недеља, 20. јун 2010.

Каменорезац





Посао Каменоресца био је тежак, руке натечене и жуљевите, леђа повијена а лице – сумрачно. Био је несрећан. Једном је рекао: “Ово није живот. Зашто ми је судбина доделила да будем ово што јесам? Само кад бих постао богат, био бих срећан.“
Јавио му се Анђео и упитао га: „Шта треба да ти се догоди, да би осетио да си богат и срећан?“
„Ако бих био богат, живео у граду, у луксузном стану, а у соби би био кревет са балдахином, на коме би спавао данима.“
„Ти си богат“ – рече Анђео.
И Каменорезац постаде богат. Живео је у граду, у луксузном стану, спавао данима – и био је срећан.
То је трајало до тренутка, док га једном, рано ујутро, није пробудила бука са улице. Погледавши кроз прозор, угледао је златне кочије коју су пратили војници. То је био Краљ. Људи су га поздрављали и клањали се пред њим. Богаташ одједном схвати да је несрећан.
„Тако сам несрећан, !“, обратио се Анђелу, „Краљ је моћнији од мене. Кад бих само могао да постанем Краљ, био бих у потпуности срећан.“
„Од данас си Краљ“, рече Анђео.
У богаташ постаде Краљ. Био је срећан због своје моћности. Волео је да ужива у знацима поштовања и да решава судбине људи. Али једном је обратио пажњу на Сунце, и видео је да оно може да чини ствари које су њему немогуће:  да претвара поља из зелених у жуте, да исушује велике реке и да лишава живота саме изворе живота. И тад Краљ схвати, да је несрећан.
„Тако сам несрећан!“, поново се обратио Анђелу, „Сунце је моћније од мене. Кад бих само могао да постанем Сунце, био бих у потпуности срећан.“
„Добро, од данас си ти – Сунце“, рече Анђео.
И Краљ постаде Сунце. Био је срећан због тога, што је имао силу да измени свет. И управљао је светом, сијајући на зениту и радујући се својој моћи.

Трајало је то до тренутка, кад је видео Стену. Била је црна, јака, неразрушива. Ни врућина ни хладноћа нису могли да је разруше и поколебају. И он поново осети тугу несреће. И рече:
„Тако сам несрећан! Ако бих могао постати Стена, поново бих нашао срећу.
Поново се јави Анђео и рече:
„Ти си – Стена.“
И он постаде Стена,и наслађивао се својом силом и снагом, осећајући да може да се супротстави свему, что би му приредила природа. Радовао се својој непобедивости  и смејао се Сунцу.
Тако све до тренутка, док једном не дође Каменорезац.

Извор: „Азбука вере“
 

Превод за Поуке.орг: Оља

петак, 18. јун 2010.

Прича о љубави

Прича о Љубави


  Јако давно, било је на свету једно острво, на коме су живела сва осећања и духовне драгоцености људи: Радост, Туга, Тачност и друге. Заједно са њима живела је и Љубав.Приметила су осећања, да острво тоне у океан и да ће ускоро потонути. Сва осећања су се укрцала на своје бродове и напустила острво. Једино Љубав није журила, и чекала је до последњег тренутка. И тек кад је видела да нема никаквог спаса за острво, почела је да зове у помоћ.
За пловидбу се спремао раскошни брод Богатства. Љубав га замоли да пође са њим, али  је Богатство рекло да је на броду много драгоцености, злата, сребра и другог,  и да за Љубав нема места.
Љубав се затим обратила Гордости, чији брод је следећи испловљавао...Али као одговор, Љубав је чула да ће њено присуство нарушити савршенство на броду Гордости.
Молбу за помоћ Љубав је упутила и Туги. „О, Љубави“ – одговорила је Туга, - „тако сам тужна, да морам да останем у усамљености.“
Са острва је отпливала и Радост, али је толико била занета весељем, да чак није ни чула молбу Љубави.
Одједном, Љубав зачу глас: „Дођи Љубави, узећу те са собом.“ Љубав угледа седог старца и била је тако срећна да је заборавила да га пита за име. И када су допливали до копна, Љубав је остала, а страц је отпловио даље. И тек пошто је брод нестао са видика, Љубав се присетила...Па она није ни захвалила старцу! Љубав се обратила Познању:
„Познање, реци ми, ко ме је спасао?“
„То је било Време“, одговори Познање.
„Време?“ – зачуди се Љубав, „Ради чега ми је оно помогло?“
Познање одговори: “Само Време зна и разуме, колико је у животу важна Љубав“.
 „Душекорисно читање“
 
Саставио: Дмитриј Гриценко


  Јако давно, било је на свету једно острво, на коме су живела сва осећања и духовне драгоцености људи: Радост, Туга, Тачност и друге. Заједно са њима живела је и Љубав.Приметила су осећања, да острво тоне у океан и да ће ускоро потонути. Сва осећања су се укрцала на своје бродове и напустила острво. Једино Љубав није журила, и чекала је до последњег тренутка. И тек кад је видела да нема никаквог спаса за острво, почела је да зове у помоћ.
За пловидбу се спремао раскошни брод Богатства. Љубав га замоли да пође са њим, али  је Богатство рекло да је на броду много драгоцености, злата, сребра и другог,  и да за Љубав нема места.
Љубав се затим обратила Гордости, чији брод је следећи испловљавао...Али као одговор, Љубав је чула да ће њено присуство нарушити савршенство на броду Гордости.
Молбу за помоћ Љубав је упутила и Туги. „О, Љубави“ – одговорила је Туга, - „тако сам тужна, да морам да останем у усамљености.“
Са острва је отпливала и Радост, али је толико била занета весељем, да чак није ни чула молбу Љубави.
Одједном, Љубав зачу глас: „Дођи Љубави, узећу те са собом.“ Љубав угледа седог старца и била је тако срећна да је заборавила да га пита за име. И када су допливали до копна, Љубав је остала, а страц је отпловио даље. И тек пошто је брод нестао са видика, Љубав се присетила...Па она није ни захвалила старцу! Љубав се обратила Познању:
„Познање, реци ми, ко ме је спасао?“
„То је било Време“, одговори Познање.
„Време?“ – зачуди се Љубав, „Ради чега ми је оно помогло?“
Познање одговори: “Само Време зна и разуме, колико је у животу важна Љубав“.
 „Душекорисно читање“
 
Саставио: Дмитриј Гриценко

петак, 11. јун 2010.

„Не волим те. Одлази и не враћај се“


Ако је читалац пажљиво читао ову књигу, вероватно се сећа примера послушања о коме ми је причао отац Порфирије, желећи да разумем шта је то крајње послушање. Ипак сам сумњао у истинитост тог догађаја.
Подсетићу вас, то је прича о једном чангризавом старцу аскети, који је живео на Светој Гори и код кога, нико од послушника, није могао да издржи више од два-три дана. И када је отац Порфирије покушао да га послужи, стари монах га је отерао, показавши му да изађе кроз прозор. Отац је, ни часа не часећи, искочио кроз прозор!
У ту причу – да ми опрости блажени Старац! – никада нисам могао да поверујем. Не зато што сам сумњао у његову искреност – страна ми је таква врста подозрења, једноставно нисам могао да замислим сцену како Баћушка искаче кроз прозор, испуњавајући крајње послушање старцу, који је измучио и његове предходнике.
То ми се чинило апсолутно бесмисленим и у исто време недопустивим! Али Господ, који је толико волео старца, као што је и он волео Њега, није желео да његов поступак за мене остане тајновит.
Много година касније, 1978. године, био сам у прилици да видим како старац исто тако искаче кроз прозор. И није то урадио ради аскете – светогорца, него мене ради, маловерног! Управо ради мене!
Добро се сећам. Допутовао сам са породицом да посетим  старца и као обично, да проведем са њим цео дан. Када смо стигли, тамо је било толко народа, да смо једва успели да му приђемо и добијемо благослов. Успео сам само да му кажем да морам да се видим са њим, да ми је то јако потребно! То исто је рекао и сам старац, јер је и он желео да поразговара са мном.
Требало је значи, чекати, док се разиђе сав тај народ, који је једнако пристизао. Приближило се и време ручка. После ручка, старац је морао мало да се одмори по савету лекара, зато што је управо прележао инфаркт. Једна од сестара је закључала његову келију. Кључ је однела са собом, зато што су старца узнемиравали чак и за време његовог кратког одмора.
Моја жена са десетомесечном бебом отишла је да се прошета шумом, а ја сам се затворио у аутомобилу, који сам паркирао испред прозора старчеве келије, у хладу дрвета. Тамо сам чекао да се старац пробуди, да бих се одмах срео са њим и разговарао о свом проблему. И тако, седео сам у аутомобилу и напрегнуто чекао, када ће се старац пробудити. У мислима сам већ невољно осуђивао...оца Порфирија за то, што се не буди тако дуго и тиме продужава моје мучење.
Одједом, видех: помери се завеса на прозору, отвори се прозор на келији и кроз њега искочи старац и поче да ми се брзо приближава. Видело се да је јако љут. Задрхтао сам. Пришавши мом аутомобилу, старац је почео свом снагом да лупа у прозор и да виче да изађем.
„Зашто си се затворио унутра, као после порођаја и не даш ми да спавам? Овде си дошао, да би се у аутомобил затворио? Иди, прошетај по шуми, надиши се свежег ваздуха да ти се плућа очисте и крв дође у мозак. Користи то, што си изишао из Атине, са загушљивим смогом, који је толко штетан за људки организам, да су болнице препуне болесних од рака, срчаних и психичких болести! Прошетај по шуми, види како је  мудро Господ створио овај свет! Пођи, задиви се величином природе, погледај на планине, пољане, погледај како су савршени и сагледај савршенство и мудрост Творца! Зар ти ништа не говори хармонија природе!? А ја сам старац болестан, па ипак ходам два-три сата брзо. А ти седиш ту толко времена, затворен у аутомобилу, плачеш над својом судбином и не даш ми да спавам.“
„Када сам вас узнемирио, оче? Толико седим овде, ни уста нисам отворио! Зашто ми тако говорите и љутите се на мене? Зар немам довољно других проблема?“
„Не знам, о чему говориш! Само једно знам, да ме дуго узнемираваш. Непрестано понављаш: „Када ће се пробудити?“ Какав сан? Зар си ми дао макар минут да зспим? Измучио си ме. И не говори ми да сам те узнемирио. Господ ме је просветлио да ти ово кажем а пошто су ми врата келије закључана, морао сам да искочим кроз прозор да дођем до тебе. Нисам могао да сачекам да откључају врата зато што сам морао одмах ово да ти кажем! Господ ме је просветлио! Јако си ме узнемирио! Због тога те више не волим! Одлази и не враћај се!“
Речима се, како је познато, може убити човек, а из уста светог оца, такве речи су звучале просто убиствено! Из истих уста, која су говориле речи саосећања свима, којима је то било потребно! Отац Порфирије дуго није могао да престане да ме „оптужује“. Спасло ме је то, што сам због шока, остао сасвим без речи и чак престао да схватам шта говори. Он је говорио и говорио, а ја слушао. Уопште нисам разумео због чега ме окривљује. Само се сећам да је био јако суров према мени, просто је киптео од узбуђења! Ипак су моје поштовање и љубав према њему затворили моја уста и трпео сам, не рекавши ни реч у своју одбрану.
...Сунце је већ залазило, а отац Порфирије ми је још држао лекцију, док нисмо дошли до једног дрвета, које је неко почео да сече. Поред је била секира. Тек што ју је видео, отац је узе и поче да цепа дрва. Ту нисам више могао да издржим! Ишчупао сам му секиру из руку и повикао: 
„Шта то радите? Зар хоћете да живот завршите самоубиством?“
Отац Порфирије се није супротставио, као што сам очекивао. Сео је на крај дрвета и пажљиво и са занимањем почео да ме гледа.
Почео сам јако брзо, још увек се не повративши, да цепам дрва. Отац Порфирије је био задовољан резултатом мог рада, у који су се излили сав мој егоизам и самољубље. У сваком случају, то ми је било потребно, да бих изашао из ужасног стања у ком сам се налазио.
„Погледај, чини се да имаш велике способности! Само, на жалост, не желиш да се њима користиш. Тако дивно исцепана и сложена дрва никада нисам видео. Најбољи дрвосеча не би тако урадио! Као да је створено за моју пећ. У ствари, ти си способан за све! Само не радиш оно што не желиш. Ето, зато сам тако ружно разговарао са тобом. Желео сам да се вратиш у своје претходно стање, ослобођен терета проблема. Нисам имао другог излаза. Тако ме је просветлио Господ! Видим, да си „положио оружје“. Наравно да сам те узнемирио, ја то знам. Али ја сам се за тебе узнемирио још више, а јако сам болестан. Шта ти хоћеш од мене? Да умрем? Зашто не одговараш? Тебе питам! Хоћеш да умрем?...“
Ћутао сам.
„Смркава се већ. Прекини посао, повредићеш се. Реци ми истину, шта си урадио са крстом који сам ти дао? Зар ти нисам рекао да увек буде уз тебе? Сам са га направио. Својим рукама. Знаш ли ти какав је то крст? Тако сам га дуго држао на Светом Гробу Господњем! И исто толико дуго – на Часном Животворном Крсту! Рекао сам ти, да ми га покажеш сваки пут кад дођеш код мене. Дај да га погледам.“
Ћутећи сам извадио крст из џепа и показао му. Узео га је, прекрстио се, пољубио и вратио ми га.
Исповедио ме је у шуми.
Затим је отац рекао: „Дај ми ту стварчицу, коју ти је неко поклонио.“
Дао сам му. Почео је више пута да је крсти, шапћући неку молитву, а потом је свом снагом бацио у шуму.
„Сада узми крст, који сам ти дао, он ће те штитити. Пази да га не изгубиш. Чујеш?“
И стварно, сваки пут би ми тражио да му покажем крст! Тако је било и при нашем последњем сусрету, пре него што је кренуо на своје последње путовање у вечност. Сада више немам потребе да му показујем крст...
Он га види одатле сам!


Превод из књиге: „Живот и чудеса старца Пофирија“
Анаргирос Калиацос
Превод и адаптација за Поуке.орг- Оља Голубовић

уторак, 01. јун 2010.

Операција без наркозе

Операција без наркозе- Анаргирос Калиацос



Живот и чудеса старца Порфирија (Баирактариса)

- С вером, чедо моје Анаргире, може се урадити и немогуће. Наравно, ми немамо такву веру да померамо планине. Такође, не можемо да творимо таква чудеса, као што творе свети уз помоћ Божије благодати. Ипак, можемо ми, грешни, ако сву своју наду уложимо у Христа, да чинимо задивљујуће ствари. Можемо тако да утичемо на ток догађаја, да ће чак и учени људи „положити оружје“ и задивити се.
Вера у Христа је била честа тема мојих разговора са оцем. Баш, док је свети отац причао на ту тему, гледао сам га право у очи, покушавајући  да разумем његову мисао. Блажени Старац је приметио мој поглед и рекао: 
     „Не верујеш ми? Саслушај, испричаћу ти шта ми се догодило, и видећеш, колико је велика снага вере.
     На глави ми се појавио младеж величине зрна грашка. Увећавао се и почео јако да ме боли. Знао сам, по дарованој ми благодати Божијој, да треба да га одстраним, или ће се развити у злоћудни тумор. Лекари су се сложили са мном, и операција је била заказана. 
     Ипак је у хируршком одељењу дошло до расправе. Лекари су били упорни у томе да се младеж уклони под наркозом, пошто се претпостављало да ће операција бити подужа и болна. Рекао сам им, да не треба ни скидати младеж, ни давати наркозу, да га једноставно треба спалити. Сви су били у паници, јер је, с научне тачке гледишта, то немогуће. Ја сам остао при свом, и пошто су сви лекари били моја духовна чеда, они су, не желећи да ме узнемиравају, обећали да ће операцију спровести без наркозе, али да сва одговорност остаје на мени.
     Прекрстивши се, почели су. Ја сам већ, затворивши очи, замислио распетог Исуса на великом Крсту и са јаком вером сам непрестано понављао речи молитве: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“ Лекари су дрхтавим рукама почели да спаљују младеж, и хируршко одељење се испунило мирисом изгорелог тела. Што је време више протицало, моја вера је узрастала, и једног тренутка више ништа нисам осећао. Што се лекара тиче, они су били у леденом зноју. Нису веровали својим очима и стално су питали да ли се добро осећам, а ја сам им одговарао: „Наставите“.
     Операција је трајала четрдесет пет минута. Када се завршила, устао сам, сам осмехом сам заблагодарио Богу и рекао: „Велико је дело – подвиг вере!“
     „Видиш, чедо моје, Анаргире, шта може човек, само ако има вере у Бога? Тако и ти веруј и не бој се, пошто је Бог – већи од свих и свега!“

Анаргирос Калиацос

За Поуке.орг превела Оливера Голубовић

Основни подаци о мени

Читаоци