субота, 27. март 2010.

Мисао моја брату Теодулу





Сагледај пут свој, па ако увиђаш да су патње које имаш и подносиш твој Крст који ти је Господ дао не да те казни, већ да те к себе доведе, на правом си путу. Ништа Господ не чини без разлога и велике љубави према нама. И запамти: Ниси сам, Господ је с тобом, само што треба то  да осетиш и од те Радости може се живети!

Сагледај пут свој, па ако увиђаш да су патње које имаш и подносиш твој Крст који ти је Господ дао не да те казни, већ да те к себи доведе, на правом си путу. Ништа Господ не чини без разлога и велике љубави према нама. И запамти: Ниси сам, Господ је с тобом, само што треба то и да осетиш и од те радости може се живети!

недеља, 21. март 2010.

Како се немачка девојчица Кјара сусрела са Патријархом



+
Клаус и Кјара
За време једног дежурства у Успенском сабору Московског Кремља, упознао сам се са Немцем, који је допутовао са ћерком у Русију да ради Васкрса. Нико не би обратио пажњу на њега да није свуда "залазио" са својим фотоапаратом и наивним изразом лица.
Искрено говорећи, мало сам се збунио јер нисам очекивао такав одговор - зар у Европи одмах говоре своје име? Нисам се могао тренутно присетити ни пар енглеских речи, па сам га благо померио у страну и наставио са својим послом.
Клаус се показао као јако срдачан и пријатан при разговору, мало је причао о себи и кћерки, показивао фотографије и обећао да ће ми поштом послати најлепше снимке. Мој нови познаник поделио је са мном жељу: жарко је желео да његову ћерку Марију (Кјару) благослови Његова Светост. Не знам зашто, пожелео сам да му помогнем и одлучио да је доведем до Патријарха (обично одбијам такве молбе).

Нисмо могли да се пробијемо кроз обезбеђење и Марија се вратила оцу. Тако нам је први покушај пропао. Скупивши храброст, пришао сам Његовој Светости у олтару и дрхтећи као прут на ветру прозборио:

"Ваша Светости, један од данашњих верника, који је допутовао из Немачке, јако би желео да благословите његову кћер. Дозволите да приђем са њом, када будете излазили..."

"Да, наравно..."

Али,  поново су широка плећа обезбеђења остала препрека, то им је дужност, зашто их кривити.

Клаус се збунио, али је поново повратио свој добродушно-наивни изглед. Разменили смо адресе, поздравили се, и на томе се, изгледа, све завршило.

Ових дана, добих писмо, које сам дуго чекао:


I send you the best photos for you. 
Yes, finally the miracle happend: 
Chiara met the Patriarch! 

God bless you so much!
United in prayer
                                 Klaus and Chiara  


Шаљем Вам најлепше фотографије.

Чудо се, најзад догодило: Кјара се сусрела са Патријархом!

Господ Вас благословио!

Са Вама у молитви, Клаус и Кјара.





Кјара и Његова Светост Патријарх Кирил


Превод за Поуке.орг - Оливера

понедељак, 8. март 2010.

Радость моя

Серафим Саровский. Радость моя




"Радость моя" всем идущим к тебе говорил,
Радость моя - скольку душ словом ты исцелил!
Радость моя - ты в Сарове подвижником был,
Радость моя - и в пустыньке один только жил.

"Милостив будь" - Бога ты на коленях просил,
Тысячу дней непрестанно молитву творил:
"Каюсь, грешил" - а в душе уже ангелом был! -
"Мира дай мне, суету чтоб мирскую забыл".

Наша-то вот Матерь Божья явилась во сне:
"Будешь служить людям грешным ты так же, как Мне,
И благодать Духа Свята ты будешь стяжать,
И "Умиленье" иконой Меня прославлять"

Пламенный ты - и в сердца теплоту приносил:
Образ Творца в человеке любом находил.
Имя Христа в сердце ты непрестанно твердил -
Скольку чудес этим Именем ты сотворил!

О, Серафим, любишь всех ты, как нежный отец,
И заслужил ты трудами нетленный венец.
Знал наперёд ты грядущий России конец -
Ты помолись, чтоб помиловал нас Бог-Отец!

Знал наперёд ты грядущий России конец -
Ты помолись, чтоб помиловал нас Бог-Отец..
.

Текст и песма једне руске монахиње

четвртак, 4. март 2010.



Церковь преподобного Сергия Радонежского

Дружење са Богом

Митрополит Антониј Сурожски
(1914-2003)



Дружење са Богом


Мислим да је најважнија ствар између свих ових ствари -  крштења одраслих, исповеди,
причешћа,  хришћанског живота то, да све то иде уз дружење са Богом и радости, радости због тога, да смо од Њега вољени и да можемо да Му одговоримо на ту љубав и бар нечим малим је доказати.

То је од огромне важности, зато што се људима каже: живите по заповестима, ево вам десет заповести, Јеванђеље – ту је указано на све што не треба радити, верујте и покајте се, покајте се, покајте се...

Као резултат тога, хрићански живот се претвара у потпуни пакао. До тада се могло живети некако, а сада је немогуће, јер и како уздахнем – није то добро...И то је јако озбиљна ствар, зато што се уз радост може много тога урадити а од страха или од таквог осећања да је све безнадежно лоше, ништа нећеш урадити у животу.

Мислим да и децу треба васпитавати тако да нема веће радости од сусрета са Богом, дружења са Њим и жеље да Га обрадујеш тиме што ћеш се трудити да живиш на такав начин да будеш достојан таквог дружења. Али ако не успеш у томе, ако се нешто догоди, то није крај свему. Можеш Му прићи и рећи Му:

„Опрости! Ево шта се догодило...“

Чак не ни повремено „Опрости!“, него Му једноставно испричати. Мислим да нарочито децу, али и одрасле треба тако учити, зато што свештеници сувише често уче „страху Божијем“ и људи мешају тај појам, зато што „страх Божији“ не значи бојати се. Тим пре, што Христос каже: „ Више вас не зовем слугама својим, него пријатељима, зато што слуга не зна вољу свог господара, а Ја сам вам све рекао...“

Такав треба да је наш однос са Богом: дружење, поверење. Ако учиниш нешто„недопуштено“, треба се баш Њему обратити. Ако смо се огрешили о Њега, ка Њему поћи а не некако проћи поред Њега.

Наравно, постоје грехови, као и физичка болест али ми не можемо живети на тај начин непрестано истражујући себе и тражећи болести од којих би могли оболети. Треба себе да васпитавамо здрави, а то здравље произилази из здравља зарад којег са свог пута склањамо све, што би могло нарушити то здравље.

За Поуке.орг – Оливера

Основни подаци о мени

Пратиоци