Два пута у животу

Чим се постави питање „Зашто ја живим?“, човек се нађе у ндоумици. Постоје два одговора. Једни кажу  да постоји Бог, да човек има душу, да постоји вечност и да је личност неуништива, да чак и сама смрт – није уопште нестанак човека. Смисао живота је у томе да заиста приђе том стању...

Човек није животиња, он је предодређен за виши живот. Религија предлаже одређене норме живота. Какве? Све у свему,  једну норму – живети по савести, која постоји у сваком човеку, која му увек  говори, подсећа га ...и човек се сваки пут нађе пред избором: да поступи по гласу те савести или насупрот њој.
Узгред, ми видимо, шта се догађа са људима који поступају насупрот њој...Религија говори о задивиљујућој ствари: човече – у теби је цео свет. „Само вером у своју бесмртност човек може достићи истински смисао живота.“ (Ф. М. Достојевски). Ја одмах осећам одговорност, схватам: пред испитом сам.
Други пут је много једноставнији, наравно. Нема Бога, и никакве вечности нема. Без Бога, пут је широк. Куда? Ако нема Бога, нема вечности, нема душе, значи веруј човече: тебе чека вечна смрт, веруј у своју вечну смрт, веруј у вечну смрт својих пријатеља, оних, које волиш...Узми од живота све...
Највећи светски научници изјављивали су и изјављују за себе да су људи верујући, и више од тога, они директно изјављују да управо бављење науком, проницљиво изучавање тог света доводе до тога, до чега су раније долазили само филозофи...
Радост и срећа човека условљени су његовим односом ка свом унутрашњем животу: ка својим мислима, осећањима, жељама. Хришћанство обраћа главну пажњу на следеће: човече, од тебе зависи какав ћеш на крају постати. 
Срећа – то је унутрашње стање душе, а не спољашњи услови. Духовност човека одређује се његовим напорима, шта би он желео да има у себи. Ето, у чемо је достојанство личности човека: ја знам, куда идем. Најстрашније је када човек не зна, куда...

(Из предавања професора Московске Духовне Акадмије Алексеја Иљича Осипова)

Превод за Поуке.орг - Јустина