субота, 28. мај 2011.


„А ко је ближњи мој?“

(о милостивом Самарјанину)
   Законик, приступивши к Исусу, запита Га: „Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вечни?“ А он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш?А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе.“ (Лк. 10:25-27).
Али, једна је ствар познавати Закон, а друга – испуњавати га; једна је ствар – слушати заповести Божије, а друга испуњавати их. Зато законик  и пита Господа: „А ко је мој ближњи?“ Њему није све јасно у тој заповести: за њега је она сувише апстрактна. И Господ му одговора причом – о томе како је неки човек запао у руке разбојника, био пребијен и лежао, изранављен и окрвављен покрај пута. Поред њега путем прођоше и свештеник и левит, али се обоје окренуше од њега, претваравши се да га нису видели. И само Самарјанин, видевши несрећника, сажали се над њим, преви му ране, стави на своје магаре, довезе га до најближег града, смести у гостионицу и плати да га негују. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што беше запао међу разбојнике?“ – запита га Господ. А он рече: Онај који му милост учини. (Лк. 10:30-37). Тако је Господ  навео пример  Самарјанина – човека који није припадао „истинској“ вери, богоизабраном народу Израиљском. Јудеји су се према Самарјанима односили са презрењем, нису их додиривали, нису разговарали са њима. Отуђење је било толико, да би јудејац радије умро од жеђи, него напио воде из рукуСамарјанина.
Слично гнушање према људима, који су припадали другим народима, другој вери, било је дубоко страно Христу. Током свог земаљског живота, Он је свесно пеовладавао баријере, које су биле саздане човечијим рукама. Господ је објашњавао да се примери човечије доброте се сурећу код свих народа, да Закон и заповести Божије испуњавају људи најразличитијих националности и разних вероисповести.Тако је и у данашње време могуће бити православни верујући хрушћанин, а не живети по заповестима Божијим, а могуће је припадати другој вери, али испуњавати заповести Христове. Православни хришћани, гордећи се тиме, што припадају изабраном стаду Божијем, често гледају на те људе са презрењем, говорећи: „Зар се може спасити католик, протестант, муслиман или атеиста?“ Као да, тобоже, чињеница што је неко друге вере или атеиста, већ прецртава читав његов живот, обесцењујући сво добро које су чинили.
Наш Господ није био такав! Он је могао да критички говори о фарисејима и књижевницима , који су знали напамет Свето Писмо, али нису чинили ништа да би га испунили, који су се бринули о хиљаду неважних прописа који се тичу споњашњег начина живота, али су запостављали, како је говорио Господ:„претежније у Закону: правду и милост и веру“ (Мт. 23:23), тј. праведност, милосрђе у односима ка ближњима и веру, изражену делима.
Навешћу, у својству примера, случај из сопствене пастирске праксе (а сличних случајева било је, авај, много.) Живео сам тада у пустој  литванској провинцији и био стрешина четири мале парохије, које су се налазиле на великом растојању једна од друге.
Једном су ме замолили да одслужим парастос на руском гробљу, до којег је требало јако дуго путовати аутомобилима, пошто туда није пролазио аутобуски саобраћај. Одслужио сам парастос са појцем, присуствовало је више од стотину људи, који су допутовали са тридесет аутомобила. Када се парастос завршио, стуштио се пљусак. Упитао сам, може ли нас ко од њих одвести до најближег насељеног места. Али, један за другим, почели су пажљиво да се извињавају, говорећи да су, на жалост, јако заузети, да их у ресторану чека ручак поводом помена, и да иду у супротном смеру. Појац и ја упутили смо се по пљуску сеоским путем, не знајући чак, ни у ком смеру треба да идемо. Прошли смо сасвим мало и одједном, сустигао нас је аутомобил и предложили су нам, да нас поведу где нам треба. У аутомобилу  је био пар старијих литванаца,  који су присуствовали помену. Упитао сам их, да ли су и они позвани у ресторан. Они су одговорили: „Позвани смо, али за нас је важније да учинимо услугу православном свештенику, него да идемо у ресторан.“ То су били једини католици међу стотину православаца. Па, ко се у том тренутку показао као мој ближњи?
То, што је Христос говорио пре две хиљаде година – у историјском, религиозном и националном контексту Свог времена – актуелно је и данас. И међу нама има књижевника и фарисеја, који се горде својој припадности “истинске“ вере. Замислимо се: ко ће први ући у Царство Божије – они, који су тако уверени у своје спасење, да су спремни да све остале осуде на вечне муке, или они, који не припадајући истинској вери, извршавају дело Божије – то дело, за које  ми тако често показуемо да смо неспособни да га извршимо?



Игуман Иларион (Алфеев). «Человеческий лик Бога. Проповеди“. 
Превод за „Поуке.орг“  С.Л.

Основни подаци о мени

Читаоци