среда, 27. април 2011.

Митрополит Иларион (Алфејев): О честом причешћивању

 


Владико, колико је често могуће и потребно приступати Светој Тајни Евхаристије?
 У својим епархијама и парохијама у које улазе те епархије, свуда се трудим да нагласим да је основа духовног живота хришћанина и основа живота црквене заједнице управо Евхаристија, Литургија, Свето Причешће.
Eвхаристијска побожност је тај камен на коме се гради свака духовна заједница. Примећујем, да тамо где нема редовног причешћивања, где људи прилазе Путиру само о великим празницима или посебним случајевима,  јако је тешко или чак немогуће саградити јаку црквену заједницу, пошто нема те основе на којој би се она могла градити. Без те основе немогуће је саградити јаку породицу, која је призвана да  буде „мала црква“, ради тога што она може постати таква само у том случају ако се сви чланови породице редовно причешћују. Ради тога у проповедима увек позивам хришћане да се причешћују што је могуће чешће и сматрам, да у принципу сваки хришћанин има право да се причести на свакој Литургији у којој учествује. Под условом, наравно,  да он поштује црквена правила, да живи у складу са цркваним календаром и да његов начин живота одговара природним нормама  које је установила Црква. Ако су ти услови испуњени, онда нема никаквих препрека за то да се човек причести на свакој Литургији. Речи Христове, које изговара свештеник: „Примите, једите, ово је Тело Моје“, „Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новога Завета“, речи ђакона: “Са страхом Божијим и вером приступите“, су речи упућене свима у Храму, а не само једној категорији људи, например онима, који су се припремили за Свето Причешће. Наравно, овде треба избегавати крајности и важно је да човек, према речима апостола Павла, с разумевањем приступа примању Светих Христових Тајни, да се причешће не претвори у формалност, рутину, да код човека не дође ради честог причешћивања  до осећаја навике на примање те највеће Тајне. Али, понављам, да често и редовно причешћивање мора бити основа духовног живота сваког хришћанина. Мени је тешко да замислим свој живот без причешћивања бар једном недељно. У неком смислу, живим од недеље до недеље, од једног празника до другог. Управо причешће даје снагу да се буде хришћанин.
Владико, питање о правилима. Сагласно уставу РПЦ, постоји читав низ молитава пред причешће које треба да прочита човек пред Причешће. Ако узмемо у обзир ритам живота којим данас живи већина људи, особито млади , ученици, испунити та правила доста је тешко. Као резултат тога, многи не прилазе Путиру због тога што не могу на прописан начин да се припреме за Причешће.
Као прво, нема никаквог званичног правила РПЦ, који говори о томе шта одређено треба да буде прочитано пред причешћем Светих Христових Тајни. У молитвеницима постоји молитве пред Свето Причешће: на то се треба и орјентисати. Мислим, да читање тих молитава једном недељно, уочи недеље, није нешто што тражи јако много времена и јако велико одрицање. Мислим да и ученици и запослени и они који васпитавају децу могу наћи 20 минута да прочитају то правило. Ако се нема толико времена, то правило се може скратити и ограничити на неколико молитви. Смисао се не састоји у томе да се велича одређен број молитава, него у томе да се на одговарајући начин духовно припремимо за примање Светих Христових Тајни. Некада је корисније прочитати једно молитву, али неколико пута – полако, са разумевањем, него ишчитати цели молитвеник, а да ум при томе остане расејан и мисли лутају са стране. Постоји, осим тога, практика читања канона и акатиста пред Причешће. Има и духовника, који ту практику одређују својим духовним чадима као обавезу. Каже се, нпр. да пред причешће треба прочитати минимум три канона, један  акатист и још молитве пред Свето Причешће. Ја се не слажем са тим захтевима. Као прво, никакво црквено правило их не предвиђа: то је само побожна традиција, која ни у једном црквеном уставу није прописана. А као друго, ако човек хоће да чита каноне и акатисте и има за то време, то читање не може донети ништа осим користи, али поставити ишчитавање тих канона као услов за Причешће, сматрам дубоко погрешно. На тај начин, само терамо људе од Путира, лишавајући их тога што је срж хришћанског живота – пришеће Светим Христовим Тајнама.
Владикo, постоји још једна пракса: пред Причешће треба постити три дана. Ако се човек причешћује сваке недеље, испада да треба да пости од среде до суботе. За многе је то немогуће.
Одговор на то питање, као и на друга слична питања треба потражити у типику. Где то типик прописује постове изван оних који су установљени од стране Цркве? Нигде. Човеку, који се ретко причешћује, који не пости, који је далек од Цркве, корисно је да пости неколико дан пред Причешће. Али, ако човек поштује постове које је установила Црква, њему не треба додавати никакве додатне постове. Тим људима, који редовно посте, препоручио бих да недељом и у празничне дане мирне савести приступе причешћу Светим Христовим Тајнама.

Извор: Кијевска Русија
Прeвод за Поуке.орг Јустина

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Основни подаци о мени

Читаоци