петак, 23. април 2010.





Митрополит Иларион (Алфејев)


Молитва за ближње



Морамо се молити, не само за себе, него и за наше ближње. 
                                                  
Свако јутро и свако вече, или налазећи се у цркви, морамо се сетити наших рођака, ближњих, пријатеља, непријатеља и за све приносити молитву Богу. То је јако важно, зато што су људи међу собом повезани невидљивим нитима, и често молитва једног човека за другог, спашава га од велике опасности.
Светом Григорију Богослову догодило се следеће. Још у младости, када још није био крштен, пловио је преко Средоземног мора бродом. Одједом је започела велика бура, која је трајала неколико дана и нико се више нија надао спасу и избављењу, брод је био скоро сасвим потопљен. Григорије се молио Богу и за време молитве видео је своју мајку, која се у то време налазила на обали, али како се касније разјаснило, предосетила је опасност и непрестано се молила за сина. Брод је, упркос свим околностима и очекивањима , срећно пристао на обалу. Григорије је увек памтио да су за његово избављење заслужне молитве његове мајке.
Неко може рећи:  „Ево још једне приче из живота древних светих. Зашто се нешто слично не догађа данас?“  Уверавам вас да се и данас догађа. Знам много људи, који су молитвама својих ближњих спашени од  смрти или велике опасности. И у мом животу било је много примера  када сам избегао опасности молитвама моје мајке или других људи.
Једном сам имао саобраћајну незгоду и може се рећи, чудом сам остао међу живима, зато што се аутомобил сурвао у провалију, преврнувши се неколико пута. Од аутомобила ништа није остало, али возач и ја смо остали живи и неповређени. Десило се то ујутро, око 5 часова. Када сам се увече вратио у цркву где сам служио, затекао сам неколико верница, које су се пробудиле у пола пет ујутро, осетивши опасност, и почеле да се моле за мене. Њихово прво питање је било: „Шта се десило, батјушка?“ Мислим да смо захваљујући њиховим молитвама возач и ја спасени од невоље.
Морамо се молити за своје ближње не ради тога, што Бог не зна како да их спасе, него што Он жели да учествујемо у спасењу једни других. Наравно, Он Сам зна, шта је потрабно сваком човеку – и нама и нашим ближњима. Када се молимо за ближње, то уопште не значи да желимо да будемо милосрднији од Бога. Али то значи да желимо да учествујемо у њиховом спасењу. И не смемо у молитвама да заборавимо на људе са којима нас је живот спојио и о томе да се они за нас моле. Свако од нас може увече пред спавање рећи Богу: „Господе, молитвама свих оних који ме воле, спаси ме.“

Сетимо се живе везе између нас и наших ближњих спомињимо увек једни друге у молитви.

Фонд „Хришћански живот“, Клин 2001
Игуман Иларион Алфејев. О молитви.

Превод - ја

уторак, 20. април 2010.

  "Технички" хришћанин



+
                    Протојереј Игор Пчељинцев


Епископ, свештеник, „влашћу која му је дата“, може донети суд над човеком  - при исповести, решавању разних канонских проблема и питања. У томе је живот наше земаљске Цркве.
Епископ, свештеник, „влашћу која му је дата“, може донети суд над човеком  - при исповести, решавању разних канонских проблема и питања. У томе је живот наше земаљске Цркве.
Свети оци су, живећи и дишући благодаћу Духа Светога, чистим срцем могли да виде Христа у срцу човека, који није просвећен светом Истине, који још није примио Свету Тајну Крштења и својом љубављу, („више од свега желим да се научим љубави Христовој, да никога не бих увредио и молио се за све, као за самог себе“, преподобни Силуан Атонски),  задивљавали непросвећене истинском лепотом православља и изводили их из таме на светлост.
Прави хрићанин је онај, кога Христос сматра Својим – име може бити различито: и раб, и син, и брат, и сестра и мајка… „Технички“  хришћанин је већ много тога урадио на свом путу - спознао је многе истине, прочитао је  много текстова, разумео нешто...Упао је у депресију. Зато што у суштини сав чин спасења (или не-спасења) свео на себе самог и не даје Богу да дејствује кроз њега.
Старац Пајсије Светогорац је говорио: „Савремени човек често има све, али живи у тузи, зато што у њему нема Христа.“
Причао ми је мој пријатељ, свештеник,  о једној исповести. После Литургије пришла му је жена и затражила да се исповеди. Време исповести је прошло, али свештенику је било жао да је одбије.
- Молим Вас изволите, говорите, – рекао је свештеник.
Жена је почела своју причу:
- Идем ретко у цркву, имам у кући великог пса…
- А какав је то грех?
- Рекли су ми, да је то велики грех… Тада, кад сам имала проблеме на послу, одвели су ме неким људима, који помажу молитвама (!)
Узела је из џепа папирић, на коме је било написано још неколико грехова:
- Једно време живела сам са ожењеним човеком, не постим, много једем, не молим се ујутро и увече…
Даље је уследило ћитање, реч „кајем се“, није се чула.
Тада је свештеник рекао жени:
- Ви знате, да сте рекли много ствари, које се сматрају нарушавањем Божијих заповести, али све што сте набројали, нема никакве везе са псом. Причали сте само о испразном, полупроживеном животу. Дозволите да кажем, рећи ћу то исто, како би требало исповедити?
И продужио је, гледајући на икону Богородице пред њима:
- Господе, желим да Ти откријем срце своје, не волим Те, мало се и ретко молим, нема молитве у мом животу, као што нема у том животу ни Тебе. Због тога сам Те издала више пута, у мом животу нема благодати, моја љубав је слаба, сагрешила сам много и блудом, не познавајући Тебе и Твоју помоћ, издала сам Те и обраћала сам се људима, који пре свега не служе Теби, него нечастивом и наводе на ту службу многе слабе духом, лишене живе вере у Тебе...
За мене нема Твоје речи, не чујем је, немам чиме да одговорим на њу...Али сада, не могу без Тебе, све, чак и оно што нисам признала као грех, јако ми смета у животу, не могу више са тим да живим, а како другачије да живим, не зна душа моја...
Ту се свештеник зауставио и рекао жени:
- Знате, мислио сам, да ћу то рећи то за вас, али десило се и осећам да то говорим за себе, а од себе - Богу. Можете ли Ви једноставно схватити, да је Христос посреди нас сада, и можете ли то рећи, макар слично, из свег срца, али за себе?
Жена је заплакала и, скупивши све речи, поновила то слично, што је говорио баћушка... „Кајем се, опрости ми Господе, дај ми нов живот, нека тај живот буде са Тобом, али немам снаге, помози ми, не одбацуј ме Господе...“
После тога, свештеник је прочитао разрешну молитву и загрлио је, погледао ју је у очи и осмехнули су се.
Христос примајући твоју исповест,  је жив. „Технички“ хришћани, помозите Христу да живи у вашим срцима, посматрајте свет око себе Његовим очима и ваш живот ће се изменити.

Протојереј Игор Пчељинцев



за Поуке.орг - сестра Оливера

петак, 2. април 2010.

На Васкрс




Ако је ко благочестив и богољубив нека се наслађује овом добром и светлом победом.

Ако је ко благоразумни слуга, нека уђе радујући се у радост Господа свога.

Ако се ко подвизавао постом, нека сада прими плату.

Ако је од првога часа радио, нека сада прими праведни дуг.

Ако је ко дошао после трећег часа, нека празнује захваљујући.

Ако је ко стигао после шестог часа, нека ни мало не сумња, јер ничим неће бити оштећен.



Ако је ко изгубио и девети час, нека приступи, 
ни мало не сумњајући, ни мало се не бојећи.

Ако ко стиже тек у једанаестом часу нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар примиће и последњег као и првог; даје мир ономе који је дошао у једанаести час, као и ономе који је радио од првога часа. И последњег милује и првоме угађа, и ономе даје и овоме дарује, и дела прима и намеру целива; и делање уважава и принос хвали.

Стога, дакле, уђите сви у радост Господа свога: и први и други, плату примите; богати и убоги, један с другим ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је пуна, наслађујте се сви: теле је угојено; нека нико не изађе гладан, сви се наслађујте пиром вере; сви примите богатство благости. Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште царство. Нека нико не плаче над сагрешењима, јер опроштај заблиста из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај Кога је она држала, заплени ад Онај који је сишао у ад, загорча га када је (ад) окусио Тело Његово. И ово предвиђајући, Исаија завапи: ад се загорча сретнувши Те доле; загорча се, јер опустоши; загорча се, јер би поруган; загорча се, јер се умртви; загорча се, јер паде; загорча се, јер би свезан; прими Тело (Христово) и Бога се додирну; прими земљу и срете небо; прими оно што виђаше и паде у оно што не виђаше. Смрти, где је твоја жаока? Аде, где је твоја победа? Васкрсе Христос и ти си се сурвао. Васкрсе Христос и падоше демони. Васкрсе Христос и радују се анђели. Васкрсе Христос и живот живи. Васкрсе Христос и ниједног мртвог у гробу нема. Христос уста из мртвих и би почетак преминулих. Њему слава и сила у векове векова. Амин.



Свети Јован Златоуст





Основни подаци о мени

Пратиоци