недеља, 31. јул 2011.


Две крађе

(приче из живота)
    У дане Великог поста, Страсне недеље, моји познаници су започели мало преуређење стана. Желели су да уочи Васкрса мало преобразе стан и освеже ентеријер. Да им деца не би сметала за време радова, одлучили су да их сутрадан оставе код баке.
У гостима ми је било лепо, на телевизору се давао неки шаљиви програм и они нису могlи да се одвоје од телевизора. На програму су били хумористи и испред телевизора сви су се ваљали од смеха. При сваком хи-хи и ха-ха мојe познаникe је ипак изнутра тиштио и стезао осећај кривице, он је подсећао да је грешно у те дане посмевати се. Душом су осећали, али нису могли да одвоје очи од телевизора. Као да су прокључали! Смејали су се и смејали! Као да их је неко голицао...Моји познаници су занали да је лоше то што раде, али су свеједно настављали.
Ујутро, вративши се кући, наишли су на обијена врата свога стана, а у стану, увијен у ћебе –  телевизор. Стајао је, као как прекор и поука, - то су моји познаници одмах схватили, сетивши се јучерашњег незадрживог смеха.
Како су затим иследници утврдили, лопови нису могли да изнесу одмах све ствари и планирали су да другим уласком у стан понесу и телевизор. Али сусед је закључао врата од зграде и тиме спасао баш телевизор. Многе добре и потребне ствари нису затекли у стану. Све у свему, освежили су ентеријер...
На Васкрс, када су се сви људи веселили, моји познаницима није било ни до радости, ни до смеха.
***
Код те бакице одлазила сам по козије млеко. Њена приземна кућица на крају града био је исто тако усамљена, као и њена домаћица. Није имала никакве заштите, осим неуобичајене доброте и љубави према свему живом. Живела је сиромашно, али наишли су људи, који су се полакомили на покућство  старице, ибили стакло и увукли се у кућу. Лопови, како и приличи злим људима, понашали су се дрско, претили огромним ножем, извикивали псовке, гурали је, тражећи да да драгоцености.
Бакица се није уплашила, посматрала је на своје мучитеље најпрње зачуђено, а затим са материнском жалошћу. У том погледу одражавала се њена огромна љубав и бешумни вапај неравнодушног срца: „Несрећници моји, како вам је лоше, када такве ствари радите!...“ Лопови су одједном осетили, колико су неспретни у свјим застрашивањима, смешни у претњама и једноставно жалосни... Ти пљачкаши, могуће је, по први пут су осетили да их воле, да саосећају са њима...
Утишани и посрамљени у својим грешним делима, оставили су старицу на миру. Нису узели ништа од оскудних  ствари. Одлазећи, лопови су пажљиво затворили прозор који су разбили јастуком. Јер на улици је био мраз и бака се могла прехладити.
„Мислила сам, да несрећније од мене на свету нема“, причала је бака касније својој кози, „али показало се да има. Молим се за те несрећнике, и од тога ми је у души некако светлије...“

Олга Круглова
Православие.ру
Превод за Поуке.орг - Оља

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Основни подаци о мени

Читаоци