субота, 29. мај 2010.

Избор крста




Био један простодушни сељанин, који је живео од плодова рада својих руку, али је зарађивао јако мало: једва је успевао да прехрани себе и своју породицу. Пошао је једном на обалу мора, сео на камен и почео да посматра како на пристаниште пристају велики бродови са богатим товарима, како их затим истоварају и шаљу робу у град на продају. И дошла му је у главу грешна мисао: „Зашто је Господ једним људима дао богатство и свега довољно, а друге оставио да живе у беди?“ И почео је да се жали на своју  јадну судбину.
Подневно сунце је јако припекло; сиромаха је почео да хвата дремеж, и неприметно је заспао. Присни му се да се налази у подножју високе планине. Пришао му је  поштован  старац са дугачком брадом и рекао му: 

„Пођи за мном!“

Послушао је и кренуо за њим. Дуго су тако ишли и на крају стигли на једно место где се налазила велика гомила крстова, од разних материјала и разних величина. Било је крстова и великих и малих, златних и сребрних, бакарних и гвоздених, камених и дрвених.
И рече му старац:

 „Видиш, колико је овде крстова? Изабери себи било који и носи на врх оне планине, коју си видео.“

Загледао се наш простодушни човек  на златан крст: тако је он леп, као јарко сунце сија. Свидео му се тај крст и хтео је да га стави на раме, али ма колико се трудио, не да није могао да га подигне, него није могао ни са места да га помери.

„Не, – рече му старац, „очигледно нећеш моћи да изнесеш тај крст на врх планине. Узми други – сребрни. Може бити да ће он одговарати твојој снази.“


Узео је сељак и сребрни крст. Он је био, истина, лакши од златног, али ипак ништа није успео. Исто се десило и са бакарним, гвозденим и каменим крстовима.

„Нема друге“, рече му старац, „узми неки од дрвених крстова.“
Тада је узео најмањи од свих дрвених крстова и лако и брзо га однео на планину. Обрадовао се, што је најзад нашао крст који му је лако да носи и упита свог сапутника:

„А каква ми је награда за ово?“

„Да би сам закључио, чиме си награђен“, одговорио му је старац, „открићу ти какви су крстови, које си видео.
Златан крст, који ти се одмах допао, - је царски крст. Ти мислиш: лепо и лако је бити цар. А не видиш, да је царска власт – најтежи крст.

Сребрни крст – је крст свих оних којима је поверена власт, то је крст пастира Цркве Божије, крст најближих царевих слугу. Сви имају много брига и невоља.

Бронзани крст – је крст свих оних, којима је Бог богатство послао. Ти им завидиш и мислиш, како су они срећни. А богатијима је теже да живе него теби. Ти, после много напора, можеш спокојно да заспиш, нико неће дирати твоју убогу одећу и мало ствари које имаш.
 А богати човеk се увек, и дању и ноћу боји да га неко није преварио, покрао, запалио кућу. Осим тога, богаташ ће за своје богатство Богу одговор дати: како га употребљава. А догоди се и невоља – осиромаши богаташ: колико брига ће се тада на њега обрушити!
А гвоздени крст – то је крст војника. Питај оне, који су ратовали и рећи ће ти колико често су ноћи проводили на голој, влажној земљи, трепећи глад и зиму. 
Камени крст – то је крст трговаца. Теби се допада њихов живот, зато што не морају да раде као ти? Али, зар се не дешава да они утроше сав свој новац на робу, која затим пропадне услед бродолома и врате се кући као потпуни сиромаси?

А овај дрвени крст, који си тако лако узнео на планину, то је твој крст. Жалио си се да имаш тежак живот, а сада ево видиш да је он много лакши од живота других људи. Знао је познавалац људске душе Господ, да би у сваком другом звању и положају изгубио душу своју и Он ти је дао крст скроман, најлакши – дрвени крст. И тако, корачај и не гунђај на Господа Бога свога на своју несрећну судбину. Господ свакоме даје крст према снази – колико ко може да понесе.“

Код последњих речi старца сељак се пробудио, заблагодарио Богу за уразумљујући сан и отад се више није Богу жалио за своју судбину.

За Поуке.орг са руског превела Оља Голубовић

четвртак, 27. мај 2010.

Ни од себе ни од Бога - никуда не можеш отићи

„А закон уз то дође да се умножи пријеступ; а гдје се умножи гријех, ондје се још већма умножи благодат“– каже Свети Апостол Павле (Рим. 5:20.)
Неисцрпна Чаша љубави Христове — једино је што може да исцели и утоли жеђ човекове душе која је усахла без Божије благодети. Та Љубав  доводи у манастирско подворје Свето-Јелисаветинског манастира људе, бивше затворенике, пострадале од алкохолизма и наркоманије, који не би имали, чини се, могућности да започну нов живот. 
Разговарамо са старијим братом Валеријем о његовом животу у подворју:
 Кажите нам нешто о себи до доласка у подворје.
 
— Раније сам био убеђени атеиста и веравао сам само у оно  што је научно доказано и што сам реално могао да видим, а све остало за мене је било некаква мистика, фантастика. После неколико година, проведених у подворју, мој поглед на свет почео је да се мења. Сусретао сам се са таквим чињеницама, које су заиста необјашњиве са науче тачке гледишта, могу се објаснити само Божијим делом.
 
 Ви сте Богу пришли овде, на подворју?
 
— Да. У почетку нисам схватао куда и због чега су ме довели. Био сам у таквом стању....
 
 А ко Вас је довео?

— Мајка ме је у подворје довела, зато што јој је то била последња прилика да ми спаси живот. Не знам, одакле је сазнала за ово место.  Бог је дејствовао кроз њу. Мама је добила благослов од баћушке Андреја и дошли смо овде.

 Зар вас није у почетку бунило то, што матушке руководе браћом?

— Није ме само то збуњивало, сва ме је на подворју поражавало. Монахиње сам посматрао као људе из другог света. Када не знаш шта је молитвени живот, тада наравно, ништа не разумеш. Због тога, све ме је шокирало, али постепено сам се навикао. 

 Матушке нису сувише строге према вама?

— Строгост је свугде потребна. Кажу, зелено је, значи — зелено, чак и ако ја то видим црвено. Зато што је тако рекла матушка. Такав сам човек по природи, никада се не спорим. Рекли су — значи, тако треба. 

 Откада сте старији брат у подворју?

— Нешто више од годину дана.

 Које су дужности старијег брата?

— Као прво, да примам нову браћу. Када неко дође, треба да запишем податке о њему, дам му коначиште, обучем, обујем и предам га старијем, који ће му одредити послушање. Као друго, да пазим на дисциплину. Дисциплина код нас је као у армији. И као треће, да организујем људе, да надзирем како испуњавају послушања. Али, наравно, уз сагласност  старије матушке у подворју. 

 Није вам тешко да руководите браћом?


— У почетку ми је било тешко, зато што ништа нисам знао. Увек сам у животи био човек у споредној улози, обично су мени командовали. У почетку, кад нисам знао како да почнем, помагала су ми браћа и матушке. Сада већ знам како да се поставим у одређеној ситуацији. Има тренутака који су психолошки компликовани. Често морам да кршим неке своје личне интересе да би заједно функционисали. 

 Да ли је било тренутака када сте желели да одете са подворја?

— Имао сам таквих тренутака пуно, али не у смислу да сасвим одем, него на неко време. Да не би крио грех, дешавало се да замолим матушку да одем на пар дана, да смањим напетост. Зато што ми је психички било јако тешко, нисам налазио излаз, нисам знао шта да радим. Мислио сам, боље је да одем и згрешим у граду. Овде, некако нисам то могао. Али сада видим, да је то погрешно размишљање, ни од себе, ни од Бога нигде не можеш отићи... 

 Мајка Вам је још жива?

— Да. Мама, жена, ћерка, готово сва родбина…

 У контакту сте са њима?

— Сада је већ све нормално. Раније сам на све њих пљунуо, пљунули су и они на мене. Једини ко се борио за мене је мама, како је могла, свим начинима, истинама, лажима. Сада, Слава Богу, поправили су се и односи и са бившом женом и кћерком...

 Шта за вас значи кад се окупите са браћом?

— То је обавезно. Накупљају се разноразни проблеми, које можемо решити само заједничким договором, где је важна реч духовника, баћуушке Андреја. Како он каже, тако буде.

 Од чега се издржава подворје?

— Сада је код нас време пољопривредних радова. Настављамо градњу. Започели смо градњу много објеката.

 Како проводите слободно време?

— Слободно време проводим на пробама, свирам на удараљкама.

 Свиђа Вам се да наступате на концертима ?

— Да подарим људима радост, трудећи се да свирам на концертима из душе, чак иако ми се десе непрофесионалне грешке – то је велика срећа.

 Раније сте се бавили музиком?

— Бавио сам се, имао сам групу са другарима и у школи и у армији. После смо се сви поженили, почели су проблеми. Мене је вотка сломила...

 Шта се изменило у Вашем животу после освећења храма?

- После освећења у подворју Храма у част иконе Мајке Божије „Чаша која се не испија“ не идеш више у грађевину, идеш у Храм Божији, у освештани храм. Унутрашње осећање је сасвим другачије, улазиш у светињу. Осећа се, да су зидови живи...


Свято-Елисаветинский монастырь, город Минск

За Поуке.орг превела са руског Оливера Голубовић

субота, 15. мај 2010.

Живим благодарећи Мајци Божијој



+
Родитељи су ми са Кубана. Почетком рата, отац ми је погинуо, а мајка се преселила у Закарпатје. Тамо сам се и родио.

Наша кућа се налазила поред Храма Рођења Пресвете Богородице, удаљена неких четири стотине метара. Свештеник, који је служио у њему, имао је двоје деце – дечака, мог вршњака и мало старију девојчицу, тако да сам готово живео у Храму. Време је било тешко, а код батјушке се могло нешто појести. Спавали смо у Храму као чувари.
Ускоро су почели прогони на Цркву. Један човек, бивши официр Беле Армије, сакрио је испод пода од чекиста много духовних књига. Имао је такве књиге, каквих ни у Храму није било. Тајно смо преписивали те књиге у свеске. Једном сам, грешком, понео ту свеску у школу. Учитељица ју је, чим је видела, одузела, и мене су право из школе упутили у дечији дом у Саратовску област. Тада сам имао једанаест година.
То што сам преживео у дечијем дому, не може се описати – рат, глад. Када су нас водили у град, добри људи су нам давали нешто од одеће. Нека деца су већ почела да пуше. За родитеље би нас у дому питали: да ли су верујући или не? Иако су све из досијеа знали. И ако је неко био из хришћанске, верујуће породице, њему би било врло тешко, нећу крити, да су их васпитачи чак и тукли. Тако су, током неколико година, мени све избили из главе; бојао сам се чак и уста да отворим и кажем да верујем у Бога. При самом крају мог боравка у дому, остало је још једно пола године, умрла ми је мајка. У то време, оне који нису имали породице, слали су у војне установе. Тако је било и са мном. У тој школи обучавали су нас да служимо Домовини ван њених граница. Завршио сам обуку и кренуо: Србија, Бугарска, пет година у Анголи. Сасвим сам се удаљио од Цркве.
Када сам први пут био рањен, сетио сам се детињства, наше Цркве. Све те године, нисам се молио, заборавио сам на Бога. Али одједом ми се створила слика пред очима, када сам као мали упао у размену ватре. Метак је прошао на центиметар од моје главе. Мајка ми је тад рекла: „Мајка Божија те је сачувала.“
После рањавања, почео сам да тражим неку литературу. У то време, цркава је било јако мало, један свештеник на пет-шест села. Али, помогли су ми људи. Једна бакица ми је дала књиге и две иконице – Спаситеља и Казанске Мајке Божије. Та бакица ми је причала да познаје маршала Жукова. Рекла ми је да и он има у аутомобилу исто икону Казанске Мајке Божије. А он је био маршал, главнокомандујући!
Вратио сам се у Совјетски Савез. Походио сам манастире по Украјини, и на крају сам у Литви стекао велико домаћинство. Све је било добро, до једног несрећног случаја, који је изменио мој живот. Морао сам да оставим дом и одем одатле, тамо, где ме нико не зна. Тако ме је Господ довео у Псковско-Печерски манастир.
У манастиру сам живео десет година. Првих година, било ми је тешко да се одвикнем од прошлости: прво, бивши сам војник; друго, огромно домаћинство је нестало. Одједном сам све изгубио. Затим сам се некако смирио. У томе ми је јако помогао отац Јован (Крестјакин). Дозволио ми је да долазим кад год зажелим на разговоре. И чим би ми било тешко на души, одмах сам ишао њему. Помолили би смо се, поразговарали, помазао би ме јелејом, и све би отишло као руком однешено.
Почео сам јако да се трудим; толико сам се брзо уклопио у манастирски живот, да сам се сам себи дивио. Имао сам послушање  да обрађујем земљау трактором, чувао сам свету породицу. Затим сам, будући да сам знао стране језике, водио туристе у  обиласке. Господ ми је давао снаге, лако ми је било да се молим, ноћима бих могао да седим у храму, не излазећи из њега.
1993. године, одједном сам осетио јаке болове у грлу. Нисам могао да схватим шта се дешава. Отишао сам лекарима. Рекли су ми: „Имаш повреду, не можемо ништа да учинимо“. Мучио сам се тако пола године – лекови нису помагали. Ноћима бих од болова викао, све чешће сам мислио о самоубиству. Позвала ме је лекарка у манастиру, пажљиво ме прегледала и рекла: „Даћу ти упут. Одмах иди у Псков“. Тамо су ме слали од болнице до болнице, да би ми на крају један млади лекар рекао: „Имаш рак, но не очајавај.“ Помогао ми је да се сместим на онкологију, где сам се лечио шест година. Пуштали би ме на неколико дана у манастир, а затим бих ишао назад у болницу.
Дошло је до тога, да сам изгубио петнаест килограма  и нисам могао да ходам, носили су ме на нсилима. Лекари су ми отворено рекли, шта следи, ау манастиру су ми већ сандук припремили. У сну сам га видео, сећам се, није ми се свидео.
Наступила је Божићна ноћ. Донели су ме кући, спустили. Тада ми се десило нешто, што ми се никад није десило. Нисам заспао, али као у магли видео сам Храм Архистратига Михаила у Псковском манастиру. На левом клиросу (где раније никад нисам био), одједном се појавила светлост. Изашла је Богородица у прекрасном оделу и клекнула. Не могу да објасним, али кроз неколико дана стао сам на ноге и почео да ходам.
Ево, и дан данашњи живим, захваљујући Мајци Божијој. Божија промисао довела ме је у Белорусију, у овај манастир.
Нек ми Бог пода пуну снагу да служим Господу, Цркви и људима.
Монах Павел
Свято-Елисаветинский монастырь, город Минск
Превод за Поуке. Орг – сестра Оливера

Батица

Појавио се у четвртак, прве недеље поста.

Ћеркица је притрчала прозору, казавши:„Погледајте, које ту! Зар овде живи такав пас?“. Изашао сам и погледао. И одједном, готово ниоткуда, појавио се. У околној шуми нема ниједног сличног – 10 кућа, свако сваког зна...Отерао сам га: „Шта си ту стао пред туђи прозор!? Иди где знаш!“
Дошао је поново. Грдио сам ћерку што разговара са њим. „Може бити заразан!“, говорио сам.
У понедељак, жена није била ту, а деца су била у школи. Изашао сам, а он опет крај прозора. „Видећеш ти!“, помислио сам. Узео сам лопату, кад га ударим по леђима, видеће! У то је наишао сусед са псом: „И код нас је покушавао да се увуче, гад!“ Пас се уплашио, потрачао по дворишту и побегао на задњи трем. Тамо смо му показали! Побегао је урличући!

...Најзад је постало тихо – вратио сам се да завршим чланак.
И одједном, усред писања чланка, чуо сам Глас. Рекао је: „Послао сам ти Батицу. И шта си ти урадио са њим? Умало му ниси кичму лопатом поломио?“
...Трчао сам по шуми, вичући: „Батице, Батице!“. Чак су се и суседи зачудили. Али, њега није било. Очигледно, добро смо га истукли. Као да ми је неко руком стегао срце: ма, какав текст...Тада сам почео да се молим: „Господе, опрости ми! Нека ми опрости и опет дође мени, Господе!“
Очигледно, послушали су ме обоје.
Ћерка се јако радовала. Купили смо Батици ремен и он вуче децу на санкама и скијама. Видело се да је јако млад – скаче сво време и радује се, што га хране и играју се са њим. Име му је остало исто, како сам му дао још први пут. Спава Батица на оном истом тремом, где сам га са суседом тукао...
А ја још увек размишљам: како се обрео код нас? До суседног села има више од километра...

Иван Семјонов, продуцент ТВ канала „Вести“

субота, 08. мај 2010.

Писмо Богу



+
У прострељеном шињелу руског војника, погинулог  за време Великог Отаџбинског рата, нађено његово последње земаљско, опроштајно поетско  писмо.
Није упућено ни породици ни пријатељима, него Свемогућем Богу, у Кога је свето поверовао војник у свом предсмртном часу.


Саслушај ме, Боже...Још ниједном у животу
Са Тобом нисам разговарао ја, али данас
Желим да Те поздравим.
Ти знаш, од детињства су ми говорили,
Да Тебе нема. И ја сам, несрећник, поверовао.
Твоје творевине нисам сагледавао.
И ево ноћас угледах
Из кратера, кога  изби граната
Звездано небо нада мном.
Одједном схватих, дивећи се Свемиру,
Како окрутна  може бити превара.
Не знам, Боже, да ли ћеш ми руку пружити,
Али ћу Ти ти рећи, и Ти ћеш ме разумети:
Зар није необично, што ми се усред ужасавајућег ада
Одједном указа светлост и упознах Те?
Осим тога, немам шта рећи,
Сем, радујем се, што сам Тебе упознао.
У поноћ идемо у напад,
Но мени је ужасно: Ти нас гледаш...
Сигнал. Али шта ћу? Морам да кренем.
Било ми је лепо са Тобом. Још желим да кажем,
Да ће бити, као што знаш,  љути бој
И можда ћу, још ноћас к Теби покуцати.
И ево, мада Ти до сад нисам био пријатељ,
Да ли ћеш ми дозволити да уђем, када дођем?
Господе, изгледа да плачем. Боже мој, Ти видиш
Да ми је данас пред очима синуло.
Збогом, мој Боже, идем. И тешко да ћу се вратити.
Како је необично, али сад се смрти не бојим.

Извор: Русски дом

За Поуке.орг – сестра Оливера



























Основни подаци о мени

Читаоци