недеља, 04. децембар 2011.


Живот у служби - Један дан његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила












    У радној резиденцији Патријарха у Чистом переулку у Москви, дочекују га свако јутро. Он се поздравља, благосиља и ту, на самом улазу одговара на најхитнија питања. Ни минут сувишног времена. Само је храм патријаршијске резиденције једино место, где нико не нарушава тишину и не узнемирава. Дан Патријарха започиње молитвом.

Патријарх Кирил каже, да количину докумената која му пристиже процењује не по броју страна, него килограма. Осам килограма докумената из службе деловодства, пристиглих од јуче, проучавају се током вечери, дела ноћи и рано ујутро. Извештаји и писма из десетина епархија, сва именовања свештенослужитеља у Русији и у иностранству, сва најважнија питања црквеног и световног живота огромне земље. Све те хиљаде страница, које чекају само његову пажњу и одлуке, одлуке Патријарха највеће православне цркве света.


Патријарха чека низ важних сусрета, и раније планираних и сасвим неочекиваних. Дипломате, руководиоци региона, више свештенство. Од Патријарха моле благослов да би започели било који посао, долазе по савет када се јаве потешкоће, а благодаре за помоћ, када успеју. И људи цркве, и људи световни желе да знају његово мишљење и да лично од њега чују или критику, или речи подршке. Такав ритам обичном човеку тешко је и да схвати, и да разуме откуда долази снага. Патријарх признаје да и он сам не зна одговор на то питање: „И мени самом се понекад учини да би сва снага требала да буде исцрпљена. Али, због нечега, снага је неисцрпна. Мислим, наравно, да благодат Божија, помоћ Божија присуствује у свему томе. И то, што дају молитве и богослужења, сигурно је одлучујуће“.


Са благодарношћу за подршку за време тешког удара стихије стигао је и амбасадор Јапана у Русији. Руска православна црква упутила је помоћ православној заједници „Земљи излазећег сунца“ првих дана, одмах после трагедије. Чини се, Русији не недостаје и својих проблема. Ради чега таква пажња од стране Цркве према Јапану? Зато што постоји заповед: „Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов“, каже Патријарх Кирил.


„Достављајући неку скромну помоћ, ми се нисмо руководили стопроцентно конфесионалним становиштем“, подвукао је он, „него смо у првом реду желели да обновимо православне храмове, порушене тим страшним таласом цунамија и земљотресима. И осим тога, да помогнемо људима. Давали смо и дајемо средства Јапанској православној цркви, која сама одговорно, пажљиво, све то распоређује.“


Секретаријат Његове Светости више наличи на канцеларију државника и разликује се од тихог молитвеног амбијента целе резиденције у Чистом переулку. Овде телефони непрестано звоне, и управо овде ствара распоред рада Патријарха, у коме нема ни једног слободног минута. Одмах после сусрета са амбасадором Јапана, код Патријарха Кирила окупљају се руководиоци севернокавкаских република. Они су дошли да би размотрили са Патријархом Руске православне цркве тешке проблеме својих региона.Фотографи и телевизијске камере из Ингушетије, Осетије, Дагестана и Чеченије. О овом сусрету морају све знати на Кавказу.


„ Било ми је веома једноставно да разговарам са тим људима“, приметио је Патријарх Кирил. „То су верујући људи, муслимани, који јако проживљавају то што се дешава на Северном Кавказу и у Русији, који јако проживљавају и то, шта се дешава са савременим човеком. Морални пад, морална деградација упада у очи не само православним људима, него и свим носиоцима традиционалних вредности. А муслимани су носиоци таквих вредности. И без обзира на тешке услове у којима живе људи на Северном Кавказу, они имају јако добар и рекао бих, честит однос према томе, на који начин Северни Кавказ треба да учествује у грађењу будућности Русије.“


После два сата разговора са руководиоцима република Северног Кавказа следи дугоочекиван и, несумњиво, радостан тренутак за Патријарха. Пре много година, док је још био митрополит, Патријарх Кирил је иницирао градњу катедралног сабора у Елисти. И ево, председник Републике Калмикија Алексеј Орлов и епископ Елистински и Калмицки Зиновиј, довезли су у Москву готов пројекат на потврду Патријарху. Он спремно проучава све детаље. То је и његов храм, један од хиљаде, који се данас граде по целој Русији. У градњи цркава нема неважних ситница.


Организација унутарцрквеног живота, такође је свакодневни труд Његове Светости. Дани хиротонија нових епископа, датуме њихових рукоположења, одређује Патријарх Кирил сам. „Ако говоримо о кадровској, условно речено, политици цркве, онда данас, мислим, успели смо да саградимо довољно објективних механизама процене и одабира људи, „ каже Патријарх Кирил. „Ако погледате на то, шта се данас дешава, у броју и одабиру кандидата за места архијереја, ми се у првом реду орјентишемо не на окружење Патријаршије, не на град Москву, него на провинцију. Наравно, одређену улогу у том процесу игра и завршни акорд, утисак, који на мене остави кандидат. Мени је важно да видим како будући архијереј схвата задатке који данас стоје пред Црквом, колико је спреман да ради, какве жртве је спреман да поднесе.“


Патријарх је одговоран за цео црквени брод. Било каква кадровска решења су огромна одговорност. Назначујући пастире у десетинама епархија, не погрешити у човеку. Наћи права решења, орјентишући се при томе на искуство и на таленат проповедника, будућег свештенослужитеља. Јер по њему ће судити о целој Цркви. Не допустити нарушавање јединства Цркве, такође је одговорност Патријарха. „Видим безусловну обавезу и безусловну одговорност да урадим све, да би се сачувала вера тих људи, побожност. Увек се молим, да Господ услиши молитве оних, који се заједно са мном моле“, каже Патријарх. Сви виши јерарси у Руској православној цркви, монаси, људи, изабрали су као своје једино дело служење Богу. Сигурно је, да се једино тако и може носити тежак крст архипастира.


Патријарх Кирил примио је монашки постриг у 22. Години, по благослову свог духовног оца митрополита Никодима Ротова, и никада није зажалио за тај избор.


Данас Патријарх, као и било који свештенослужитељ исповеда, крштава и чак венчава, наставља да вршисве Свете Тајне. Али и сам се, као и сваки православни хришћанин, исповеда.


„ Отац Илија и ја учили смо заједно на академији“, прича Патријарх Кирил. И сви смо га волели. Он је још био мирјанин, једноставно Аљоша Ноздрин, али се разликовао задивљујућим карактером и изузетним начином односа према људима. Када је предао молбу за монашење, владика Никодим му је одмах ту молбу одобрио, и био сам на његовом постригу. И од тада је између нас некаква унутрашња веза.Отац Илија ми духовно помаже, подржава. И јако је важно за Патријарха, да има поред себе доброг духовника, јаког молитвеника.“


У храму Христа Спаса Његова Светост прима велике делегације – за њих је патријаршијска резиденција у Чистом переулку сувише мала, а у главном московском храму за тако велике сусрете постоје патријаршиске одаје.


За официјалне сусрете и пред овим кабинетом је ред. И овде Његову Светост очекују нова лица. Он прима без паузе. Хитна питања решавају се, практично, у ходу. Такав ритам не могу сви издржати.


А у Чистом переулку опет чекају папири на потпис и сви нови проблеми Цркве. Лако је предпоставити, да се било који наш руководилац неизбежно подвргава критици и да Патријарх Кирил није изузетак. Али, како он сам каже, треба разликовати два појма – критику и напад на Цркву: „Данас у медијском простору преовладавају напади. Нападају на Цркву не због тога да би је направили бољом, не ради тога да би учврстили религиозни живот људи, него због тога да би ископровитовали Цркву и разрушили религиозни осећај. А што се критике тиче, без нормалне критике не може се кренути напред.“


Увече, Патријарх Кирил вршиће службу у Елоховском сабору. За верујуће, он је пре свега пастир на чију службу маштају да оду, његове проповеди слушају и чују људи најразличитијих узраста и погледа. Патријарх Кирил је талентован проповедник. Предстојатељ не сме каснити – служба мора да почне на време, свештенство и верници чекају. Како се одвојити од административног метежа и скренути мисли на предстојеће богослужење, сабрати мисли? По речима Патријарха, само богослужење „утиче изненађујућом снагом дејства на човека“, и зато је за њега „увек вежно не то, што се дешава пре службе, него то што се дешава за време службе.“


„Ето због чега ја придајем велику важност томе, како протиче служба, чак и чисто спољашњој страни богослужења, естетици богослужења, певању, томе, колико је сложено вршти богослужење“, појашњава он, „зато што у богослужењу нема ситница. Нада душа је уопште – крхка посуда. Довољно је одједном осетити погрешну ноту у правом или преносном смислу те речи, видети неки неред, и та естетска дисхармонија почиње да нарушава вашу духовну хармонију. Зато сам ја присталица пристојних богослужења, тражим од свештенства јако одговоран однос ка вршењу богослужења. И сам се радујем када служба протиче мирно, спокојно, свечано, узвишено“.


Неко може помислити да обезбеђење и аутомобил никако нису сагласни са нашом представом о животу монаха. Али када је тај монах – Патријарх и представља огромну Цркву, јасно је да је то за његов рад насушна потреба.


„У ствари, та атрибутика, можда у прва два-три дана још и привлачи пажњу на себе, а касније се привикаваш на то, исто као што се привикаваш на било какве услове живота. То престаје да буде нешто изузетно,“ примећује Патријарх Кирил. „Најискреније ћу вам рећи: бити Патријарх је у првом реду, најтежи крст.“


За ове три године, ситуација у земљи, у Цркви јако се изменила. И ми се данас сусрећемо са таквим изазовима и са таквим убрзаним утицајима у односу на цркву, о којима је било тешко чак и помислити пре три године“, каже он. Данас Црква мора дати друштву јасније и оштрије критеријуме разлике између светлости и таме, истине и лажи, добра и зла, скривених у сваком човеку. И то је могуће само онда, када се рађа умеће не само да се говори о Христу и Цркви, него да се живи у Христу и Цркви. И тим више, предводити Цркву је огромна одговорност.“


Ако би обичном монаху световно и светско пре требало бити страно, Патријарх о томе шта се дешава у земљи и свету, треба да зна све. То је део његове службе, уска повезаност са спољним и не увек добронамерним светом. Да не зна његов живот и законе, једноставно нема права.Патријарх прати штампу и дискусије у блоговима, користећи углавном избор коју припремају за њега колеге – он сам нема времена за читање новина и Интернета.


Касно увече Патријарх је принуђен да се поново врати у Чисти прерулок – тамо га чекају новинари. Молбе за интервјуе Његова Светост прима сваки дан и у вези са његовим путовањима, и у вези са догађајима у земљи. И Патријарх излази у сусрет, жртвујући своје време и снагу.


„Владика, поучавајући ме у односу на то како треба да живим, будући да сам самац, рекао је да је једини начин заштитити себе од саблазни и задржати се на том путу, је одсуство слободног времена“, – говорит Патриарх Кирилл. –„Не знам да ли се он руководио тим принципом, али није имао слободног времена. Мада мислим, да као невероватно одговоран и радан човек, није могао живети другачије. И ја, видећи такав начин живота и учествовајући у њему, јако рано сам осетио, да је то у неком смислу и мој.“


Крај је радног дана Његове Светости Патријарха Кирила, иза прозора је одавно мрак. И поново он односи са собом из Чистог переулка товар докумената – потребно је прочитати и осмислити до сутра. Да ли је Патријарх срећан? У његовом животу нема одмора, забаве, оног што обичног човека често асоцира на срећан живот. Али, он себе не сматра несрећним. „Осећам, да ми Господ даје тренутке утехе и радости. И ја сам тако захвалан Богу за те тренутке, да они надокнађују све напоре који прате мој живот,“ каже Патријарх Кирил. „Не знам, може ли се то назвати срећом, али то никако није несрећа. Ето, у то сам сигуран. Ја нисам несрећан човек“.





Текст је настао на основу документарног филма „Живот у служби“

превод за Поуке.орг - Оља



субота, 19. новембар 2011.

Поуке Патријарха Кирила свештенослужитељима



Постављена слика

Благодарим Господа за тридесет три године архипастирског служења.

Оне нису биле једноставне. Могу чак рећи да је више било брига, него радости. Али и данас и заувек, благодарим Господу и за радости и за невоље. Благодарим за тај животни пут, који ми је Господ дао. Пролазећи кроз ове тридесет три године архипастирског служења, извукао сам за себе неке поуке. Никада не треба жалити себе, служећи Господу.

Никада не треба мислити о томе, да ћеш служећи Богу, изгубити своје здравље.

Никада није потребно говорити: „Нећу урадити ово или оно, да би сачувао своје здравље“, јер ћеш га тада и изгубити.

Бог нас никада не оставља у невољи. И што ми себе све више предајемо Господу, то нам Он више даје. Он обнавља нашу снагу. Он нам даје енергију. Када нам се чини да нам је понестало сваке снаге, Господ својом благодати те снаге обнавља и умножава. Зато, када се свештенослужитељ брине о свом здрављу, он осуђује себе на болест, старост и брзу смрт.

Још једна важна поука:

Никада, служећи на нижем степену, не треба мислити о томе да на некакав начин треба обезбедити свој успон у служењу. Колико пута су ми говорили: „Владико, зашто ви то говорите јавно? Зашто се тако храбро обраћате људима? Почувајте себе, помислите на своју будућност“. По милости Божијој, био сам ђакон, свештеник, епископ, архиепископ и митрополит, трудио сам се да се понашам тако, као да у датом тренутку вршим најважније дело у животу. И никада нисам мислио о томе, у ком правцу ће се окренути моја каријера. Чак уочи Помесних сабора, говорили су ми: „Будите пажљиви шта говорите, то вам може засметати.“ Никада нисам слушао такве савете. Зато што је служење свештеника да врши сваки дан са пуном преданошћу то, ради чега је обукао мантију и ступио у ред Христових војника. Таленат служења Цркви открива се на сваком степену служења, и служити треба тако, као да вршиш најважнији и најглавнији посао у свом животу. Имам право да данас тако говорим о томе, зато што се пред вама данас налази Патријарх московски и целе Русије. И то је одговор свима који се колебају, свим малодушним, свима који се брину о будућности свог здравља, и свима који се надају да ће направити црквену каријеру, чувајући своју снагу, и чувајући себе од могућих непријатности. Господ нам даје тачно толико, колико ми дајемо Њему, чак и више. И ако данас не дајемо све од себе, онда нам Господ неће дати снаге и сутра. Не води нас наша животна дипломатија, него нас Бог води. Пред Богом морамо бити честити, отворени, одлучни у свом служењу, али наравно, треба бити разуман, да би правилно изградили своје односе са људима. Треба гајити у свом срцу љубав, да чак не би ни непријатељима желели зло. Треба се старати да унутрашња кротост и смирење увек пребива у нама, ма какве величанствене црквене одежде на нас стављали. Зато што само сазнање о сопственој грешности и слабости пред Богом, помаже да се буде снисходљив према грешности и слабости других људи. Само сазнање да Господ на тебе пројављује милост, помаже да и ти своју љубав и милост изливаш на друге људе. Само схватање да је Бог праведан, и кажњава те и воли, помаже и теби да будеш праведан у односима са ближњима и другима.

Благодарим Господу за ових 33 година свог архипастирског служења.

Патријарх московски и све Русије Кирил

 

За Поуке.орг - Оља

субота, 05. новембар 2011.

Схиархимадрит Илија (Ноздрин): О савести





 - Баћушка, често кажемо „савестан“ човек или, супротно „несавестан“. У карактеристикама пишу „човек се савесно односи према послу.“ Зашто људи придају толики значај присуству или одсуству савести?

- Господ нам је дао закон, Свето Писмо, Божанско откровење, али пре тога Господ је уложио у човека свој Божански глас, који се назива савест. Савест – је фунција душе наше, и она наравно, много тога говори о човеку. Када човек поступа по природним законима, који су од Бога, то савест одобрава. Али, човек још поседује и вољу. Вољом човек понекад крши тај закон савести и поступа против ње.

- Баћушка, може ли се васпитати савест? Или је то урођено својство?

Савест нам је дата од Бога. Она је код човека урођена, као и разум. Човеку се даје интелект, даје се воља и даје се савест. Постоји и још једна функција – религиозни осећај код човека. Он се спаја, долази у везу са нашом душом, савешћу, разумом. И наравно, човеку је дато од рођења васпитање, који су дужни да му дају његови родитељи. Даље га васпитава школа. Али човек непрекидно долази у додир са уобичајеним животом, улицом,  и скупља, упија у себе све то што га окружује и то испитује. И наравно, савест је овде руководилац, полицијски, који показује шта је добро, а шта је лоше.

- Дешава се, да имајући такав неписани закон унутар себе, глас Божији, савест, човек ипак поступа против савести. Како се дешава тај избор између добра и зла?

- Опет, овде све много зависи од васпитања човека. Може овде много зависити и од његових предака, гена, у каквој средини је растао. И његови поступци, наравно, зависиће од тога. Ако је растао у побожној породици, школа га је припремила, јасно је да он не крши, него се стара да поступи према гласу савести.
- Баћушка, када савест ћути у човеку и сасвим се не одазива?
- Онда када је човек загушио своју савест страстима. То су плодови нарушавања ншег природног владања. Ако човек систематски живи анормално, када страст постаје обичај, човек не чује глас савести. Тада човек поступа покварено, и долази до криминалних прекршаја. Њега поправља само спољашња казна.
- Са друге стране често се може чути израз – „живети са спокојном савешћу“ или човек каже: моја савест је чиста. 

- Ако човек чини добра дела, савест му то одобрава. А ако чини морално нарушавање, савест га наравно демаскира. Али начин његовог васпитања, наравно, утиче на то извршава  ли он позитивно или негативно своје радње.

 - По вашем мишљењу, какву савест човек треба да има?

- Треба наравно, непрестано водити духован живот, моралан живот. Живот човека слаже се из промисла Божијег и поступака самог човека. Ако човек живи са молитвом, он живи са помоћу Божијом, делује благодат Божија.
Ту је још и учешће Анђела чувара. Сваки човек га има. Он подучава светости. Анђео чувар настоји да се приближи довољно близу човеку да га упућује на добра дела, добре поступке, понашање. Ако човек не чује Анђела, онда је стање његове душе такво, да он не чује Анђела и не види га.
Често на човека утичу тамне силе. Када човек не чује Анђела чувара, онда приступа тамна сила, нас неизбежно окружују демони. Али, што је човек ближе Богу, морално чистији, тиме су зли духови даљи. Они то не могу, ако човек поштено живи, моли се. Али, када човек изгуби везу са Богом, не моли се, онда му нечастиви уноси свакаве зле мисли, зле намере и поступке.

- Баћушка, које су ваше жеље свима онима, који настоје да живе по савести?
 
- Дај Боже, да човек заиста живи тако, како тражи и хоће од нас Господ. Господ нам жели добро. Човек је створен за милосрђе и блаженство праведника. Ради тога и дао нам могућност да живимо побожно, у славу Божију.
Ако ми то сами желимо и водимо рачуна о томе, усмеримо своје снаге, онда, наравно, ми добијамо од Бога милост и избегавамо страшне последице. Например, наше здравље је за нас – драгоцени Божији дар. Он у нама живи, и када се ми владамо како Господ жели, за наш побожан живот и спасење наше душе. Помози Господе да се сви учврстимо у добром, да приличимо животу са Богом.

Разговори емитовани на ТВ каналу „Сојуз“
Превод за Поуке.орг - Оља

О молитви: схиархимандрит Илија (Ноздрин)













Разговор са схиархимандритом Илијом (Ноздриним), емитован на телеканалу „Сојуз“, био је посвећен молитви. Прича се, да је схиархимандрит Илија из Оптине пустиње по свој прилици последњи прави старац у Русији, духовник патријарха Кирила, митрополита Илариона, председника Путина.

„Добар дан. Настављамо разговоре са схиархимандритом Илијом о животу, вечности, души. Тема данашњег разговора је молитва. 
Шта за човека значи молитва?


- Ако би укратко рекли шта је то молитва, она је разговор човека са Богом. То је узношење ума и срца ка Богу, то је наша душевна храна. Сви ми одржавамо наш живот, физички (наше тело, земаљски живот, продужење нашег живота) хлебом и другим, а живот душе, њен живот – молитвом. Апостоли су замолили Господа да их научи молитви, и Господ им је дао јако једноставну, али садржајну и кратку молитву „Оче наш“. У њој су дати основни тренуци нашег односа ка Богу, ту је присутан хвалоспев, благодарност и молба.

- А ради чега ту молитву називају обрасцем молитве?

- Све наше уобичајене молитве (јутарње и вечерње), засноване су на основу обрасца молитве „Оче наш“. И наше свакодневне богослужбене молитве, које нам налаже црквени устав, не излазе из оквира молитве „Оче наш“.
Ради тога, молитва је, пре свега – наша храна. Човек се рађа, крстили су га, родитељи су дужни да потпомогну да би физички израстао. Али, у исто то време, православац, хришћанин, мора да узрасте за вечан живот. И молитва је основна храна, то, што ће саградити наше будуће духовно благо.

- Баћушка, за шта се може молити у молитвама?

- За шта ми молимо у молитвама? За праштање грехова, наше основне потребе (хлеб наш насушни), то наше сједињавање са Богом, наша благодарност Господу, хвалоспев. Молећи се, човек пре свега, добија благодат Божију, добија укрепљење у вери, праштање грехова. То је неопходно исто као и на нашем животном плану – ми молимо за хлеб наш насушни. За све неопходно, и свагдашње, што чини наше благостање. Сам Господ је рекао: мир вам. Тај мир, као што је речено, знатно је више од сваког ума. Најважније је – да је он за нашу душу. Мир, смирење, љубав ка Богу. То је учвршћивање наше вере, наде и љубави. Наравно, кроз молитву. Као што дете васпитавају родитељи, хране хлебом и свим неопходним на физичком плану, тако је човек дужан да духовно узрасте кроз, пре свега, однос са Богом. Када су родитељи побожни. Верујући, они носе дете у храм Божији, причешћавају га, моле се – васпитавају под окриљем Свете Православне Цркве. И добијајући свесност како расте, оно упија све , што је потребно за духовни живот.

- Да ли се од човека тражи нешто, да би започео молитву? У молитви „Оче наш“, он тражи од Бога опраштање својих грехова, значи, он мора да опрости и ближњем. Шта је потребно за то да би молитва била чиста, да би била услишена?

- Човек мора да има чисту савест. Зато је и речено „ и остави нам дугове наше“, тј. наше грехове, све наше слабости. Ми обећавамо да ћемо опростити ближњима, који су нам неку неправду нанели, због чега смо незадовољни. То је, на основу смирења, дуге стрпљивости, праштање свима који су нас увредили. Речено је: Господ се смирио, покорио се за смрт на Крсту. Тако и човек мора да има смирење попут Спаситеља, Господа. Молитва ће бити услишена у нашем смирењу, у нашој љубави ка Господу, у нашем поверењу, нади.

- Баћушка, утиче ли место, где се молимо на њен резултат? Где је најбоље молити се?

- О томе Господ каже: "Затвори двер своју и помоли се Оцу твојему који је у тајности". Али Господ даље каже: „Где је двоје или троје сабрано у Име Моје, тамо сам и Ја међу њима“. Нигде се ми не можемо сакрити од славе Божије, од Његове премудрости, од свевидећег ока Господњег. Господ је и у пустињи и тамо где има много људи.
Наравно, храму, где су сви сједињени јединственим циљем, јединственом жељом да се моле, узносе молитву Богу, постоји посебно присуство Божије благодати, милости Божије.

- Желели бисмо да чујемо Ваше жеље у односу према молитви, зато што се човек понекад уздаје само у себе, и можда прецењује своје снаге.

- Речено је: свет у злу лежи. И има много искушења, брига. И свима је јасно, да човек, мора да искуси много тога у животу. И јасно је да је човек немоћан и слаб да избегне све, што му се може десити непредвиђено, случајно и опасно. Због тога ми, као православни, верујући, знамо да као што постоји Господ који нас штити, постоје и Анђели-чувари, заштита Царице Небеске, која је штитила, чувала нашу Домовину од многих наших грехова. И постоје свети угодници и свети Архангели, Анђели, светитељи, Свети Никола, Свети Апостоли.
Они нам помажу ако се молимо, ако верујемо, и они су увек спремни да притекну у помоћ, да нам помогну. Због тога, морамо непрестано бити у молитви, праштању, благодарењу Господа. И Господ је увек спреман да нам помогне. Господ види наше жеље, наше обраћање Њему. Зато наш цео живот мора бити тесно повезан молитвом.

Господ жели, пре свега, спасење наше душе. Молитва спасава нашу душу и помаже нам увек током целог живота.



Заједнички пројекат телеканала „Сојуз“ и портала „Православље и свет“


Превод за Поуке.орг - Оља

недеља, 09. октобар 2011.

Митрополит Иларион: Исповед не сме бити „карта за причешће“


Постављена слика



Колико често се треба причешћивати? Како се припремити за причест? Да ли су исповед и пост обавезан услов за примање Светих Дарова?


Та важна питања за сваког православног верника, могла су се поставити после отвореног предавања митрополита Волоколамског Илариона (Алфејева), „Евхаристија као средиште живота хришћанина“. Председник Одељења за спољне црквене везе Московског Патријархата, разговарао је са младима 4. октобра у оквиру отвореног православног центра за одржавање јавних предавања, који сваке године организује Патријаршијски центар за духовни развој деце и омладине при Даниловом манастиру.



Да ли је неопходан тродневни пост пред причешће, ако се човек причешћује сваке недеље?


Митрополит Иларион је одговорио:


„Правило тродневног поста пред причешће ни у каквим канонима и правилима Цркве једноставно не постоји. Постоји традиција, која се формирала при Синодалној епохи, када су се људи јако ретко причешћивали. Тада су постојали разни рокови поста: три дана, три недеље, например. Данас, за човека, који живи квалитетним црквеним животом, нарочито ако он пости постове које је Црква установила, (а њих, као што знате, у нашем календару, довољно много), нема потребе налагати оном који жели често да се причешћује, некакве додатне постове.“ Затим је додао, да то питање верник треба да реши са својим духовником.

Са духовником такође је неопходно размотрити и питање о исповеди пред причешће, приметио је он, и са своје стране дао важна појашњења. Према његовим речима, у данашње време у РПЦ „постоје различите парадигме: постоји општа исповед, мада то, наравно није норма, исповед мора бити лична“. Ипак, у савременим условима, питање о међусобним односима исповеди и евхаристије – „није сасвим једноставано.“

Многи схватају исповед као својеврсну „карту за причешће“, подсетио је митрополит Иларион на израз познатог богослова о. Александра Шмемана. Као резултат тога, недељом ујутро може се у храму видети чудан натпис: “Они, који се не причешћују, стоје за време Литургије у центалном делу храма, а они, који желе да се причесте, целу службу треба да простоје у бочном делу, где се врши исповед и у најбољем случају само у тренутку изношења Путира, ослобађају се таквог стајања у реду.“
Надаље, митрополит је приметио, да је причешће тесно везано са исповедањем управо у РПЦ, и да у другим Помесним Црквама таквих традиција нема. „Например, у грчким црквама, људи се, као по правилу, причешћију без исповеди, а исповед се претворила у ретку појаву“.

Али исповед није важна само ради тога да би се човеку допустило причешће“, наставио је архијереј. „Исповед је важна ради тога, да би човек спознао своје грехе, извео некакве анализе пред лицем Бога и пред лицем свештеника. Исповед, сама по себи показује на њега одређено преображавајуће дејство. Али исповед не сједињује човека са Христом, како се то дешава при Евхаристији – „Тајном над Тајнама.“
Уједно, он је подвукао да су све Црквене Тајне међусобно повезане, и не могу се „вештачки супротстављати“.

У својству карактеристичног примера био је наведен распрострањен однос ка Тајни јелеосвећења: „Например, неки људи мисле, да је потребно једном годишње примити јелеосвећење , чак иако нисте болесни, зато што се у Тајни јелеосвећења опрашатају заборављени греси. А неки чак и сматрају да Тајна јелеосвећења „испуњава“ Тајну исповеди! А то не постоји! Ако се човек исповедио од свег срца...онда, чини ми се , њему се опраштају сви греси, и свештеник у разрешној молитви управо о томе и говори. У томе се састоји исцељујућа и спасоносна Тајна исповеди. Али исповед, сама по себи, не може заменити Евхарстију, зато што Евхаристија као Тајна над Тајнама и средиште црквеног живота хришћанина, не замењује друге Тајне“, закључио је председавајући ОСЦВ.


Такође је постављено питање, колико је душеполезно одређивати забрану причешћа, епитимијом. „То је могуће у случају, ако је свештеник уверен, да ће таква казна уродити плодом, и као коначан резултат, приближити човека Богу, а не да га удаљи.“ А данас се често дешава, да човек, услед такве забране, налази испред могућности да оде од Цркве.“, рекао је митрополит Иларион.


Извор: Благовест-инфо
Превод за Поуке.орг - Оља



недеља, 14. август 2011.



Митропилит Иларион: „Постоји ли ли будућност у нерелигиозном друштву?“




(наставак предавања)
    

    Желео бих да започнем ово предавање сећањем на времена, која многи од вас не памте а многи су и заборавили. То је време када знање о религији није било доступно широком кругу људи. 
Време, када је религија била прогањана, налазила се у гету и када су многи људи сазнавали о религији преко курсева научног атеизма, из различитих извора, каква је нпр. била „Библија за верујуће и неверујуће.“ Било је забрањено васпитавати децу у религиозним духу, у школама није било религиозних предмета. Све се то данас изменило и, рекли бисмо, слика је сасвим другачија. Данас је религија широко распрострањена на друштвеном пољу. Свуда се може чути глас партијарха, на телевизији виђамо свештенике, на Интернету постоји мноштво религиозних сајтова, у новинама – религија је представљена јако широко.

Значи ли то, да смо превазишли ту неписменост у религиозној области, која нам је била својствена пре 20 или 30 година?

Мислим да нисмо. Није ствар у томе да све људе не интересује религија, него у томе да је у свој тој разноврсности информација, које су им данас доступне, њима јако тешко да се снађу, будући да немају религиозних коренова. Толика је количина религиозне литературе, да је човеку јако тешко да се снађе шта треба да чита или не, од чега да почне, где је истина а где је обмана. А треба рећи да је тих обмана данас јако много, у том смислу и у Православљу. Често се у друштвеном сазнању религија тесно преплиће са различитим сујеверјима. И јако много људи, који потпуно искрено желе да нађу истину, залутају у потоку информација и доспевају тамо где не треба, постајући жртве секташа.
Једна од особености нашег времена, која је јако распрострањена је појава тзв. „обрадоверија“, када се религија прихвата пре свега као свеукупност неких обреда и прописа, којих човек треба да се придржава, да би био представник те религије. Јако често морам да одговарам на питања (било у храму или телевизијској емисији коју сад водим), и увек ме депримира количина питања, посвећена обредима: ношење или неношење мараме, панталона, како се крстити, шта је могуће а шта не. Као да је Православна Црква – само свеукупност некаквих прописа и обреда. Данас је за многе, које себе индентификују кроз Православну Цркву, Православље ништа више – него традиција. Тј. људи знају да ако се родило дете, треба га крстити, али не знају зашто то раде и шта треба да се дешава после тога. Они су крстили дете, а оно надаље остаје савршено отуђено од Цркве, зато што су му и родитељи отуђени од Цркве...

Зашто је уопште потребна религија и Црква? Зашто је немогуће провести живот без религије и Цркве? Зашто је опасан нерелигиозан живот?

У совјетско време постојао је стереотип, некакава представа о томе, да је религија потребна  да би се задовољила нека религиозна потреба. Нпр. код неких људи  постоји религиозна потреба, а ради њеног остварења потребни су религија, Црква, култ, свештеници. Не треба рећи да у том становишту нема ни мрвице истине. Та потреба за религијом постоји  и она је условљена самом природом човека. Условљена је због тога што је човек рођен по лику и прилици Божијој, и зато што је Бог ставио у душу човека стремљење да нађе Бога, стремљење да нађе смисао свог битисања. И заиста, Црква је способна да задовољи ту потребу. Она је способна да да човеку могућност да нађе смисао сопственог живота и да се сусретне са Богом.
Али оно што сматрам још важнијим је то, што религија и Црква помажу човеку да постане бољи. Религија и Црква преображавају живот човека, а преобржавајући живот човека као јединке, они преображавају свет који их окружује: његову породицу, људе са којима ради. И управо зато, почињући од једног човека, Црква може да покаже преображавајући утицај на цело друштво. Захваљујући чему она показује такав утицај? Захваљујући томе што Црква помаже човеку да нађе смисао живота. У данашње време, одуство смисла живота је основна болест младог човека. Јако често због отсуства смисла живота страдају људи, који су сасвим обезбеђени, који све имају, који имају све да би били срећни, а среће нема. Ње нема јер човек не види смисао свог постојања. Такав млад човек често упада у различите форме зависности, било да је у питању зависност од алкохола, наркоманије или сексуалне зависности, зависности од компјутерских игара и других, којих, сваке године, са сваким покољењем има све више. Има их све више, јер човек који је можда материјално обезбеђен, а нема оно главно – срећу или осећај задовољства, покушава да надокнади ту унутрашњу пустош, да замени то нечим, и потпада под утицај различитих фактора.
То је узрок зашто много младих људи постају жртве секти. Секте постоје ради слабих људи, оне се граде од слабих људи. Секте настају, да би људи, склони било којој врсти зависности, потпали под зависност од вођа тих секти. И узрок успеха секти у савременом друштву састоји се управо у томе, што људи траже смисао живота, али га не налазе, траже садржај живота и онда се обраћају сектама у нади, да ће им га оне показати, да ће га тамо узети за руку, одвести га некуд, надахнути и живот ће му постати срећан. И треба рећи да неки људи, који су потпали под утицај секте, заиста стичу некакву илузију смисла живота. Појављује се некакав циљ, некаква скала вредности, коју раније нису имали. Опасност од секти састоји се управо у томе што секте користе ту потребу за религијом, која је урођена сваком човеку. Но оне, као и потрошачко друштво не дају човеку истински смисао живота, него лажни. Оне обмањују људе и ти људи живе окружени фантомима и фатаморганама. Опасност од секти састоји се у томе, што извлаче људе из социјалног живота, упућују човека у гето, изолују га од других људи. Често руше његов породичан живот и психу човека.
Црква делује на људе на сасвим супротан начин, она помаже човеку да се интегрише у друштво, да нађе прави смисао живота. Црква консолидује људе. Особеност Цркве је управо то, што људи, крећући се путем ка Богу, истовремено се крећу и једни ка другима. Црква не издваја човека из друштва, него, напротив, помаже му да нађе своје место у друштву. Црква не руши породицу, него напротив, помаже да се сагради чврста породица и постаје основа за породични живот. Црква, за разлику од секти, не лишава човека слободе, него напротив, помаже човеку да стекне ту унатрашњу слободу, која је наопходна због тога да би човек могао сам да доноси одговорне одлуке. И Црква учи человека  да прихвати те  одлуке.
Она га учи да рзликује добро од зла, помаже му да стекне такву скалу  духовних и природних вредности, на којој може да се гради живот човека, али све одговорне одлуке човек мора да прхвата сам. Управо због тога Црква је за јаке људе, који су спремни да на себе преузму одговорност за свој живот, за своје одлуке. Више од тога, она је за те, који су спремни да преузму на себе одговорност за будућа покољења, - пре свега за сопствену децу. Као што Христос каже: „Ево стојим на вратима и куцам“. Тако и Црква куца у срцима људи, али никада не узима њихов приватан живот. Она не упада у станове са својом пропагандом, она је увек спремна да притекне у помоћ; али она никада не остварује никакво насиље над личношћу човека. Она помаже човеку да схвати шта је истинска слобода – то је слобода од греха и било каквог облика зависности.

Зашто је Црква сопсобна да то ради? У чему је тајна њене способности током векова да показује толико јак духовни утицај на човека?

Сматрам да је један од главних разлога у томе, што је Црква ризница духовног искуства, који се преноси са покољења на покољење. Оно се предаје од родитеља деци, од учитеља ученицима. И управо та свеукупност духовног искуства је то, што називамо речју Предање. Предање је све што је накупила Црква током векова свог постојања. Предање, које укључује у себе и Свето Писмо и дела Црквених Отаца, књиге богослова, духовних учитеља, написаних током векова, и искуство молитве и богослужења. И кроз приврженост тим животворним соковима, којима се храни Црквено дрво, човек постаје искрени члан Цркве, постаје ученик тог духовног искуства, које се преноси са покољења на покољење и којем се он сам прикључује.

Шта је центар тог искуства и центар Предања?

Центар Предања је вера. Вера, као унутрашње стање, које даје могућност човеку да стоји право, а не погнуто или лежећи на земљи. Вера је тај унутрашњи садржај религије, без које је немогуће приближити се Богу. Центар хришћанске вере је Христос. Христос је, пре свега, учио људе како да међусобно живе. Средиште религиозног живота у хришћанској цркви је сам Христос и могућност човека да не само апстрактно сазнаје о Христу, не само да чита о Њему или сазнаје о Њему кроз усмено Предање, него могућност човека да путем свог унутрашњег религиозног искуства обраћа Христу и сусреће са Њим. И ето тај сусрет са Христом је суштина хришћанске вере. Тај сусрет се дешава у Цркви путем молитве,  и у посебном и јединственом степену она се дешава кроз Црквене Тајне.
Како се дешава та узајамна веза? 

Пре свега, кроз Свету Тајну Крштења. Тајна уласка човека у хришћански живот. Кроз ту Свету Тајну човек, знајући или не, постаје део Тела Христова, постаје члан Цркве.
Света Тајна Евхаристије је такође бит хришћанског живота. И управо кроз Евхаристију дешава се то сједињавање човека са Христом, која представља најважнију црту хришћанског духовног искуства током векова. Те хришћанске парохије, тачније заједнице људи, које себе називају хришћанима, али где Евхаристије нема или где се Евхаристија претворила само у ритуал, ненапуњен унутрашњим богословским садржајем, нису хришћанске парохије, зато што човеку не дају могућност да се сједини са Христом. А Евхаристија је Тајна, при којој се човек сједињује са Христом не само духовно, него и телесно, када путем хлеба и вина он прима у себе Тело и Крв Христа. И на тај начин цео човек, не само његов дух или душа, не само психа, него и тело учествују у процесу Спасења, или како су говорили Црквени Оци, „Обожења“.
Обожење је термин, који указује на такво тесно сједињавање човека са Богом, при коме се сав човек у свим својим поступцима и у целом свом духовно-телесном саставу сједињава са Богом. Али већ сада у земаљском животу, људи кроз Свете Тајне, а пре свега кроз Свету Тајну Евхаристије, имају могућност да се толико тесно сједине са Богом, да Бог почиње да постоји у њиховој души, мислима и чак у њиховим телима. И у хришћанству Спасење прихвата управо као интегрални покрет човека ка Богу. Спасавају се не само ум и душа, спасава се цео човек. Управо због тога ми поштујемо мошти светих, као остатке људи, који су достигли сједињавање са Богом и Обожење.

Шта је то Спасење? Зашто је потребно да се спасемо?

Спасење је тај пут ка Богу, којим човек иде и постепено постаје све више и више богоподобан. Спасење је пут, који помаже човеку да се ослободи од грехова, да научи да извршава заповеди Божије. Али, недовољно је само испуњавати хришћанске заповеди или прочитати то што је говорио Христос. А то је и неоствариво, ако сам Бог не помаже човеку. И зато ми, хришћански богослови, често говоримо о синергији – сарадњи човека са Богом, где при Спасењу човека, уствари, ниједан човек се не може спасити само сопственим снагама, ни један човек се не може спасити благодарећи томе, што је пред себе постави понеки задатак, рецимо, да се уздржава од ружних поступака или да врши добра дела. Све то је недовољно.
Неопходно је, да сам Бог делује заједно са човеком и духовно преображава човека, а то духовно Преображење дешава се,  кроз Свете Црквене Тајне, пре свега кроз најважнију од њих, кроз Тајну над Тајнама – Свету Евхаристију...

Превод за Поуке.орг - Оља



четвртак, 04. август 2011.

Митрополит Иларион: "Постоји ли будућност у нерелигиозном друштву?"






"Црква помаже човеку да нађе смисао живота. Сматрам да је у данашње време отсуство смисла живота, основна болест младог човека.“
Данас су међу младима популарне идеје оца Александра Шмемана о отвореном карактеру Литургије. Шта Ви лично мислите о служењу Литургије са отвореним Царским Дверима, гласним читањем светих молитава, читањем Светог Писма на руском језику? 
"То су мало различите ствари: отворене Царске Двери, читање молитава наглас и читање Светог Писма на руском језику.  Што се мене тиче, тако је текла моја свештеничка служба, да сам ја увек служио са отвореним Царским Дверима. То је било због тога зато што сам ја служио у Виленском Свето-Духовом манастиру где је било прихваћено служити са отвореним Царским Дверима. Исто тако је било у Каунасу, где сам био настојатељ. Тај обичај је био присутан и у епархијама на Западу, где сам служио. И у храму св. Јекатерине, где сам служио у Москви. А затим сам постао архијереј, а архијереји служе са отвореним Царским Дверима. Зато се и не сећам случаја да сам служио са затвореним Царском Дверима.  И ја мислим, да у служењу са затвореним Царским Дверима, постоји нешто противприродно, зато што се Литургија врши целој црквеној заједници. Њу врши свештеник и сви који се налазе у храму. Савршено је несхватљиво, зашто да при самим најважнијим моментима Литургије, нарочито при вршењу Евхаристије, Царске Двери морају бити затворене и људи морају да слушају само глас свештеника, који пригушено допире иза  зида иконостаса.  Питање о читању Светог Писма на руском језику - је друго питање. И питање о гласном читању тзв. тајних молитава - такође је посебно питање. Али ја не мислим да могу одмах да одговорим на та питања, пошто се о њима у цркви разговара, спорна су, и не може се брзо одговорити на њих, а за дуг одговор - нема довољно времена.“
Реците нам, молим Вас, да ли је могуће Спасење човека, који ниједном није приступио светој Тајни Евхаристије?
„Мени је тешко ми је да одговорим на то питање, зато што се Спасење човека налази у рукама Божијим. И ми знамо, да ван Цркве Спасење није могуће, а ван Цркве - то значи и без Евхаристије, зато што човек не може бити пуноправан члан Цркве, не причешћујући се и не сједињавајући се са Христом. 
Али, у исто  време, ми знамо, да Бог има безграничне могућности и има јако много начина за Спасење људи, које ми не знамо. Због тога је питање, које се понекад поставља, да ли ће се спасити или не ове или оне категорије људи, уопште нема смисла, зато што питање о Спасењу ми можемо поставити само у односу на себе. И то је најправилнији приступ. Да ли ћу се спасити ја сам или шта могу урадити за то да се спасим.То питање ми можемо поставити и у односу ка нама најближим људима. Да помогнемо људима да нађу пут ка Спасењу. А питање о томе, да ли ће се спасти ове или оне категорије људи, мислим, морамо препустити милосрђу и правосуђу Божијем.“
Много сте говорили о смислу живота и среће, које пружа Црква. Испада, да је Црква потребна само несрећним људима и онима који немају сређен живот. А да ли је потребна срећним људима? Ако јесте, зашто?

„Мислим да је Црква потребна свим људима. И убеђен сам да људи не могу без Цркве да буду подуже срећни. Постоје људи, којима се чини да су срећни и постоје људи који налазе некакву привремену срећу, која им не даје могућност да се придруже Цркви, зато што они, као по правилу сматрају да Црква постоји ради несрећних и да је Црква потребна онда, када је нпр. неко умро, - треба га опевати, неко умире – треба позвати свештеника, разболео се – потребно је можда поћи у цркву, или предстоји некакав важан посао – треба запалити свећу. То је исти онај потрошачки однос, који постоји међу савременим људима уопште у животу и свету који га окружује.  А смисао живота се може стећи тек онда, када човек спозна Бога, сједини се са Богом и живи са Богом. Када Црква није само позадина на којој он живи, него средиште његовог индивидуалног живота, његовог породичног живота, његовог професионалног живота.
Може ли се рећи да је све што се дешава човеку воља Божија?
"Не, није све у животу човека воља Божија. Живот човека се састоји  из сједињавања две воље  – воље Божије и воље самог човека. Као по правилу још се придодају  друге саставне, например, воља родитеља, ако је реч о деци, воља неких људи око човека. Али, не треба заборавити и на вољу ђавола, која се може умешати у животни избор човека. 
Богу је угодно то, што одговара Његовој вољи, и задатак човека, задатак духовног живота, задатак природног васпитања састоји се у томе, да човек буде оријентисан на духовну религиозну вредност, да се његова воља спаја са вољом Божијом. Ако човек достигне тако хармонично сједињавање сопствене воље са вољом Божијом, тада он заиста чини оно што је угодно Богу. 
Са друге стране, ако је човекова воља у супротности са вољом Божијом, тада се често дешава нешто што Богу није угодно, али Бог, услед неких за нас непознатих разлога, то допушта. Значи, када људи оправдавају неке своје поступке или поступке других људи који су опаки или зли, тиме да је то воља Божија, то није исправно. Није све воља Божија. 
Божија воља је само то, што одговара Божијем плану за  Спасење човека."
...
Предавање митрополита Волоколамског Илариона (Алфејева), председника ОСЦВ, које је митрополит одржао на првом предавању курса за младе „Основе православног погледа на свет.“ 
Одговори на ова питања дати су после предавања младима и они сами су их постављали. Одломке предавања објавићемо у следећем наставку.
Превод са сајта "Татьянин день" (преузето са сајта "Православие и мир")
Превод за „Поуке.орг“ - Оља



Основни подаци о мени

Читаоци