среда, 27. април 2011.

Митрополит Иларион (Алфејев): О честом причешћивању

 


Владико, колико је често могуће и потребно приступати Светој Тајни Евхаристије?
 У својим епархијама и парохијама у које улазе те епархије, свуда се трудим да нагласим да је основа духовног живота хришћанина и основа живота црквене заједнице управо Евхаристија, Литургија, Свето Причешће.
Eвхаристијска побожност је тај камен на коме се гради свака духовна заједница. Примећујем, да тамо где нема редовног причешћивања, где људи прилазе Путиру само о великим празницима или посебним случајевима,  јако је тешко или чак немогуће саградити јаку црквену заједницу, пошто нема те основе на којој би се она могла градити. Без те основе немогуће је саградити јаку породицу, која је призвана да  буде „мала црква“, ради тога што она може постати таква само у том случају ако се сви чланови породице редовно причешћују. Ради тога у проповедима увек позивам хришћане да се причешћују што је могуће чешће и сматрам, да у принципу сваки хришћанин има право да се причести на свакој Литургији у којој учествује. Под условом, наравно,  да он поштује црквена правила, да живи у складу са цркваним календаром и да његов начин живота одговара природним нормама  које је установила Црква. Ако су ти услови испуњени, онда нема никаквих препрека за то да се човек причести на свакој Литургији. Речи Христове, које изговара свештеник: „Примите, једите, ово је Тело Моје“, „Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новога Завета“, речи ђакона: “Са страхом Божијим и вером приступите“, су речи упућене свима у Храму, а не само једној категорији људи, например онима, који су се припремили за Свето Причешће. Наравно, овде треба избегавати крајности и важно је да човек, према речима апостола Павла, с разумевањем приступа примању Светих Христових Тајни, да се причешће не претвори у формалност, рутину, да код човека не дође ради честог причешћивања  до осећаја навике на примање те највеће Тајне. Али, понављам, да често и редовно причешћивање мора бити основа духовног живота сваког хришћанина. Мени је тешко да замислим свој живот без причешћивања бар једном недељно. У неком смислу, живим од недеље до недеље, од једног празника до другог. Управо причешће даје снагу да се буде хришћанин.
Владико, питање о правилима. Сагласно уставу РПЦ, постоји читав низ молитава пред причешће које треба да прочита човек пред Причешће. Ако узмемо у обзир ритам живота којим данас живи већина људи, особито млади , ученици, испунити та правила доста је тешко. Као резултат тога, многи не прилазе Путиру због тога што не могу на прописан начин да се припреме за Причешће.
Као прво, нема никаквог званичног правила РПЦ, који говори о томе шта одређено треба да буде прочитано пред причешћем Светих Христових Тајни. У молитвеницима постоји молитве пред Свето Причешће: на то се треба и орјентисати. Мислим, да читање тих молитава једном недељно, уочи недеље, није нешто што тражи јако много времена и јако велико одрицање. Мислим да и ученици и запослени и они који васпитавају децу могу наћи 20 минута да прочитају то правило. Ако се нема толико времена, то правило се може скратити и ограничити на неколико молитви. Смисао се не састоји у томе да се велича одређен број молитава, него у томе да се на одговарајући начин духовно припремимо за примање Светих Христових Тајни. Некада је корисније прочитати једно молитву, али неколико пута – полако, са разумевањем, него ишчитати цели молитвеник, а да ум при томе остане расејан и мисли лутају са стране. Постоји, осим тога, практика читања канона и акатиста пред Причешће. Има и духовника, који ту практику одређују својим духовним чадима као обавезу. Каже се, нпр. да пред причешће треба прочитати минимум три канона, један  акатист и још молитве пред Свето Причешће. Ја се не слажем са тим захтевима. Као прво, никакво црквено правило их не предвиђа: то је само побожна традиција, која ни у једном црквеном уставу није прописана. А као друго, ако човек хоће да чита каноне и акатисте и има за то време, то читање не може донети ништа осим користи, али поставити ишчитавање тих канона као услов за Причешће, сматрам дубоко погрешно. На тај начин, само терамо људе од Путира, лишавајући их тога што је срж хришћанског живота – пришеће Светим Христовим Тајнама.
Владикo, постоји још једна пракса: пред Причешће треба постити три дана. Ако се човек причешћује сваке недеље, испада да треба да пости од среде до суботе. За многе је то немогуће.
Одговор на то питање, као и на друга слична питања треба потражити у типику. Где то типик прописује постове изван оних који су установљени од стране Цркве? Нигде. Човеку, који се ретко причешћује, који не пости, који је далек од Цркве, корисно је да пости неколико дан пред Причешће. Али, ако човек поштује постове које је установила Црква, њему не треба додавати никакве додатне постове. Тим људима, који редовно посте, препоручио бих да недељом и у празничне дане мирне савести приступе причешћу Светим Христовим Тајнама.

Извор: Кијевска Русија
Прeвод за Поуке.орг Јустина

Митрополит Иларион (Алфејев): О кратким молитвама



Често се људи питају: како се треба молити, којим речима, на ком језику? Неки чак кажу: „Ја се не молим, зато што не умем, не знам молитве.“ За молитву није потребно никакво посебно умеће. Са Богом се може једноставно разговарати. 
На богослужењима у Православним Црквама, ми употребљавамо црквенословенски језик. Али у личној молитви, када остајемо сами са Богом, нема потребе ни за каквим посебним језиком. Можемо се молити Богу на том језику на ком разговарамо са људима, на коме размишљамо.
Молитва треба да буде јако једноставна. Преподобни Исак Сирин је рекао: „Сва суштина молитве твоје треба да буде једноставна. Једна реч цариника спасла га је, и једна реч разбојника на Крсту учинила га је наследником Царства Небеског.“
Сетимо се приче о царинику и фарисеју: „Два човека су ушла и храм да се помоле Богу, један фарисеј а други цариник.Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: „Боже, хвала Ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправдници, прељубници или као онај цариник. Постим двапут у седмици, дајем десетак од свега што стекнем“. А цариник издалека стаде и не хтеде ни очију подигнути ка небу, него се бијаше у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди према мени грешноме!“  (Лк. 18:10-13). Сетимо се и разбојника који је био распет са Исусом и који му је рекао: „Сети ме се Господе, када дођеш у Царство Твоје.“ (Лк. 23:42). Само то је било довољно да уђе у Рај.
Молитва може бити претежно кратка. Ако тек започињете свој молитвени пут, почните од јако кратких молитви – таквих на које се можете усресредити. Богу нису потребне речи. Најважније је то осећање, расположење којим приступамо Богу. Приступити Богу без осећања побожности или расејано, када  за време молитви наш ум лута на све стране, много је опасније, него у молитви рећи погрешну реч. Овде делује једноставан закон: ако речи молитве нису допрле до нашег срца, неће доћи ни до Бога. Како понекад кажу, таква молитва се не подиже више од плафона собе у којој се молимо, а она треба да достигне небеса. Зато је јако важно да са наше стране свака реч молитве буде дубоко проживљена. Ако нисмо способни да се сконцентришемо на дуге молитве, којих има у књигама Православне Цркве – молитвеницима, испробајмо своју снагу у кратким молитвама: „Господе, помилуј“, „Спаси Господе“, „Господе, помози ми“,“Боже, буди милостив мени грешном“. Један подвижник је рекао да ако би могли са свом силом својих осећања, од свег срца, свом душом рећи само једну молитву „Господи помилуј“, то би било довољно за спасење. Али, проблем је у томе, што ми, као по правилу, не можемо то рећи од свог срца, не можемо то рећи тако читав наш живот. Зато, да би нас Бог чуо ми говоримо много речи.
Памтимо, да Бог жуди за нашим срцем, а не нашим речима. И ако му се будемо обраћали од свег срца, одмах ћемо добити одговор.
Превод по издању
Игумен Иларион (Алфеев). О молитве. 
За Поуке. орг - Јустина

Патријарх Кирил: О преовладавању унинија


Униније је јако опасно осећање, које често прати туга, брига, а понекад и очајање. То осећање је посебно познато усамљеним, старим, болесним и онима који пролазе кроз тешке животне околности.
Узроци унинија су различити и објашњиви са људске стране. Често је то живот који није потпуно испуњен, смрт ближњих или лоши односи са родбином, када они постају лошији од потпуних странаца. Често су то околности везане за губитак здравља, пад у каријери, конфликте на послу. Али, униније је грех, а то значи да независно од објективних околности,  има неки духовни узрок. И ако ми схватимо тај духовни узрок, онда ће се све животне околности показати само као повод за униније. Ствар је у томе, да је са унинијем нераскидиво повезан губитак наде  у односу на друге људе, који као да воде људе ка спољашњим вредностима, као што су новац, власт, каријера, и на крају, губитак наде у самог себе, када се човек покаже недовољно јаким, чврстим, здравим.  Али хоћеш ли да знаш, о човече сујетни, да је вера без дела мртва?  (Јак. 2, 20), -  исто тако се може рећи да је вера без наде мртва, зато што се вера остварује у нади.
Нада – то је реална снага  која се остварује вером и која човеку помаже да не подпадне  у униније. Нада у Бога не сме ослободити човека од сазнања одговорности за свој живот и своје поступке, зато што ће у том случају  нади приписивати и личне грешке, чак и злочине. Човек, који живи са вером у Бога, испуњен надом у Творца, влада унутрашном снагом да уради све да би решио проблеме и задатке који су се појавили пред њим. За разлику од оног, који је лишен вере и наде у Бога, такав човек није подложан осећању унинија...И чак ако Бог допушта да будемо сами, не сасвим здрави, допушта тешке околности, онда, преламајући кроз призму своје вере, ми видимо над нама руку Божију и самим тим смо способни да сачувамо миран и спокојан поглед на живот који нас окружује. Дух унинија је дух безбожништва. Када униније захвати друштва и народе, они престају да буду способни за живот.
Ето, зашто је важно сачувати веру у животима људи. Зашто је тако важно да вера буде праћена непоколебљивом надом. Тада се та нада одражава у духовној снази сваког човека, и свих нас заједно.
Молимо се Господу речима велике молитве светог Исака Сирина:  “Господе и Владико живота мог, не дај ми дух унинија“. Слушајући те дивне речи, узнесимо Господу жарку молитву, да нам  Он да веру, оплодотворену надом и тада ће дух унинија отићи од наших срца, чинећи нас јаким, мудрим, спокојним и слободним.

Према материјалима Руске Патријаршије
За Поуке.орг - Јустина

Уплакани Анђео



  При једној од посета болници, управо на Благовести, понео сам са собом и Свете Дарове. Питао сам медицинску сестру: „Има ли неко у болници, ко је безнадежно болестан, а разуман човек?“
Размишљао сам: можда ћу успети некога и да причестим пред смрт. То код нас тешко иде – не желе људи да оду из живота хришћански. Одлажу исповед и причешће. Боје се свештеника да позову – ако позовеш – одмах ћеш умрети. Без њега ћеш се некако можда и искобељати, а са попом – више ниси међу живима. Понекад се одбијање причешћа правда гађењем. Бакица, осамдесет година, раставља се од живота. „Мајко, дај да позовемо свештеника, треба да се покајеш, да примиш светињу!“ „Не, гади ми се из једне кашичице!“
Увели су ме у собу. У њој је одвојено, очигледно,  да не би сметала осталим болесницима, тихо умирала жена. Сећам се, име јој је било Нина. Поглед  – незаинтересован за све, глас – једва чујан. Сестра ми је објаснила: „Има декубитис  све до костију.“ Видео сам их, Нина ми је сама показала. Поред ње није било ни новина, ни књига, телевизора, није било на  постољу  ни обичних иконица које стоје на том месту. Сео сам поред ње и упитао је: „Верујете ли у Христа?“. Рекла је да је много слушала о Њему, али да конкретно ништа не зна. Причао сам јој о Христу, о Његовој љубави према човеку, о Цркви коју је Он основао и за коју је умро. Пажљиво ме је слушала и када сам је упитао да ли жели да прими Свето Причешће (а нисам могао да одлажем са предлогом, пошто нико није знао да ли ће доживети сутрашњи дан), Нина је пристала. Она се заиста покајала, како је могла и наравно, причестила се. Пред причешћем сам је упозорио, да је Бог вољан да је сачува на земљи, али да она мора да Му обећа, да ће преостали део живота долазити у храм. Нина је обећала: ако преживи, живеће сасвим другачијим животом и заплакала је. Дошао сам још једном, да јој донесем Јеванђеље. Када сам ушао у болесничку собу, затекао сам Нину крај прозора. Чудесно, али после причешћа њено стање се у потпуности променило. Нина се изненада и нагло опоравила, остало је само да се опорави и буде отпуштена кући. Лекари нису могли да објасне разлог толико непознатог оздрављења човека који је фактички био осуђен на смрт. Пред њиховим очима десило се право чудо.
Од тог времена често сам сретао Нину у селу, али је ниједном нисам видео у храму. Подсетио сам је на обећање које је дала пред причешће, али је она сваки пут имала разлог зашто до тад није имала времена само да уђе у храм. Готово целе године, Нина ми је причала о својим пословима на дачи: „Имам троје мушкараца, треба их све нахранити, трудим се ....“ Где год би се срели, Нина ме је бучно поздрављала. Подсећао сам је на њене речи са самртног одра:“Зар ти не разумеш, да ћеш умрети, ако не испуниш обећање?“ Нина се на моје речи увек некако шалила, док ми једном, у касну јесен, није рекла одлучно: „Ја никада нећу доћи код тебе у храм. Зар то ниси схватио до сад? Не верујем ни у тебе, ни у твог Христа.“
Не знам, како сад живи Нина, и да ли је још жива. Али је од тада нисам срео у селу. Никада више...

Одломак из књиге свештеника Александра Дјаченка „Уплакани Анђео“. Животне, савремене и необично дубоке приче оца Александра, привлаче читаоца још од првих страна. У чему је тајна аутора? У истини. У истини живота. Он јасно види то, што смо се ми научили да не видимо – то, што нам рађа неугодност и узнемирава савест. Али ту је, у сенци наше пажње, не само бол и страдање. Управо овде је и неисказана радост, која нас води ка Светлости.

За Поуке.орг - Јустина

Поводом посете Митрополита Илариона (Алфејева) Србији



Од 31. марта до 2. априла председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион је у посети Србији. Током посете његово Високопреосвештенство, између осталог, сусрешће се са Његовом Светошћу Патријархом српским г.г. Иринејом и члановима Светог Архијерејског Синода Српске православне Цркве, као и руководством државе Србије.
Између осталог, током посете Високопреосвештеног Митрополита Илариона Србији, биће говора о руском учешћу у украшавању Храма Светог Саве на Врачару. У току су радови на унутрашњем уређењу храма, неке површине зидова и плафона ће бити украшене мозаиком. Претпоставља се да ће на томе радити руски мајстори. Планиран је такође сусрет са министром иностраних послова Вуком Јеремићем. Митрополит Иларион такође ће одржати предавање на богословском факултету Београдског универзитета и обавиће литију поред споменика руским војницима на Руском гробљу у Београду. Планира се литургија у манастиру Раковица са литијом поред гроба Патријарха Српског Павла.
Високопреосвештени Митрополит Иларион (Алфејев), одлуком Светог Синода Руске православне цркве, назначен је за председника Одељења за спољне црквене односе РПЦ и за сталног члана Светог Синода по положају 2009. године, наследивши на тој дужности Свјатјејшег Патријарха московског и целе Русије Кирила. Митрополит, који је такође и познати композитор, аутор је већ чувене "Пасије по Матеју".
Ова посета је  прилика да се подсетимо на неке његове ставове и изјаве.
Митрополит Иларион сваке недеље води емисију „Црква и свет“. Програм је саствљен по принципу тележурнала. Главне теме су посвећене актуелним црквеним и друштвеним догађањима - гледаоци могу једном недељно да се упознају из прве руке са црквеним погледом на кључне проблеме руског друштва. Владика Иларион такође одговара на питања гледалаца. Једна од првих емисија била је посвећена стању на Косову, када је Високопреосвештени Митрополит, поред осталог, изјавио и следеће: "Мислим да све православне Цркве треба да се уједине и заједно са српском Црквом смисле некакав програм помоћи манастирима и светињама Косова. Могу да кажем да у руској Цркви већ о томе мислимо. Пре свега, са великим задовољством прихватамо одлуку руске државе о издвајању средстава УНЕСКУ за обнову разрушених Цркава на Косову. Од стране наше Цркве пружаћемо помоћ оним православнима, између осталог монасима, који живе на Косову. Ми смо говорили са представницима српске Цркве и чули од њих жељу да им долазе наши монаси и монахиње. Макар на дежурства - тачније на годину, две, три, и самим тим да подржавају њихове манастире. За решавање сложеног проблема очувања хришћанских светиња Косова, данас, као можда никада пре, неопходно је ојачати међуконфесионални дијалог између различитих религија. Уверен сам да ако представници разних религија буду живели у миру у слози, а иза богословских спорова не буду заборављали на реалне људе, онда ће верници почети више да помажу и подржавају једни друге. Тим пре на Балкану, где вековима раме уз раме живе представници најразличитијих религиозних конфесија света.“
О музици:
Може ли музика привести човека вери? Да учествује у духовном расту оцрковљеног человека?

Мислим, да може. Па музика носи колосалан емоционални и духовни набој. Помоћу музике, могу се пренети осећања и мисли, које не можемо пренети речима. Али набој, који доноси музика, може бити, како пожељан, тако и непожељан: може да изазове код човека највише доживљаје, а може и побудити постојан нагон. Сматрам, да је највећа трагедија што велики део савремене омладине не слуша класичну музику, него музику за "широку употребу".

Какав је Ваш однос према “православном року”?
Култура рок-музике ми је јако мало позната, да нажалост, немам према њој никакав личан однос. У младости сам слушао рок-оперу “Исус Христос – суперстар”: тада ми се та музика допала, па и сада га сматарам, с музичке тачке гледишта, сасвим добрим. Уосталом, сигурно, и са мисионарске стране такође, ако у епохи, када многи људи не знају уопште ништа о Христу, та опера омогућава, да у крајњој мери сазнају да је живео на земљи такав Човек, да је Он био распет и умро на Крсту. Када сам служио војску, било је неколико случајева да су се религиозни разговори са војницима започињали баш после слушања магнетофонске траке те опере. Сигурно, сваки човек може служити Богу оним талентом, који му је дат и који је сам открио. Најважније је, да он свој таленат схвата као дар Божији - као таленат, који мора бити умножен и враћен Богу. Ако се то догоди, значи да живот није проживен узалудно.
О односу са Римокатоличком црквом:
Ваше Високопреосвештенство, у последње време се примећује приметно отопљавање односа између Московске патријаршије и римокатоличког света. Многи примећују да се римокатолици и православни обједињују на основу заједничког циља – одговора секуларним силама у Европи. Да ли се може рећи да у условима 21. века када се сам фактор религије налази на периферији система вредности Европљана, зближавању две конфесије не сметају више богословске разлике?

- Заиста, последњих година су се стабилизовали односи Руске Православне Цркве и римокатоличке цркве, који су током неколико година били веома затегнути. Наша сарадња се данас гради на платформи поштеног и отвореног дијалога, пре свега о вредностима, на којима се гради европска култура, између осталог и руска. Ми смо потпуно свесни да силе, које сте назвали секуларним, стреме искорењивању и самог сећања о хришћанским основама европске цивилизације. Штавише, практично сви народи не само Европе, већ и целог света нашли су се након пада светског комунистичког система у једном културном и политичком пространству чију последицу представља јављањем новог, масовног типа човека, откинутог од својих корена, посебно од религиозне културе. Што се тиче богословских разлика између православних и римокатолика, могу да уверим скептике да наш дијалог и сарадња са римокатоличком црквом не ставља пред собом задатак да се уједине две цркве на основу компромиса у области вероучења. Такав пут је много пута био одбачен од стране саборног разума Православне Цркве и нема перспективе у будућности. Напротив, Источна Црква, не одбацујући од дијалога за западном, увек је инсистирала на неуклоњивом чувању одлука Васељенских Сабора и верности светоотачком предању. Прекид са Римом, међутим није сметао православнима да у 17. и 18. веку у наставне установе Италије своје студенте, из којих су касније израсли видни јерарси Руске Цркве. Сетимо се такође да је пред лицем турског и арапског надирања Византијска империја тражила помоћ хришћанског Запада. Ми данас такође живимо у условима надирања антихришћанске пропаганде која развраћа наше суграђане, која може да вандализује наша друштва.

Истовремено се са зближавањем Православних Цркава са римокатоличком црквом међу вернима јављају групе противника екуменизма. Видели смо то на Кипру у време посете папе римског и видимо ту тенденцију у изјавама неких епископа Руске Православне Цркве. Како гледате на то? Да ли ти гласови протеста у православној средини могу да буду препрека за дијалог са западним хришћанима? И уопште, да ли се узима у обзир мишљење конзервативног дела свештенства и мирјана у екуменистичком дијалогу?  
- Да, групе противника међухришћанске и међурелигиозне сарадње постоји у свакој Помесној Цркви. Најчешће ти људи нису дубоко упознати како са инославним хришћанима, тако и са специфичношћу такве врсте сарадње. Треба признати да дискурс многих „ревнитеља“ често носи не богословски, већ психолошки, па чак и политички карактер, што суштински отежава вођење дискусије са њима, јер се притом разговор води на различитим језицима. Тим не мање, дијалог са противницима међухришћанских контакта у нашој Црква има места. Њихово мишљење се уважава при састављању саборних докумената, приликом доношења одговарајућих решења. Мислим да ће се популарност такве врсте „ревнитељства“ у нашој Цркви смањивати, јер Русија заузима своје место у светској заједници. Нама долазе милиони иностраних гостију, постоји колосални (притом непрестано растући) број мешовитих бракова са инославнима, милиони наших православних земљака живи ван границе. То помаже блиском познанству наших верних са неправославним хришћанима и учи их да траже пут узајамног деловања. Мислим да би било корисно усмеравати енергију „ревнитеља“ на борбу са појавама које прете стабилности и здрављу нашег друштва, подривају његове моралне темеље и на крају појачавају његову посветовњаченост. У том смислу пред нама се налази огромно поље делатности на коме има места за све.
Последњи пут Митрополит Иларион је био у Србији у октобру, на церемонији интронизације Његове светости патријарха Српског Иринеја. Тада, вративши се са Косова, његово Високопреосвештенство дало је интервју за Глас Русије у којем је изнео своје виђење ситуације у покрајини. По његовим запажањима, локално становништво на Косову врло се негативно односи према Србима и православљу. Митрополит Иларион је истакао да православне светиње Косова треба да се налазе под међународним протекторатом и да их чувају интернационалне снаге. „У суштини, видео сам покрајину која је колевка спрског Православља и која је данас изгубљена за Цркву“, рекао је председник Одељења за спољне црквене везе и изразио уверење да би РПЦ, која има данас преко 800 манастира, могла да осигурава братску подршку обитељима Српске православне Цркве које се налазе на Косову.
„Српска православна Црква полаже врло велике наде у помоћ од стране Руског православља. У Србији и на Косову Русе воле. То не чуди. Јер осим духовног јединства у хришћанској вери, Русија је вековима помагала српском народу, говори православни јерарх. Сви знају да је вековима Русија подржавала Србију, а руско православље је подржавало српско православље. И то се дешавало све до недавно. У Србију је долазио покојни Патријарх Москвоски и све Русије Алексије Други, а садашњи Патријарх Кирил, још као Митрополит и председник Одељења за спољне цркевене везе, такође је више пута долазио у Србију и на Косово.“
Занимљиво је то што се датум посете Србији подударио са другим важним датумом – управо 31. марта 2009. године тада још архиепископ Иларион стао је на чело Одељења за спољне црквене односе.

За Поуке.орг - приредила Јустина

Два пута у животу



Чим се постави питање „Зашто ја живим?“, човек се нађе у ндоумици. Постоје два одговора. Једни кажу  да постоји Бог, да човек има душу, да постоји вечност и да је личност неуништива, да чак и сама смрт – није уопште нестанак човека. Смисао живота је у томе да заиста приђе том стању...
Човек није животиња, он је предодређен за виши живот. Религија предлаже одређене норме живота. Какве? Све у свему,  једну норму – живети по савести, која постоји у сваком човеку, која му увек  говори, подсећа га ...и човек се сваки пут нађе пред избором: да поступи по гласу те савести или насупрот њој.
Узгред, ми видимо, шта се догађа са људима који поступају насупрот њој...Религија говори о задивиљујућој ствари: човече – у теби је цео свет. „Само вером у своју бесмртност човек може достићи истински смисао живота.“ (Ф. М. Достојевски). Ја одмах осећам одговорност, схватам: пред испитом сам.
Други пут је много једноставнији, наравно. Нема Бога, и никакве вечности нема. Без Бога, пут је широк. Куда? Ако нема Бога, нема вечности, нема душе, значи веруј човече: тебе чека вечна смрт, веруј у своју вечну смрт, веруј у вечну смрт својих пријатеља, оних, које волиш...Узми од живота све...
Највећи светски научници изјављивали су и изјављују за себе да су људи верујући, и више од тога, они директно изјављују да управо бављење науком, проницљиво изучавање тог света доводе до тога, до чега су раније долазили само филозофи...
Радост и срећа човека условљени су његовим односом ка свом унутрашњем животу: ка својим мислима, осећањима, жељама. Хришћанство обраћа главну пажњу на следеће: човече, од тебе зависи какав ћеш на крају постати. 
Срећа – то је унутрашње стање душе, а не спољашњи услови. Духовност човека одређује се његовим напорима, шта би он желео да има у себи. Ето, у чемо је достојанство личности човека: ја знам, куда идем. Најстрашније је када човек не зна, куда...

(Из предавања професора Московске Духовне Акадмије Алексеја Иљича Осипова)

Превод за Поуке.орг - Јустина

Прича о орлу и петлу


          Летео орао по висинама, наслађивајући се лепотом света и мислећи: 
„Прелећем велика пространства и видим брда и долине, мора и реке, лугове и шуме; видим многе звери и птице; видим градове и села и како живе људи; а ево сеоски петао ни за шта не зна, а осим за своје двориште, где види само мало људи и стоке; одлетећу код њега и испричаћу му о томе какав је живот у свету.“
Слетео је орао на кров сеоске куће и видео како се петао весело шепури и шета између својих кокшки и помислио: „Значи, он је задовољан својом судбином;  али  ипак ћу му испричати о ономе што ја знам’’.
Почео је орао да прича петлу о лепоти и богатству земље. Петао га је у почетку слушао пажљиво, али ништа није разумео. Орао, видећи да петао ништа не разуме,  ражалости се, и поче да му буде тешко да разговара са петлом; а петао, не схватајући о чему говори орао, растужи се, и би му тешко да слуша орла.  Али, свако од њих остао је задовољан својом судбином.
Тако се дешава и када учени човек разговара са неуким, али још више, када духован разговара са недуховним.
Духован човек је сличан орлу, а недухован  петлу; ум духовног се и дању и ноћу поучава по закону Господњем и молитвом се уздиже  ка  Богу, а ум недуховног је везан за земљу, или је занет помислима. Душа духовног  се наслађује светом, а душа недуховног остаје пуста и расејана. Духован, као орао лети висинама и душом осећа Бога и види цео свет, чак иако се моли у ноћној тами, а недухован се наслађује славољубљем, или богатством, или тражи телесних наслада. И када се духовни сретне са недуховним, обојици је тежак и тужан разговор.


Поуке – старац Силуан
Извор: „Православље и свет“
Превод за Поуке.орг - Јустина

Улазак Господњи у Јерусалим


   Поново улазимо у Јерусалим, и Син Човечији биће предат првосвештеницима и фарисејима, и осудуће Га на смрт...

Возљубљени моји, сада је потребна ваша верност, која је попут понизног страдања Спаситеља, Који је до данас мучен за наше грехе. Ране Његове крваре, срце боли ради људских грехова. Капље крв са изранављеног чела Божанског Страдалника...Наши греси, наша безакоња још више Га рањавају. Наша суровост и невера пролази равнодушно поред страшне Голготе, поред крста Христовог...

Поново, улазимо у Јерусалим...

Пођимо за Њим и ми, макар и плашљиво, макар и издалека, но непопустљиво. Као млади Јован, као мироносице, као Магдалена, бивши ћутљиви сведоци тог тешког пута. Три године је Он ишао, служећи свима без разлике, служећи Својом љубави, која све опрашта Својом божанском снагом. А сад, Он завршава дело Свог служења, Самог Себе дајући у жртву за искупљење.
Служимо и ми ближњим нашим несебично, с љубављу. И не само ближњим, него и непријатељима, и свима који нас не воле, не подносе.
Погледајте, ево Он, у тихо вече, последње вече пред страдања је на Тајној вечери са ученицима и душа Његова је већ  „тужна до смрти“.
Ево, Он прекида тиху беседу и љубивши све до краја, приклања Своју главу ка ногама издајника, клечи пред њим и пере му ноге...Тај ће, истога часа поћи и довести стражу, која ће одвести Учитеља.
Погледајте, ево вам дивног примера безграничног смирења, свете благости  и несебичности.
Служимо и ми, не само онима који нас воле, или који су нам драги или којима смо обавезни по осећању дужности или захвалности. Служимо и онима, који нас мрзе, који нас одбацују, издају, понижавају, клевећу и осуђују.
Служимо и њима чистог срца и делом и лепом речју, кротким праштањем, молитвом, трпељивим односом, зато што им је то толико потребно.
Служимо – и бићемо Његови синови. Докажимо своју верност Небеском Оцу, Који је благ и према добрим и према злим.

Ево Он и сад иде у Јерусалим, да би окончао Своје служење, да преда Себе у њихове руке: да раде са Њим што пожеле...


Архимандрит Тихон (Агриков)
Превод за Поуке.орг - Јустина

Покајање


  О, колико је милосрдан и препун љубави Господ! Он је спреман да нам све и сваком опрости и стрпљиво чека наше обраћање, наше искрено покајање.
Не уништава нас количина и тежина грехова наших, него наш живот без покајања. Уништава нас то, што ми гурамо наше покајање, како се каже, што даље у ћошак. Ето, и ради тога се срди на нас наш Господ. Свети апостол Павле каже: „Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Бога, Који ће дати свакоме по делима његовим.“ (Рим 2, 5–6).
Господ жели да спасе све и да дарује свима вечно блаженство, а ми се јогунимо, тонемо у своје грехе и на покајање гледамо кроз прсте. Зла сила нас на разне начине одвлачи од покајања, но чешће од свега покајање се одлаже због лењости и лажног стида. А треба отворено рећи, и имати страх од њега, а када је грех већ учињен, тада га треба открити и исповедити га, зато што ће се раније или касније грех поново појавити. Ако не у овом животу, онда у будућем, и тада ће бити страшно и стидно не само због узрока греха, колико због неразумног скривања.
Бити грешник - је општа несрећа. Нема ниједног човека без греха. Само је Бог безгрешан. Ако човек  не греши делом, онда греши речју, ако не речју, онда помислима.
Има и хришћана који се не кају и не причешћују из  другог разлога. Они су заборавили на Божије милосрђе и о покајању размишљају по људском суду: тобоже, ја сам тако велики грешник, да ми Господ нипошто неће опростити. То је већ очајање – смртни грех. Никада не треба заборавити да нема неопростивог греха, осим греха непокајаног, тј. нема таквог греха, кога Господ не би опростио, ако се човек покајао.
Најстрашније је – када човек нема потребе за покајањем. Они који мисле за себе да су праведни и да ће се спасити без покајања. Ма како ми живели праведно и свето, ми не можемо да уопште не грешимо док живимо у телу и зато никада не треба да нас напушта осећај покајања.
Господ не улази у срце, док се оно у потпуности не очисти покајањем. И само када је човек потпуно свестан својих безакоња, чак и у најмањим гресима, када са најдубљом скрушеношћу срца заувек остави своје грехе и сматра се грешником, тек онда ће Господ посетити срце и испунити га миром, радошћу и љубављу.
Обично се човек труди да умањи свој грех и представи себе мање достојним осуде, него што је у стварности и тако штети души својој. Грех је једини разлог која нас удаљује од Бога и представља брану од Његове љубави. Треба знати да сваки грех, како велики, тако и мали  исти по својој суштини.
Господ чека од нас покајање. Пођимо брзо, брате мој, на Његов зов.
Покајање је основа нашег спасења и зато га не треба пренебрегавати. При крштењу ми се рађамо водом и Духом Светим, а при покајању се поново рађамо сузама и Духом Светим.

Ради подршке и оснаживања тог осећаја, Црква пружа руку помоћи, усмерава човека на Тајну очишћења од грехова својих. Та Тајна одсеца од човека грешни део његове душе. Том тајном се уништава прошло и самим тим се одсеца и оно што је горе од човека него  грех – њом се уништава очајање.
И тако, милосрдни Господ прашта сваки грех, и не треба очајавати, не треба се стидети исповедања својих грехова. Не треба их умањивати, него их треба са сузама раскајати и Господ ће их опростити.
Сви ми желимо да се спасемо, али мало ко размишља и на прави начин се брине о свом спасењу. У рај желе сви, а тешко је трудити се и донети добре плодове за своје спасење. Код многих је жеља да се спасе остаје само жеља,на речима...
А Господу нису речи потребне, него дела!

Схиигуман Сава (Остапенко)

Превод за Поуке.орг  - Јустинa

Основни подаци о мени

Читаоци