Покајање

  О, колико је милосрдан и препун љубави Господ! Он је спреман да нам све и сваком опрости и стрпљиво чека наше обраћање, наше искрено покајање.
Не уништава нас количина и тежина грехова наших, него наш живот без покајања. Уништава нас то, што ми гурамо наше покајање, како се каже, што даље у ћошак. Ето, и ради тога се срди на нас наш Господ. Свети апостол Павле каже: „Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Бога, Који ће дати свакоме по делима његовим.“ (Рим 2, 5–6).
Господ жели да спасе све и да дарује свима вечно блаженство, а ми се јогунимо, тонемо у своје грехе и на покајање гледамо кроз прсте. Зла сила нас на разне начине одвлачи од покајања, но чешће од свега покајање се одлаже због лењости и лажног стида. А треба отворено рећи, и имати страх од њега, а када је грех већ учињен, тада га треба открити и исповедити га, зато што ће се раније или касније грех поново појавити. Ако не у овом животу, онда у будућем, и тада ће бити страшно и стидно не само због узрока греха, колико због неразумног скривања.
Бити грешник - је општа несрећа. Нема ниједног човека без греха. Само је Бог безгрешан. Ако човек  не греши делом, онда греши речју, ако не речју, онда помислима.
Има и хришћана који се не кају и не причешћују из  другог разлога. Они су заборавили на Божије милосрђе и о покајању размишљају по људском суду: тобоже, ја сам тако велики грешник, да ми Господ нипошто неће опростити. То је већ очајање – смртни грех. Никада не треба заборавити да нема неопростивог греха, осим греха непокајаног, тј. нема таквог греха, кога Господ не би опростио, ако се човек покајао.
Најстрашније је – када човек нема потребе за покајањем. Они који мисле за себе да су праведни и да ће се спасити без покајања. Ма како ми живели праведно и свето, ми не можемо да уопште не грешимо док живимо у телу и зато никада не треба да нас напушта осећај покајања.
Господ не улази у срце, док се оно у потпуности не очисти покајањем. И само када је човек потпуно свестан својих безакоња, чак и у најмањим гресима, када са најдубљом скрушеношћу срца заувек остави своје грехе и сматра се грешником, тек онда ће Господ посетити срце и испунити га миром, радошћу и љубављу.
Обично се човек труди да умањи свој грех и представи себе мање достојним осуде, него што је у стварности и тако штети души својој. Грех је једини разлог која нас удаљује од Бога и представља брану од Његове љубави. Треба знати да сваки грех, како велики, тако и мали  исти по својој суштини.
Господ чека од нас покајање. Пођимо брзо, брате мој, на Његов зов.
Покајање је основа нашег спасења и зато га не треба пренебрегавати. При крштењу ми се рађамо водом и Духом Светим, а при покајању се поново рађамо сузама и Духом Светим.

Ради подршке и оснаживања тог осећаја, Црква пружа руку помоћи, усмерава човека на Тајну очишћења од грехова својих. Та Тајна одсеца од човека грешни део његове душе. Том тајном се уништава прошло и самим тим се одсеца и оно што је горе од човека него  грех – њом се уништава очајање.
И тако, милосрдни Господ прашта сваки грех, и не треба очајавати, не треба се стидети исповедања својих грехова. Не треба их умањивати, него их треба са сузама раскајати и Господ ће их опростити.
Сви ми желимо да се спасемо, али мало ко размишља и на прави начин се брине о свом спасењу. У рај желе сви, а тешко је трудити се и донети добре плодове за своје спасење. Код многих је жеља да се спасе остаје само жеља,на речима...
А Господу нису речи потребне, него дела!

Схиигуман Сава (Остапенко)

Превод за Поуке.орг  - Јустинa