Савршена радост

                                                                               „Радујте се свагда“  (1. Сол. 5,16).

Поред заповести Господа - "уђите на уска врата", ми чујемо и позив апостола: "Радујте се свагда". 

Они,  који иду за Христом увек ће бити загонетка за свет jeр они живе по законима који за свет представљају парадокс. На то указује апостол Павле: 

"Као жалошћени а увек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа не поседују а све поседују." (2. Кор. 6,10).

Значи, за хришћанина је карактеристична радост али не у богатсву, слави и забавама. 

"Ово сам вам казао да радост моја у вама остане и радост ваша да се испуни, “ обећао је Господ Својим ученицима  (Јн. 15,11).  И Он им је обећао не само обичну радост, него савршену, тј. најбољу, идеалну  радост, и то је понављао и Он Сам и свети апостоли: "Да имају радост моју испуњену у себи“  (Јн. 17, 13) и "ово вам пишемо да радост наша буде потпуна.“  (1 Јн. 1, 4). 

Та радост је савршена, зато што је непоколебљива, не зависи од спољашњег света и спољашњих брига, она ће пратити хришћанина у вечно Царство Христово. Та радост није пролазна, она је стални пратилац Духа Светога, Којег је стекла душа хришћанина.

"Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!“, заповедио је Филипљанима апостол Павле (Фил. 4,4).

Црквени Оци уче: "Од кад је Христос искупио људе, на нама је да се само радујемо". 

Један од највећих светитеља - преподобни Серафим Саровски  био је живи је пример чудесне радости, којом је била испуњена његова душа и која се изливала на све који су га посећивали. Био је заиста "Васкрсни светитељ". И радост му је била толика да је све који су му долазили ословљавао са - "радости моја".   

Други пример сталне радости и ведрине духа био је старац Амвросије Оптински. Без обзира на сталну болест, немоћ и честу изнемоглост, за остале је увек био оличење радости и бодрости. Имао је обичај да се често шали, да понекад говори у римама и тиме је бодрио околину. И у тренуцима потпуне изнемоглости, људи поред њега видели су га у веселом расположењу, такво је било његово стање духа. 

Једном је преподобном Серафиму дошла жена са малим дететом. Док је Преподобни разговарао са мајком, дете је почело да трчи и и игра се. Мајка је хтела да му забрани, али Преподобни ју је зауставио: „Пусти“, рекао јој је тихо, „са њим се игра анђео чувар.“ Очи Преподобног су виделе више него мајка детета.

Старца Амвросија Оптинског је једном такође посетила мајка са трогодишњом девојчицом. Док је мајка разговарала са старцем, девојчица је обишла и пажљиво осмотрила сваки угао собе и на крају стала насред собе, прекрстила руке преко груди и сажаљиво гледајући на старца рекла: „Јадан старчић. Он је тако стар, стално у постељи лежи, соба му је тако мала, играчака нема, ноге га боле, да трчи не може; ја имам играчке. Хоћеш, старче да ти донесем играчке да се поиграш?“

„Донеси, донеси, девојчице,“ одговорио је старац, „како си ти добра, хвала ти што си се сажалила на старца“. Тако је старац умео да говори и са трогодишњим дететом.

Н.Пестов – „Православно васпитање деце“ -  (одломци)

Извор: „Азбука вере“

Превод за Поуке. орг - Оља