недеља, 31. јул 2011.


Две крађе

(приче из живота)
    У дане Великог поста, Страсне недеље, моји познаници су започели мало преуређење стана. Желели су да уочи Васкрса мало преобразе стан и освеже ентеријер. Да им деца не би сметала за време радова, одлучили су да их сутрадан оставе код баке.
У гостима ми је било лепо, на телевизору се давао неки шаљиви програм и они нису могlи да се одвоје од телевизора. На програму су били хумористи и испред телевизора сви су се ваљали од смеха. При сваком хи-хи и ха-ха мојe познаникe је ипак изнутра тиштио и стезао осећај кривице, он је подсећао да је грешно у те дане посмевати се. Душом су осећали, али нису могли да одвоје очи од телевизора. Као да су прокључали! Смејали су се и смејали! Као да их је неко голицао...Моји познаници су занали да је лоше то што раде, али су свеједно настављали.
Ујутро, вративши се кући, наишли су на обијена врата свога стана, а у стану, увијен у ћебе –  телевизор. Стајао је, као как прекор и поука, - то су моји познаници одмах схватили, сетивши се јучерашњег незадрживог смеха.
Како су затим иследници утврдили, лопови нису могли да изнесу одмах све ствари и планирали су да другим уласком у стан понесу и телевизор. Али сусед је закључао врата од зграде и тиме спасао баш телевизор. Многе добре и потребне ствари нису затекли у стану. Све у свему, освежили су ентеријер...
На Васкрс, када су се сви људи веселили, моји познаницима није било ни до радости, ни до смеха.
***
Код те бакице одлазила сам по козије млеко. Њена приземна кућица на крају града био је исто тако усамљена, као и њена домаћица. Није имала никакве заштите, осим неуобичајене доброте и љубави према свему живом. Живела је сиромашно, али наишли су људи, који су се полакомили на покућство  старице, ибили стакло и увукли се у кућу. Лопови, како и приличи злим људима, понашали су се дрско, претили огромним ножем, извикивали псовке, гурали је, тражећи да да драгоцености.
Бакица се није уплашила, посматрала је на своје мучитеље најпрње зачуђено, а затим са материнском жалошћу. У том погледу одражавала се њена огромна љубав и бешумни вапај неравнодушног срца: „Несрећници моји, како вам је лоше, када такве ствари радите!...“ Лопови су одједном осетили, колико су неспретни у свјим застрашивањима, смешни у претњама и једноставно жалосни... Ти пљачкаши, могуће је, по први пут су осетили да их воле, да саосећају са њима...
Утишани и посрамљени у својим грешним делима, оставили су старицу на миру. Нису узели ништа од оскудних  ствари. Одлазећи, лопови су пажљиво затворили прозор који су разбили јастуком. Јер на улици је био мраз и бака се могла прехладити.
„Мислила сам, да несрећније од мене на свету нема“, причала је бака касније својој кози, „али показало се да има. Молим се за те несрећнике, и од тога ми је у души некако светлије...“

Олга Круглова
Православие.ру
Превод за Поуке.орг - Оља

среда, 27. јул 2011.


Свеће за изношење

(Прича)
  У црквеној продавници гурали су се људи. Узимали су углавном свеће. Млада жена замоли за десет воштаних свећа. „Извините, да ли ћете их запалити или желите да их понесете са собом?“, упитала је продавачица.
„Са собом.“
„А могу ли знати, ради чега?“
„Девојчица ми је болесна, баба ће је лечити. Одливаће восак.“
„О чему ви то? Па то је враџбина.“
„Ма какве враџбине? Увек смо тако лечили. Баба је верник, у цркву иде, свештеник је благословио да лечи.“
„То није могуће. Никада свештеници таке бабе не благосиљају, чак и не допуштају причешће, као врачарама.“
„Сама сам видела, како ју је свештеник благословио.“
„А за шта је благословио, да ли сте слушали? Има таквих лукавих баба: лече људе враџбинама, восак одливају, а пре тога иду код баћушке и кажу: „Благословите!“ А баћушка, не знајући за шта моле, и благослови. Оне затим свима и говоре да су им, наводно, у цркви благослов за лечење дали. Тако, не узимајте грех на душу, него доведите дете на причешће, даће Бог и биће боље. И ви треба да се исповедите и причестите, јер наша деца – она су наши оваплоћени греси, ради нас, јадни страдају.“
„Значи, нећете ми дати свеће?“
„Извините много, али да преузмем на себе такав грех, не могу...прођите, следећи!...
„А мени дајте три било какве свеће“, замоли жена, која је стајала следећа.
„Са собом желите понети? А ради чега?“
„Па да очистим стан.“
„Како га ви то „чистите“?
„Па као и обично – запалим и освећујем све углове и сва нечист изгори.“
„А знате ли ви да је то враџбина?“
„А ако је то враџбина, шта се то онда овде у цркви дешава? Посвуда горе свеће.“
„Свеће имају једну намену – да светле, овде их и пале, да би сијале, а не „светиле“. Свећа је суштина наше молитве; ми свећу палимо, молимо се и одлазимо, а свећа гори и пламен се од ње ка небу уздиже, као и наша молитва. У томе је духовни смисао црквене свеће. А какав је духовни смисао, када ви са свећом по стану идете горе-доле? То је враџбина. Да би се стан осветио, треба свештеника позвати и светом водом собе пошкропити и зидове. Извините, ради таквих циљева свеће вам не могу дати.“
„А мени мила, само једну, али воштану. Ја не врачарим, хоћу ухо да полечим“., проговорила је друга, старија жена. „Све ми кроз уво сева, тако да ми треба да ставим топли восак у папир и он ће гној извући.“
„Бако! Па вама је восак потребан, а не свећа. Свећа је молитвом освећена, грешно је тако користити. Идите на пијацу и восак купите.“
„Али пијаца ми је далеко, мила, а црква, ето поред.“
„Добро, дођите сутра, питаћу у складишту, уколико тамо има свећа које још нису освећене, одвојићу једну за вас, притрпите се до сутра. Следећи!“
„И мени воштане. Мени не треба за враџбине, ја се лечим код лекарке вернице. Ми тамо за време медитације свеће палимо.“
„О, Господе! Каква медитација са црквеном свећом? То источњачке религије имају медитацију, а у православљу немамо такав термин. Нису такви лекари православни.“
„Не, она је јако православна! Код ње у кабинету свуда около су иконе. И „Оче наш“ она пред дијагностиком ауре чита.“
„Жено! Померите се мало у страну, сад ће се баћушка вратити, поразговараће са вама. Ви и сами не знате, у какву клопку по својој вољи идете. Па какав је ово дан данас? Следећи....и ви желите да понесете свеће са собом?“
„Ма не. Желим да запалим за здравље и упокојене.“
„Слава Теби, Господе!“
                                                                          Валериј Мељњиков
 Православие.ру
Превод за Поуке.орг - Оља

Друштво је почело да се навикава на убиства свештеника


(поводом све чешћих убистава свештених лица)

    Да чују проповеди Александра Мења људи су долазили не само из Москве, већ и из најудаљенијих региона Русије. Оваква делатност свештеника у атеистичкој држави није остала непримећена. Неколико пута он је чудом избегао хапшење. Проповедати у време када је служио отац Александар није било нимало безбедно. 
Нећемо заборавити да су то биле године када је црква прогањана, и није могло да се отворено купи Јеванђеље и духовна литература. И то што је радио отац Александар може се без претеривања назвати подвигом. То је и организација духовних група, које су постојале у парохији и проучавале Свето писмо. Овакве групе су постојале у другим заједницама, али су радиле у подземљу. Отац Александар је то чинио отворено. Он је велику пажњу поклањао парохијанима и својој парохији. И до данас је жив пример свим савременим свештеницима. Руског свештеника Александра Мења знали су у многим државама Европе, Азије, Америке. Читали су његове радове и усхићавали се социјалним служењем. Иза себе он има око сто религиозних књига, проповеди, јавних предавања, касније издатих. Он је тежио обичним људским језиком да пренесе сваком истину хришћанске вере, вредност православног морала. Крајем 80-их година прошлог века управо отац Александар је стајао на извору отварања међународног Библијског друштва, у које су ушли представници разних хришћанских конфесија.
Александар Мењ је трагично погинуо 9. септембра 1990. године, када је журио у цркву. Требало је да на време стигне на Литургију. Притрчао му је неки човек и пружио му белешку. Мењ је извадио наочаре из џепа и почео да чита. У то време из жбуња је искочио још један човек и ударио га отпозади секиром. Обливен крвљу, свештеник је успео да допузи до своје куће, где га је нашла једна жена из парохије. „Ко је то урадио, оче Александре?“, питала га је жена. „Нико, нико! Нека му је Богом просто!“, одговорио је отац Мењ. Као прави хришћанин, он је оставио да његове убице казни Бог, а не људи.
У њему је Црква имала истакнутог мисионара с краја 20. века. "Сада је јако тешко анализирати, зашто је злочин остао нерасветљен. Ипак сматрам: ако би преступник био пронађен и приведен правди, било би много мање убистава свештеника", појаснио је Михаил Мењ, син оца Александра у интервјуу РИА Новостима. Према његовим речима, убиство оца Александра је било једно од првих убистава истакнутих јавних личности у савременој Русији и прво убиство православног свештеника из идеолошких разлога. У последње време учестали су напади на свештенике. Крајем новембра прошле године убијен је из пиштоља познати мисионар отац Данило Сисојев. Наредних дана, недалеко од цркве, троје мушкараца пребило је свештеника Виталија Зубкова. Месец дана касније, хицем у леђа на улазу сопствене куће у Подољску, убијен је протојереј Александар Филипов. (од тог времена зверски је убијено још свештеника – прим.прев.) "Убиства свештеника постала су општи изазов друштву и када није уследила адекватна реакција од стране државе, појавило се извесно осећање безакоња" - сматра Мењ. Према његовом мишљењу, убиства свештеника, чије је главно оруђе Јеванђеље, изазива општи поремећај у друштву, како пре 20 година, тако и данас. "Али нажалост, наше друштво је почело да се навикава на такве злочине и то је трагично", приметио је Мењ.
После смрти оца Александра, његове проповеди су јаче зазвучале
По мишљењу Мења, убице свештеника не постижу свој главни циљ.
"Убице мог оца имале су пред собом сасвим конкретан задатак: да га натерају да ућути, но десило се сасвим супротно. После смрти, његов глас је постао још снажнији", сматра Мењ.
Разјаснио је, да су се за живота оца Александра његови радови продавали у малим тиражима, претежно у иностранству. Са почетком перестројке, популарни журнали почели су да штампају његова дела, почеле су у његовој домовини да се издају прве књиге."После трагичне смрти оца, општи тираж је прешао 7 милиона примерака. Књига о Исусу Христу "Син Човечији", преведена је на 16 језика. Кроз књиге он продужава своју мисију, приводећи људе Христу.

Црквено-богословско наслеђе оца Александра наставља да живи кроз Фонд "Александар Мењ", издаваштво "Живот са Богом", а такође и кроз низ парохија РПЦ, где служе ученици и духовна деца оца Александра. Велики допринос у пропаганду наслеђа познатог богослова улаже митрополит Крутицки и Коломенски Јувеналиј.

Александар Мењ је обележио време

Рад и дело оца Александра као и за време његовог живота, често су изложени критици.
По мишљењу Михаила Мења, разлог за такву реакцију је што је његов отац у много чему обележио своје време а савременици не гледају увек са одобрењем на оне који иду у правцу авангарде.
"Отац је био свештеник отворених погледа и у том смислу, није се бојао проповеди помоћу средстава савремане технологије, ни дијалога са представницима других конфесија."
 Отац Александар је за живота успео да иступи са јединственом проповеди на телевизији - и то је био прво појављивање православног свештеника на телевизијском екрану, који је наишао на јак одјек у друштву.
"Тада, 1990., то је изазвало оштру осуду, било је много расправа, да ли је уопште дозвољено користити средства масовне комуникације за проповедање Јеванђења или свештеник мора да проповеда искључиво са олтара? Данас видимо да је отац био апсолутно у праву", рекао је Мењ. Подсетио је да је његов отац Александар  иницирао први хришћанско-муслимански дијалог.
"Јавно се сретао са мулом, водили су добре дискусије, али је свако остао при свом религијском опредељењу. Али, тада је то било неочекивано и људи су различито прихватали."Према његовим речима, отац Александар осећао утицај времена и схватио опасности које чекају друштво у будућности. 

22.01.2010.
Елена Лазаренко, РИА Новости
Превод за Поуке.орг Оља

субота, 9. јул 2011.

Необичан догађај

   Чуо сам од једног искушеника ову причу. Све је започело крајем осамдесетих година прошлог века.  Цела територија Москве била је подељена изнеђу банди на делове. У једном од таквих сектора „оперисала“ је и  банда Марата. 
Како му је била право име, ја не знам, искушеник  га је звао тим именом, тврдећи, да је Марат по националности татарин и да има малог сина од десет година. Мајку дечак није имао и отац га је сам васпитавао. Питања  вере никада га раније нису интересовала и зато у истој мери није сматрао себе ни муслиманом ни православцем. Маратова група је гвозденом руком одржавала ред у свом делу. И на једно такво разрачунавање са конкурентима ишао је Марат једног кишовитог јесењег јутра. Ишли су у колони састављеној од три црна возила. Марат је седео ћутећи гледајући кроз прозор, већ навикнут на сличне сусрете. Са њим су били искусни борци, добро наоружани и очврсли у многобројним разрачунавањима, који су до последењег даха били одани свом „куму“. Маратов поглед се на тренутак зауставио на усамљеној фигури човека у црном. Стајао је очекујући да ће неко застати и повести га, али нико се није заустављао. Тај човек у црном држао је у нешто рукама. Нешто, завијено у крпицу и најлонску кесу, брижљиво је привијао себи, са другом је уморно позивао на саосећање. А није имао ни кишобран, ни мантил...
Колона „кума“ морала је да порође поред усамљене фигуре која је молила  и одједном, он је зажелео да сазна  шта је то тако драгоцено, што привија уз себе тај човек, који нема чак ни кишобран, покушавајући да својим телом нешто заштити од кише. И Марат, и сам не очекујући, повика: „Зауставите се! Сви станите.“ Затим је наредио да се његова кола врате уназад и његов аутомобил стаде поред чудног незнанца.
„Седи брате“, предложио му је Марат, „успут нам је.“
Незнанац, у дугој мокрој одећи скромно седе на сам крајичак задњег седишта. Видело се, да се не осећа пријатно у том богатом, одвојеном салону. Седео је, настављајући да привија уз себе тај свитак. У црној одећи и са малом проседом брадицом, јако се разликвао од лепо одевеног власника аутомобила. Са нескривеном љубопитљивошћу, нетремице дуго посматрајући сапутника, Марат га на крају упита: „А ко си ти?
„Ја сам свештеник.“ Свештеника је тада било још мало и ретко их је сретао, и зато Марат никако није могао да предпостави ко је то пред њим.
„Тако значи, ти си поп? Дивно!“, зачудио се. „Никада још нисам разговарао са поповима. Аха, ти си поп, а ја „кум“, тако да смо ми, како се каже, „из исте приче“, и осмехнуо се, задовољн својом досетком.
„Није лако бити прави кум“, одговори баћушка.
„То је тачно“, климну главом Марат, једва се суздржавајући да се не насмеје.
„Слушај попе, а шта ти је то у рукама? Гледам, све време привијаш себи тај смотуљак, сигурно је нешто драгоцено, а? Немој бити шкртица, подели „опијум“ са народом“ – и више немајући снаге да се суздржи, закикотао се на глас.
Свештеник је за тренутак застао, као да се премишља да ли то да уради, али затим поче да распакује мокри најлон и извади из свитка стару икону. Тачније, оно што је од ње остало.
На икони се више није разазнавала одећа, чак се и сама фигура губила на тамној подлози, али се сачувало прекрасно лице младе жене и њене очи. У њима је било толико много претрпљеног, саосећања и љубави ка уморној човечијој души, да је са Муратовог лица, у чије је руке прешла икона, нестао саркастичан осмех и у његовим очима могла се видети растројеност, чак и страх.
„Ко је то, попе?“, једва је смогао снаге да изговори бандит.
„То је Пресвета. Икона, коју сад држиш у рукама у нашим местима сматрала се чудотворном. Годинама су је скривали на разним местима, икона је уништена и сад је носим у манастир на рестаурацију.
Колона бандита је брзо дошла до раскрснице где су сапутници требали да се раздвоје, али је Марат наредио да скрену и возе ка манастиру. „Марате“, побунио се неко из његове околине, „закаснићемо на окршај.“ „Сачекаће“, одговори он, са видним жаљењем враћајући икону свештенику. Баћушка се тргао: „На окршај идете? Ко сте ви, разбојници?“. „Разбојници“, насмеја се Марат, „тако ме још нико није назвао. „Не, ја нисам разбојник, пре пастир који напаса дебеле овце, а понекада их и шиша“.
Прошло је време...После тог краткотрајног сусрета са свештеником, у Маратовој души се нешто покренуло. Све чешће и чешће спомињао је икону Пресвете, Њене очи, тако проницљиве и свепраштајуће. Татарин, човек из друге културе, у којој је уорењена друга вера, који никад раније није рамишљао о Богу, одједном је осетио да душа заиста постоји и чак може да боли. И та бол може бити неиздржива. Једне ноћи није издржао и прошао путем где је једном већ срео човека у црном. Одатле је, по инерцији пошао ка манастиру да потражи рестауратора. Показало се, да је некада давно, овде био величанствен, прекрасан храм, од кога су сад остале смо зидине. Поред храма „кум“ је нашао и колибицу у којој је живео свештеник. Пришао је ка затвореним вратима и закуцао.Баћушка је уплашено искочио испод ћебета и пожурио да отвори. Марат је ушао, и чак се ни не поздравивши, упитао:
„Попе, где је Она? Одмах ми је покажи.“ Свештеник се није зачудио и одвео га у храм. Изгледао је тако, као да је сваког тренутка очекивао долазак бандита у свој дом.
„Ево је, већ је обновљена. Ако хоћеш, помоли се, нећу ти сметати.“
„Ја не умем да се молим и уопште, ја сам муслиман, и то неверујући.“
„А ти онда једноставно постоји поред Пресвете и поћути.“
Марат је дуго стајао и гледао на лик Пречисте. Потом  је скренуо поглед са иконе и погледао унаоколо. „Не, није јој место у рушевинама. Вечерас ћу донети новац, и почећемо да зидамо твој храм.“
И заиста, већ те вечери, бандити су донели новац и Марат је просуо пред избезумљеним баћушком читаво брдо зелених долара. „Овде је много, требало би да буде доста. Ако буде потребно, донећу још.“
Искушеник, који ми је причао ову причу, дошавши до речи „читаво брдо зелених долара“, сликовито је раставио руке и заколутао очима. Гледајући га, лако сам могао да замислим сцену: баћушка подвижник седи за столом а пред њим читво брдо пара.У том тренутку помислио сам да за такву суму не само да ћеш храм направити, него ће још и за духовни центар остати.  Само је свештеник био од оних, који су оставили спокојан живот отишли у удаљена села, да би без сваке спољашње подршке, имајући наду само у Господа, подићи из руина оскрнављене храмове и градити их сопственом душом.
„Откуда је тај новац, Марате? Да ли је то од руна које си састригао са својих масних оваца? Мислиш ли да ће се Она – показао је главом према делу храма где се чувала икона – сагласити да прими такав новац? Сумњам брате, Њој је потребна чиста жртва.“
Марат је очекивао пријатну реакцију од стране свештеника, замишљао је како ће се он обрадовати тој гомили долара, како ће се клањати и благодарити. Навикао се на то, да је власт новца у овом свету неприкосновена, и препоставити да би се нашао човек који би могао да се одрекне од таквог дарежљивог поклона, није могао. У реду, да је например у питању неко ситуиран, али овај, без ичега, који нема чак ни кишобран, не. А ипак, одбија. Баћушка, видевши колико се Марат разочарао, предложи му: „ Добро, овако ћемо. Израчунаћемо, колико си у току свог живота зарадио часног новца и њега ћемо одвојити.“ После пажљивог рачунања са оловком у руци, урачунавајући и то что је Марат зарадио као студент, на столу је остала мала гомилица новца: „Ево, овај новац ћемо узети, а остали узми назад. И унапред, ако хоћеш да приложиш, прво заради.“
Сви Маратови познаници приметили су да се са њим нешто чудно дешава, што и он сам не би могао да објасни. Међу мангупима су се пронеле гласине да њихов шеф ноћу истоварује на станици вагоне. При томе, истоварује сам, а телохранитељи уобичајено шетају около и штите га од могућег напада.
 Време је прошло, Марат се крстио у храму, који је градио заједно са баћушком. Немогуће је описати одговарајућим речима, као се мења човек под утицајем благодати, и шта се све морало десити у њему да би нешто, што му је раније било смисао живота, престало уопште да значи и претварало у ништа. Али из средине, одакле је потекао, не може се тако лако побећи.
И Марат је почео да се спрема на бег. За почетак је пажљиво сакрио сина. Затим је, постепено отказујући послове, предао новац и управљање својим помоћницима. А затим је ишчезао, да би се појавио у неком од северних манастира. И потпуно је неважно где. Вест, да се вођа једне од најјачих бандитских група крије у неком манастиру, дошла је и до Москве. И бивши Маратови пријатељи спремили су се на пут. У то време, Марат, изненада тешко оболевши, лежао  је и умирао у својој келији. Схвативши, да му је остало сасвим мало живота, игуман манастира му је предложио да прими монашки постриг. До тог тренутка отац игуман је размишљао да ли уопште да прими разбојника у братију. Колико је искрен човек у свом покајању, ко зна шта му је на уму. Можда се и врати на старо...Али, тешка болест је убрзала ствари. И тих дана, у манастир су нагрнули бандити. Шта је очекивало Марата при том сусрету? Мислим, ништа добро, ти људи имају своје законе и своје поимање части. Али, када су видели бившег друга како умире, њихов гнев се претворио у милост и редом су почели да га наговарају да иде у Немачку на лечење. „Марате, имаш шансе да преживиш, врати се у Москву.“
„Не, назад се не враћам. Ако ми је суђено да умрем, боље је овде и умрећу као монах.“
Примио је постриг, у част преподобног Агапита, врача бесплатног и неким чудом прележао још месец дана и подигао се из постеље.
„Истина је“, причао је искушеник“, често му се врти у глави и тешко му је да се сагиње, али он благодари Бога и да је то сасвим мала казна за дела које је у своје време успео да направи.“
Са благословом оца игумана, сетио се онога што је учио на медицинском факултету. Сада код њега по помоћ иду не само монаси, него и сељани.



Свештеник Александар Дјаченко
Одломак из књиге „Уплакани анђео“
Превод за Поуке.орг. – С. Л.  Olja

Основни подаци о мени

Пратиоци