Још је Достојевски говорио да сећање на један топли поступак или поступке може изменити читав човеков живот. Пет минута нашег времена, посвећених некоме, могу нечим у животном сценарију остати упечатљива сцена, коју ће човек преживљавати непрестано.
Моја познаница, педесетогодишња жена, одрасла као јединица, причала ми је о свом детињству. Запамтио сам причу о тетки. То је била жена намргођена, ћутљива, често под утицајем алкохола, због чега и није успела да заснује породицу и око педесете године, „изгорела“ је од вотке.
Али једном, она је поклонила мојој познаници лутку. У послератним годинама, у разрушеном украјинском селу – то је био краљевски поклон. Лутка је имала дугачку риђу косу. Моја познаница ју је јако чувала. Моменат уручивања поклона, извлачење те копије човека из торбе, из небића – запамтило је дете као јарки бљесак. Он је озарио тај дан и још неколико година риђа крпена девојчица делила је са својом власницом дуге сеоске вечери.
Та лутка постала је један од најсјајнијих догађаја из детињства. Топло осећање захвалности ка тетки ношено је кроз цео живот.
Моја мама у младости радила је на градилишту. Градилиште је чувала старија жена, која није имала никога. Живела ја сама у колиби на градилишту. Колико их је било тада после рата – усамљених жена...
Мама јој је поклонила једноставну мараму. Она је тада заплакала. Дуго је благодарила мајци за тај поклон. Носила је ту мараму као најдрагоценији украс и показивала свима – ево, шта ми је Тоња дивну мараму поклонила...
Познајем и једног мушкарца, који иде по дечијим домовима када има слободне дане. Већ је изгубио илузију да може преваспитати тамошњу децу. Да их одучи од пушења или удисања лепка. Да заволе учење.
Он односи момцима чај у термосу. То се претворило у ритуал – излазе у двориште и пију чај са бонбонама. Сваке недеље.
Може бити, када одрасту и почну да траже посао, а њега не буде било или када се сусретну са људком неправдом – то сећање на топли термос са чајем сачуваће их од понижавајућег поступка.
Такве ситнице – то су мали шрафови, које могу да сачувају од ломљења крхки темељ судбине, који се повија од претешких животних терета.
Живот је као огроман руксак који смо ставили на леђа. Нико не зна, када ће се каиш особито болно усећи у раме, тежина на леђима ће постати неподношљива и зажелећемо да све збацимо и опустимо се лежећи на снегу.
И каква ће нам мисао доћи у главу. И шта ће рећи (урадити) човек, који ће се наћи поред. Да ли ће разумети да је његова епизодна улога, улога целог света. Равнодушног или оног који учествује.
Јако је важно како ћемо ми одиграти ту улогу. Да ли ћемо окренути леђа или посегнути у џеп за бомбоном.
Александар Иванницки
Превод за Поуке.орг Оља
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.