уторак, 25. јануар 2011.


Будите милостиви

            Рече Господ: Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. 3И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако. 
И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грешници грешницима дају у зајам да добију опет онолико. Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.
Лк. 26 (6:31-36)
Свака реч Божија је живот за човека. Читајући Јеванђеље, имамо могућност да пијемо из тог извора живота. Животворне су саме речи Благе Вести, јер су напојене Духом Светим. Испуњење тих речи је пут у Царство Оца.
„Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“, каже Христос и самим тим задаје Својим ученицима тежак задатак и позива их (тј. и нас), на активну животну позицију. То није став „око за око“, „зуб за зуб“. То није само позив  да не радимо другима оно што не желимо да нама чине. То је позив радити, живети и делати тако. Али – како живети и како радити? Онако, како није прихваћено међу синовима века овог, онако како није својствено овом палом свету. Хришћани морају стати насупрот светском духу, њихов призив је – да буду безумни Христа ради.
 „Нанеси одлучујући ударац конкуренту“ – говори савремени морал. „Љубите непријатеље своје“, каже Христос. „Заради профит по сваку цену!“, чујемо свуда. „Дајте у зајам не надајући се ничему“ – позива нас Син Божији.
Но, ако дубље погледамо, схватићемо да Јеванђеље не предлаже нови морал. Јеванђеље се уопште не бави етичким проблемима. Оно нам једноставно показује пут живота – пут вечног живота.
„Љубите непријатеље своје и добро чините и у зајам дајте, не очекујући ништа“, чини се, лако је рећи а тешко испунити. Спровести у стварност и није једноставно, али нам је Христос дао пример Својим животом и Својом смрћу. Он је заиста љубио непријатеље своје, чак се и на Крсту молећи за распете. Он је чинио добро: тешио, целивао, васкрсавао. Дао нам је целог Себе, Он је постао човек ради нас, живео за нас и умро за нас – заузврат од нас ништа не тражи за Себе.
Да воли непријатеље своје – готово је немогуће ономе ко нема наду у живот вечни. Непријатељ је неко ко причињава бол, страдање. Како му опростити? Како је могуће волети га? Немогуће је, уколико се не сетимо да је Христос „умро ради нас, док смо ми још били грешници“ (Рим 5:8). Ми непрестано причињавамо бол и страдање Богу, али Он нас неизмерно воли и прашта.
Благотворити и давати у зајам, не очекујући ништа, - особито је тешко, нарочито ако заузврат добијаш несхватање, завист, прогон, хулу, клевету, злобу, ударце, распеће и смрт. И Он нам није само тиме дао промер – Он је спреман да нам помогне у сваком нашем добром делу, Он придржава нашу немоћну руку, снажи у тренуцима самоће и очајања, даје наду у чини се, безнадежној ситуацији.
За испуњење Својих речи Христос обећава велику награду: „Бићете синови Свевишњег“. Шта може бити више од тога? Христос – је Син Божији, и ми ћемо бити синови Божији. Небески Отац је добар према нама, незахвалнима и злима, а ми ћемо се уподобити Њему ако будемо поступали као Он. Господ је милосрдан и ми имамо срећну могућност да се приближимо нашем Творцу и Спаситељу,  ако не будемо тражили правду за себе и потрудимо се да наше срце буде снисходљиво, милостиво и пуно љубави према ближњима.
Свештеник Фјодор Људговски
Превод за Поуке.орг - Оља

Патријарх Кирил : Мисија мора да буде активност целе Цркве

        То, што  се данас одвија у нашој Цркви, названо је у прихваћеној концепцији мисионарске делатности  РПЦ донесеној 2007., другом христијанизацијом, и то са пуним правом.
Заиста, земља са хиљадугодишњом хришћанском традицијом, која је свету пројавила мноштво Светих Божијих угодника, која је сачувала назив Света Русија, као да се одрекла од свог историјског предања, прошавши кроз страшне историјске катаклизме и разрушила сопствену историјску традицију. На тим духовним развалинама, израсло је четири поколења, и зато је данас немогуће проповедати Христа, једноставно се позивајући и апелујући на традицију и генетско сећање.
Заиста, прошао је сувише велики временски период, током кога се друштво развијало ван сваког учешћа Цркве. Наравно, то учешће се никада није прекидало на појединачном или породичном нивоу код неких људи, али у друштвеној јавности није се чуо глас Цркве. И ради тога, да би људи данас прихватили Христа, заиста су потребни мисионарски напори.

У првом реду место мисионарских напора треба да буде парохија. Парохија је највећа драгоценост  коју има Црква. Парохија обједињује једномишљенике, верујуће људе – управо тамо људи, уједињујући се око Престола Божијег, постају једно тело које се причешћује од једног Тела и Путира. И данас треба уложити изузетне напоре да би се потпомогла реализација тог духовног потенцијала, који постоји у свакој парохоји, у свакој хришћанској општини. Ствар је у томе да у свакој парохији, наравно према њеној могућности, пошто су неке јако мале, слабе – треба одржавати социјалне програме за младе. У те програме, ја бих свакако додао наравно и мисионарску делатност. Док ми не будемо имали савршено конкретне задатке које можемо формулисати  и поставити пред људе, нећемо имати никаквог рада и резултата. И први задатак, који морамо брзо решити, треба да нам буде образовање мисионарских инфраструктура у нашој Цркви, механизма мисије, који непрестано ради.
Потребно је снажити мисионарске пододсеке на нивоу епархија, разрађивати конкретне мисионарске програме.Руководеће наредбе  за ту разраду треба да дају специјалисти Синодалног мисионарског одељења. Они треба да разрађују цео пакет теоријских докумената, укључујући и разне врсте инструкција, методолошких начина, да помажу примењивање мисионарских делатности на лицу места, а даље испуњење треба да се догађа у зависности од конкретне ситуације на том месту.
Сада, нешто што се тиче традиционалног мисионарства, оним, којим су се бавили наши преци. То је христијанизација огромних порстранстава: Камчатке, Јакутска, Руског севера...Тамо, где је до револуције било много храмова, сад ничега нема, а већ је двадесет година прошло од радикалних промена у нашој Цркви и земљи. Дубоко сам убеђен да Далеки Исток, Источни Сибир, север Русије, треба да буду приоритетна места са тачке гледишта мисионарских организацијских напора. Још је преподобни Макариј (Глухарев) говорио о неопходности постојања организација које обухватају огромна пространства, које је он називао „мисионарским утврђењима“, тј. подвижничким мисионарима. Знам, да под руководством нашег Мисионарског одељења се одвија таква делатност, организују се мисионарска утврђења. Али, ја бих желео да видим системски прилаз у тој области.
Одувек  су центри наше мисионарске делатности били и манастири. И данас, у манастире долази огроман број људи. Неко долази будући да је већ уцрковљен да добије духовну помоћ, да се помоли и поклони светињама. Али постоје и они који долазе у манастир само због тога што их привлачи архитектура и историја. Ради тога, мисионарски рад у манастирима је такође велики задатак. Манастири не треба да заплашују људе. Начин односа монаштва ка ходочасницима, па чак и ка туристима треба да буде прожет духовном бригом за човека, да би молитвени, духовни потенцијал обитељи , који се обраћа савременим, неуцрковљеним људима, чинио своје добро дело, откривајући људска срца у сусрет Богу.
Велики проблем наше Цркве, остају расколи, у првом реду украјински раскол.  У извесном смислу преовладавање раскола је такође мисионарски задатак, мада наравно, то је ствар целе Цркве. Али сазнање да је свака изгубљена душа  туга за Цркву, треба да знају и мисионари. Зато ми, који ступамо у контакт са људима који су у расколу, морамо да чинимо  све да би мудрим речима, познавањем проблема и љубављу исцелили људске душе.
Што се тиче многобројних псеудорелигиозних организација и тоталитарних секти,  да би се правилно истрајавало у односима са том публиком, увек треба памтити речи апостола Павла Титу: Јер има много непокорних, празноречивих и обмањивача, особито који су из обрезања, којима треба уста затворити, који читаве домове изопачују учећи што не треба, ради нечасног добитка. Говоре да знају Бога. а телима га се одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро дело. (Тит. 1, 10–11, 16). И данас, у име користи, при чему корист не мора бити материјална, него и политичка, добро организоване групе људи покушавају да обману наш народ, који се није још укоренио у православној традицији на одговарајући начин, посебно тамо, где недостаје манастира, храмова, духовништва, духовног просвећења.
Мисија мора данас бити посао читаве Цркве и сви ми морамо да се објединимо у том мисионарском раду. Мисија ни у ком случају не сме да раздваја људе. Данас постоји извесна напетост између оних који практикују одређене методе мисионарства и оних који негирају такве методе. Мислим, да овде треба смањити ниво сваке врсте запањивања, прекомерне оригиналности.Треба радити са смирењем а најважније је имати само један циљ: да се срца људи обрате Богу. Ако је јасно да се све ради у то име, а све остале ствари које имају за циљ нешто друго, укључујући пиар, славодобитност и слично се ставе у страну, тада нећемо имати код нас никакву напетост.  Помагаћемо једни другима у зависности од тога у којој сфери се води мисија и којим средствима човек изражава своје мисионарске напоре.

Превод за Поуке.орг - Оља

среда, 5. јануар 2011.

Сусрет са Богом одвија се у нашем срцу

"Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи - узнесите се! Певај Господу сва земљо!"
Овим речима започео је своју Божићну проповед Свети Григорије Богослов, и од тада, током шеснаест столећа, оне звуче у нашем црквеном богослужењу, стављајући пред нас увек иста питања; у чему је значење Божића за сваког од нас; како можемо сусрести Христа, који је дошао са небеса; како се ми можемо вазнети са земље на небо; како можемо прославити Христа својим животом?
Многе религије, које исповедају јединог Бога, обећавају човеку, да он може у мањој или већој мери да се приближи Богу, да искуси осећање Његовог присуства и блискости. Али, ни једна религија, осим хришћанства, не дозвољава човеку да спозна Бога као брата, као друга. Кроз оваплоћење Сина Божијег, према речима Симеона Новог Богослова, ми постајемо синови Бога Оца и браћа Христова.
Бог се оваплоћује, да би имао могућност да нам се обраћа на истом нивоу, да би, поделивши нашу судбину и проживевши наш живот, имао право да нам говори о Себи и нама ту последњу истину, која никаквим другачијим начином не би могла да нам буде откривена. Истину о томе да нема пропасти, која дели Бога и човека; нема несавладивих препрека за сусрет човека и Бога – насамо, лицем у лице.
Тај сусрет се одвија у нашем срцу. Ради тог сусрета Господ је дошао на земљу, постао човек и проживео људски живот; родио се у Витлејемској пећини у јаслама, бежао у Египат, вратио се у Назарет, васпитавао се у кући дрводеље, крстио се, проповедао, ишао по Галилеји, Самарији и Јудеји, проповедајући Царство Небеско и лечећи људске болести, претрпео страдање и смрт на Крсту, васкрсао из мртвих и вазнео се на небо.
Све то – ради тога да би се догодио светотајни сусрет, да би се срушила преграда између човека и Бога, подигнута човечијим грехом. Преграда је срушена, и мач херувимски, који стоји као преграда за рај, спушта се; врата раја се отварају, и човек се враћа дрвету живота, од кога се храни Небеским Хлебом.
Историја Адамовог пада у грех је историја целокупног човечанства и сваког човека. Адамов грех се понавља у сваком од нас, када се окрећемо од Бога и грешимо. Али и Христ се оваплоћује ради свакога од нас и ради тога је Христово спасење  Адама – наше спасење. Христом се свим људима враћа та богоподобна слобода, коју су Адам и његови потомци изгубили кроз грех и отпадање од Бога.
Свети Григорије Богослов назива Богооваплоћење „другим стварањем“ када Бог поново ствара човека, узимајући на Себе човечије тело. У оваплоћењу Речи, Свети Јефрем Сирин каже да се дешава „размена“ између Бога и човека: Бог прима од нас човечију природу, а нама дарује Своје Божанство. Кроз оваплоћење Речи долази до обожења човека. „Реч се оваплотила, да бисмо се ми обожили“, - говорио је Свети Атанасије Велики. „Син Божији постао је Син Човечији, да би синове човечије направио синовима Божијим“, - рекао је свети Иринеј Лионски.
Обожење, за које је човек био предвиђен по самом чину ставрања и које је изгубио кроз пада у грех, враћено му је оваплоћеном Речју.
И због тога, управо у Рођењу Христовом дешава се васцело обнављање човечије суштине. Не само у том јединственом Рођењу, које се десило пре две хиљаде година у Витлејему, него и у том рађању Христа, које се непрестано дешава у нашим душама.
Највеће чудо Богооваплоћења је у томе, што десивши се једном у историји, оно се наново обнавља у сваком човеку који прилази Христу. У дубокој тишини, једном у историји Слово Божије оваплотило се на земљи: тако се оно оваплоћује и у немим дубинама наше душе – тамо, где ћути разум, где нестају речи, где ум човека стоји пред Богом. Непознат и непрепознат родио се Христос на земљи, и само мудраци и коњи заједно са анђелима ишли су Му у сусрет: тако тихо и неприметно за друге рађа се Христос у човечијој души, а она Му излази у сусрет, зато што у њој гори звезда, која води Светлости.
Ми тајанствено сусрећемо Христа у молитви, када одједном откривамо, да нам је молитва примљена и услишена, да је Бог „дошао и уселио се у нас“ и испунио нас Својом живоносном присутношћу. Ми сусрећемо Христа у Евхаристији, када причешћујући се Телом и Крвљу Христовом, одједном осетимо, да је наше сопствено тело прожето Његовом Божанственом енергијом и да у венама нашим тече Крв Бога. Ми сусрећемо Христа и при другим тајнама Црквеним, када се кроз додир са Њим обнављамо и оживотворујемо за живот вечни. Ми сусрећемо Христа у нашим ближњима када са човек одједном отвара пред нама и ми видимо да у његовој скривеној дубини сија Лик Божији. Ми сусрећемо Христа и у свакодневном животу, када усред буке одједном чујемо Његов глас или када видимо Његово јавну и изненадну умешаност у ток историје.
Управо на тај начин – изненада и неочекивано – умешао се Бог у живот човечанства пре двадесет векова, када је Својим Рођењем преокренуо цео ток историје. Управо тако рађа се Он непрестано у душама хиљада људи и мења, преображава сав њихов живот, чинећи их верујућим од неверујућих, светима од грешних, спашеним уместо пропалим.

Нека празник Рођења Христовог постане празник рођења Христа у нашој души и нашег рађања у Христу.Утишајмо се за свет, да би се у нашој души родила Божија Реч и испунила нас Божанством, Светлом и светошћу...
Епископ Иларион (Алфејев)
За Поуке.орг - Оља

понедељак, 3. јануар 2011.

Брат из Африке

   Једном на служби, а десило се то у Москви, видели смо црнца: стоји, моли се, крсти се не као католик, него као православни верник, с десна на лево... После службе, питали смо га: из ког је племена и како то да је православан. Одговорио нам је на енглеско-француском: наводно, он је наш афрички брат, зове се Анатолиј, а даље наставља да говори на језику који нам је непознат, и ми га ништа не разумемо.
„Краће!“, не издржа отац ђакон: „Реци макар из које си земље? Разумеш, из кoje кантри!“ Наш ђакон је млад и савремен. Брат из Африке је рекао неку реч, којом се, може бити означава име његове домовине, мада нико од нас није могао потпуно тачно да понови ту реч.
Поразговаравши на исти тај начин још једно пола сата, успели смо да сазнамо, да је Анатолиј допутовао да учи нешто, али до почетка школе има читава два месеца, и мада живи у амбасади те земље, чије име никако нисмо успели да изговоримо, ипак жели да се потруди за добробит васељенског Православља, и за рад тражи сасвим мало: један оброк дневно.
„Тољан!“ –разнежио се отац ђакон и спустио руку на раме свог новог брата: „Три пута ћемо ти дати да једеш – не сумњај! Зар не, баћушка?“...затим је уздахнуо: „Види се, у амбасади код њих, нема хране: сигурно само банане. Па и оне су, вероватно, зелене...“
Почео је свако јутро афрички молитвеник да долази у цркву: остане на служби, а затим, на радне задатке: код нас је у току била рестаурација и свакаквог отпада било је много. Анатолиј га је односио на одређено место. Када дође време, обед у трпезарији: помолимо се, на брзину поједемо и поново – свако на своје послушање. А тек што зазвони звоно за вечерњу службу, Анатолиј се поздрави са свима и иде у амбасаду земље чије име нисмо успели да изговоримо. Он би, наравно, са неизрецивом радошћу остао и на вечерњој служби, да код његових земљака није било извесне режимске строгости, која се није слагала са нашим уставом.
И ево шта је изузетно и на шта треба посебно обратити пажњу: иако Анатолиј није знао ни руски, ни црквенословенски, чак му је и наша музичка култура била непозната, сваку службу је проводио у благословеној усресређености, крстио се и клањао кад је требало, не угледајући се при том на друге...То му се давало са небеса – према његовој искрености и смирењу.
И док нам је африканац долазио, он је, и сам не знајући, представљао прекор представницима несрећног племена руске интелигенције, који би свратили понекад, да би само „запалили свећу“, и који би одмах трчали напоље, „зато што се код вас ништа не разуме“.
 У данашње време, међу људима који траже милостињу, ретко ћеш срести искрене – под искреним подразумевам оне људе, који заиста трпе материјалну беду. Те страдалнике брзо „истискују“ ови паразити. Сваки дан иду они од храма до храма, под видом ходочасника, али унутра, као по правилу, не улазе: у дому Божијем не осећају се пријатно.
И чиме они одбијају од себе? Чак не ни лажју, која као што је познато, оскрнављује њихову душу. Највећи грех ове групе је – лењост. Безгранична и чврста.
Чујем кроз прозорче глас оца ђакона:
„Знам, знам: покрали су те, немаш новац за пут...у Ростов, беше? Теби је наш баћушка дао већ једном за Ростов...и суседни такође. Бар да промене ради, тржиш пут за Перм, а ти навалио: у Ростов, па у Ростов...“
За Перм не пита, просто је лењ да мисли.
Следећи случај: „Није одавде, изашла је из болнице, треба јој новац да допутује до Харкова.“ Одавно она долази. Неколико пута јој нисмо дали за Харков, али она то не памти – чак је мрзи и да запамти.
„Добро: идемо да купимо карту до Харкова“, предлаже ђакон, по ко зна који пут.
Али она не памти и слаже се, рачунајући да ће препродати карту.
„Чак ћу вас увести у воз“ – и то не говори први пут. То јој не одговара – нема шта да ради у Харкову. Али кроз недељу дана долази поново и читав разговор се понавља.
При свему томе, ни један психијатар, не би код ње открио значајније обољење: ни у једној медицинској енциклопедији, лењост није означена, мада може постати смртна болест душе.
Ишавши улицом ка метроу, отац ми показа на групу која је направила пикник под старим липама: „Пре сат времена, благословили сте да дам једном од ових намернице. Сада то овај колектив и једе. И свако од њих пије флашу алкохола дневно, то је тридесет флаша месечно – и откуда им новац за то, ако нико не ради? Између осталог, моја плата не би то издржала. И здравље, такође...“
Сутра сам одбио тог човека. Тада се скупила читава група скитница, њих седам-осам, апелују на моју савест, кажу, вређам своју рођену браћу.  „Браћо“, кажем, „порадите мало, колико можете, на корист наше Цркве, а ми ћемо вас од душе нахранити.“
Тада се иза угла појављује се пламени Анатолиј и пролази тачно између мене и мојих земљака, не обраћајући на нас никакву пажњу, туда га води пут...
„Ево“, кажем: „Један једини човек само поможе да се сагради православни храм, и то црнац из далеке афричке земље, чији се назив не може поновити.
Отишли су и више се нису појавили – претпостављам нашли су други извор хране. Анатолиј је, поштено одрадивши два месеца, прешао да живи у студентски дом. Недалеко од дома је црква, где је одлазио сваке недеље: савладавши руски језик, наш брат је почео да се исповеда и причешћује. Понекад је посећивао оца ђакона, били су добри другови и лако су разумели један другог.
Када је завршио школовање, Анатолиј је дошао да се поздрави: пријатељи су се загрлили, ђакон је, тапшући га по леђима, понављао је: „Тољан! Тољан!“. Он је ћутећи плакао. Касније је рекао да никако не разуме како је могао толико да се разнежи.
Мислим да до дана данашњег још није спознао да је духовно родство узвишеније и јаче од сваког другог, па чак и крвног.
                                                                         Свештеник Јарослав Шипов
                                                                                За Поуке.орг - Оља

Основни подаци о мени

Пратиоци