Сеоске бакице

       Око десет година имамо викендицу на селу. А у селу, као што и треба, налази се црква. Готово осам година, од десет, колико одлазимо тамо, била је разрушена. Обезглављена купола са проваљеним сводом. И одједном, око рушевина, почеле су да расту брезице. 

Једном за време шетње, чак смо и сакупили неколико црепова, мислећи да ће се црква сасвим срушити. Али, прошле године, почела је спора, али целокупна реконструкција цркве Светог Николаја у селу Русиново.
Ове године, наша млогочлана немирна породица са троје малолетне деце, почела је да иде на службе. Често се пише о томе како са напором трпе и што брже испраћају децу из храма. Деца галаме, трче, разговарају, сметају на све начине.
И дошла је недеља. Обукавши децу мало боље, упутисмо се ка храму. Како ће нас дочекати тамо?
Дошли смо раније, да не бисмо закаснили на Причешће. И деца...шта да раде? Омиљену ствар – почели су да дувају у свеће. Спустила сам већ поглед ка поду, трудећи се да се не љутим и да не гледам људима у очи. „Сад ће нас истерати, или нам нешто рећи“, црвенећи и знојећи се, мислила сам после сваке гласне дечије реченице.
И одједном, обрати нам се жена која продаје свеће: „Дечице, ходите овде, погледајте колико играчака има овде! Ево теби, и теби,“ говори она, делећи плишане играчке мојој деци. Али, наигравши се датим играчкама и прегледавши све остало, деца се враћају омиљеној забави – дувању у свеће. Они гасе – ја палим. Они са задовољством гасе – ја нервозно палим. На крају, једна од жена прилази ми и каже: „Оставите то, ми ћемо после поново запалити. Не брините!“ И такође са осмехом! Била сам у културном шоку. И то говори старија жена, вршњакиња свирепих бакица, ликова који се често јављају код православних, а не само у Министарству одбране.

Деце у храмовима нема много. Вишечлане породице сада су реткост. Бакице се мазе са децом и у њиховим очима је радост и топлина. И мало туге.
Помислила сам да су се тако понела према нама, зато што смо први пут ту, па ће постати строжије. Али опет осмеси, брига, жеља да помогну и разоноде. Неко подиже мог сина да целива икону, неко да да дува свећу.
 "Хоћу да се причестим!", гласним шапатом саопштава средњи, уморивши се од чекања и огладневши. Верници се осврћу и зачуђено-одобравајући се загледају. Слику допуњава мој млађи син. Прилазећи Чаши, нестрпљиво ми се врти у рукама, показује прстом на Чашу и тражи: "Њам-њам!". Чак се и баћушка осмехује.

Дивна је то разлика! Да им Бог да – тим бакицама многе године!

Јулија Баграмова
Извор: Православие и мир
Превод за Поуке.орг - Оља