људи не знају уопште ништа о Христу, та опера омогућава, да у крајњој мери сазнају да је живео на земљи такав Човек, да је Он био распет и умро на Крсту. Када сам служио војску, било је неколико случајева да су се религиозни разговори са војницима започињали баш после слушања магнетофонске траке те опере.

Сигурно, сваки човек може служити Богу оним талентом, који му је дат и који је сам открио. Најважније је, да он свој таленат схвата као дар Божији - као таленат, који мора бити умножен и враћен Богу. Ако се то догоди, значи да живот није проживен узалудно.

Митрополит Иларион: "Пасија по Матеју"

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Основни подаци о мени

Читаоци