уторак, 25. јануар 2011.


Патријарх Кирил : Мисија мора да буде активност целе Цркве

        То, што  се данас одвија у нашој Цркви, названо је у прихваћеној концепцији мисионарске делатности  РПЦ донесеној 2007., другом христијанизацијом, и то са пуним правом.
Заиста, земља са хиљадугодишњом хришћанском традицијом, која је свету пројавила мноштво Светих Божијих угодника, која је сачувала назив Света Русија, као да се одрекла од свог историјског предања, прошавши кроз страшне историјске катаклизме и разрушила сопствену историјску традицију. На тим духовним развалинама, израсло је четири поколења, и зато је данас немогуће проповедати Христа, једноставно се позивајући и апелујући на традицију и генетско сећање.
Заиста, прошао је сувише велики временски период, током кога се друштво развијало ван сваког учешћа Цркве. Наравно, то учешће се никада није прекидало на појединачном или породичном нивоу код неких људи, али у друштвеној јавности није се чуо глас Цркве. И ради тога, да би људи данас прихватили Христа, заиста су потребни мисионарски напори.

У првом реду место мисионарских напора треба да буде парохија. Парохија је највећа драгоценост  коју има Црква. Парохија обједињује једномишљенике, верујуће људе – управо тамо људи, уједињујући се око Престола Божијег, постају једно тело које се причешћује од једног Тела и Путира. И данас треба уложити изузетне напоре да би се потпомогла реализација тог духовног потенцијала, који постоји у свакој парохоји, у свакој хришћанској општини. Ствар је у томе да у свакој парохији, наравно према њеној могућности, пошто су неке јако мале, слабе – треба одржавати социјалне програме за младе. У те програме, ја бих свакако додао наравно и мисионарску делатност. Док ми не будемо имали савршено конкретне задатке које можемо формулисати  и поставити пред људе, нећемо имати никаквог рада и резултата. И први задатак, који морамо брзо решити, треба да нам буде образовање мисионарских инфраструктура у нашој Цркви, механизма мисије, који непрестано ради.
Потребно је снажити мисионарске пододсеке на нивоу епархија, разрађивати конкретне мисионарске програме.Руководеће наредбе  за ту разраду треба да дају специјалисти Синодалног мисионарског одељења. Они треба да разрађују цео пакет теоријских докумената, укључујући и разне врсте инструкција, методолошких начина, да помажу примењивање мисионарских делатности на лицу места, а даље испуњење треба да се догађа у зависности од конкретне ситуације на том месту.
Сада, нешто што се тиче традиционалног мисионарства, оним, којим су се бавили наши преци. То је христијанизација огромних порстранстава: Камчатке, Јакутска, Руског севера...Тамо, где је до револуције било много храмова, сад ничега нема, а већ је двадесет година прошло од радикалних промена у нашој Цркви и земљи. Дубоко сам убеђен да Далеки Исток, Источни Сибир, север Русије, треба да буду приоритетна места са тачке гледишта мисионарских организацијских напора. Још је преподобни Макариј (Глухарев) говорио о неопходности постојања организација које обухватају огромна пространства, које је он називао „мисионарским утврђењима“, тј. подвижничким мисионарима. Знам, да под руководством нашег Мисионарског одељења се одвија таква делатност, организују се мисионарска утврђења. Али, ја бих желео да видим системски прилаз у тој области.
Одувек  су центри наше мисионарске делатности били и манастири. И данас, у манастире долази огроман број људи. Неко долази будући да је већ уцрковљен да добије духовну помоћ, да се помоли и поклони светињама. Али постоје и они који долазе у манастир само због тога што их привлачи архитектура и историја. Ради тога, мисионарски рад у манастирима је такође велики задатак. Манастири не треба да заплашују људе. Начин односа монаштва ка ходочасницима, па чак и ка туристима треба да буде прожет духовном бригом за човека, да би молитвени, духовни потенцијал обитељи , који се обраћа савременим, неуцрковљеним људима, чинио своје добро дело, откривајући људска срца у сусрет Богу.
Велики проблем наше Цркве, остају расколи, у првом реду украјински раскол.  У извесном смислу преовладавање раскола је такође мисионарски задатак, мада наравно, то је ствар целе Цркве. Али сазнање да је свака изгубљена душа  туга за Цркву, треба да знају и мисионари. Зато ми, који ступамо у контакт са људима који су у расколу, морамо да чинимо  све да би мудрим речима, познавањем проблема и љубављу исцелили људске душе.
Што се тиче многобројних псеудорелигиозних организација и тоталитарних секти,  да би се правилно истрајавало у односима са том публиком, увек треба памтити речи апостола Павла Титу: Јер има много непокорних, празноречивих и обмањивача, особито који су из обрезања, којима треба уста затворити, који читаве домове изопачују учећи што не треба, ради нечасног добитка. Говоре да знају Бога. а телима га се одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро дело. (Тит. 1, 10–11, 16). И данас, у име користи, при чему корист не мора бити материјална, него и политичка, добро организоване групе људи покушавају да обману наш народ, који се није још укоренио у православној традицији на одговарајући начин, посебно тамо, где недостаје манастира, храмова, духовништва, духовног просвећења.
Мисија мора данас бити посао читаве Цркве и сви ми морамо да се објединимо у том мисионарском раду. Мисија ни у ком случају не сме да раздваја људе. Данас постоји извесна напетост између оних који практикују одређене методе мисионарства и оних који негирају такве методе. Мислим, да овде треба смањити ниво сваке врсте запањивања, прекомерне оригиналности.Треба радити са смирењем а најважније је имати само један циљ: да се срца људи обрате Богу. Ако је јасно да се све ради у то име, а све остале ствари које имају за циљ нешто друго, укључујући пиар, славодобитност и слично се ставе у страну, тада нећемо имати код нас никакву напетост.  Помагаћемо једни другима у зависности од тога у којој сфери се води мисија и којим средствима човек изражава своје мисионарске напоре.

Превод за Поуке.орг - Оља

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Основни подаци о мени

Читаоци