Митропилит Иларион: „Постоји ли ли будућност у нерелигиозном друштву?“

(наставак предавања)

    

    Желео бих да започнем ово предавање сећањем на времена, која многи од вас не памте а многи су и заборавили. То је време када знање о религији није било доступно широком кругу људи. 

Време, када је религија била прогањана, налазила се у гету и када су многи људи сазнавали о религији преко курсева научног атеизма, из различитих извора, каква је нпр. била „Библија за верујуће и неверујуће.“ Било је забрањено васпитавати децу у религиозним духу, у школама није било религиозних предмета. Све се то данас изменило и, рекли бисмо, слика је сасвим другачија. Данас је религија широко распрострањена на друштвеном пољу. Свуда се може чути глас партијарха, на телевизији виђамо свештенике, на Интернету постоји мноштво религиозних сајтова, у новинама – религија је представљена јако широко.

Значи ли то, да смо превазишли ту неписменост у религиозној области, која нам је била својствена пре 20 или 30 година?

Мислим да нисмо. Није ствар у томе да све људе не интересује религија, него у томе да је у свој тој разноврсности информација, које су им данас доступне, њима јако тешко да се снађу, будући да немају религиозних коренова. Толика је количина религиозне литературе, да је човеку јако тешко да се снађе шта треба да чита или не, од чега да почне, где је истина а где је обмана. А треба рећи да је тих обмана данас јако много, у том смислу и у Православљу. Често се у друштвеном сазнању религија тесно преплиће са различитим сујеверјима. И јако много људи, који потпуно искрено желе да нађу истину, залутају у потоку информација и доспевају тамо где не треба, постајући жртве секташа.

Једна од особености нашег времена, која је јако распрострањена је појава тзв. „обрадоверија“, када се религија прихвата пре свега као свеукупност неких обреда и прописа, којих човек треба да се придржава, да би био представник те религије. Јако често морам да одговарам на питања (било у храму или телевизијској емисији коју сад водим), и увек ме депримира количина питања, посвећена обредима: ношење или неношење мараме, панталона, како се крстити, шта је могуће а шта не. Као да је Православна Црква – само свеукупност некаквих прописа и обреда. Данас је за многе, које себе индентификују кроз Православну Цркву, Православље ништа више – него традиција. Тј. људи знају да ако се родило дете, треба га крстити, али не знају зашто то раде и шта треба да се дешава после тога. Они су крстили дете, а оно надаље остаје савршено отуђено од Цркве, зато што су му и родитељи отуђени од Цркве...

Зашто је уопште потребна религија и Црква? Зашто је немогуће провести живот без религије и Цркве? Зашто је опасан нерелигиозан живот?

У совјетско време постојао је стереотип, некакава представа о томе, да је религија потребна  да би се задовољила нека религиозна потреба. Нпр. код неких људи  постоји религиозна потреба, а ради њеног остварења потребни су религија, Црква, култ, свештеници. Не треба рећи да у том становишту нема ни мрвице истине. Та потреба за религијом постоји  и она је условљена самом природом човека. Условљена је због тога што је човек рођен по лику и прилици Божијој, и зато што је Бог ставио у душу човека стремљење да нађе Бога, стремљење да нађе смисао свог битисања. И заиста, Црква је способна да задовољи ту потребу. Она је способна да да човеку могућност да нађе смисао сопственог живота и да се сусретне са Богом.

Али оно што сматрам још важнијим је то, што религија и Црква помажу човеку да постане бољи. Религија и Црква преображавају живот човека, а преобржавајући живот човека као јединке, они преображавају свет који их окружује: његову породицу, људе са којима ради. И управо зато, почињући од једног човека, Црква може да покаже преображавајући утицај на цело друштво. Захваљујући чему она показује такав утицај? Захваљујући томе што Црква помаже човеку да нађе смисао живота. У данашње време, одуство смисла живота је основна болест младог човека. Јако често због отсуства смисла живота страдају људи, који су сасвим обезбеђени, који све имају, који имају све да би били срећни, а среће нема. Ње нема јер човек не види смисао свог постојања. Такав млад човек често упада у различите форме зависности, било да је у питању зависност од алкохола, наркоманије или сексуалне зависности, зависности од компјутерских игара и других, којих, сваке године, са сваким покољењем има све више. Има их све више, јер човек који је можда материјално обезбеђен, а нема оно главно – срећу или осећај задовољства, покушава да надокнади ту унутрашњу пустош, да замени то нечим, и потпада под утицај различитих фактора.

То је узрок зашто много младих људи постају жртве секти. Секте постоје ради слабих људи, оне се граде од слабих људи. Секте настају, да би људи, склони било којој врсти зависности, потпали под зависност од вођа тих секти. И узрок успеха секти у савременом друштву састоји се управо у томе, што људи траже смисао живота, али га не налазе, траже садржај живота и онда се обраћају сектама у нади, да ће им га оне показати, да ће га тамо узети за руку, одвести га некуд, надахнути и живот ће му постати срећан. И треба рећи да неки људи, који су потпали под утицај секте, заиста стичу некакву илузију смисла живота. Појављује се некакав циљ, некаква скала вредности, коју раније нису имали. Опасност од секти састоји се управо у томе што секте користе ту потребу за религијом, која је урођена сваком човеку. Но оне, као и потрошачко друштво не дају човеку истински смисао живота, него лажни. Оне обмањују људе и ти људи живе окружени фантомима и фатаморганама. Опасност од секти састоји се у томе, што извлаче људе из социјалног живота, упућују човека у гето, изолују га од других људи. Често руше његов породичан живот и психу човека.

Црква делује на људе на сасвим супротан начин, она помаже човеку да се интегрише у друштво, да нађе прави смисао живота. Црква консолидује људе. Особеност Цркве је управо то, што људи, крећући се путем ка Богу, истовремено се крећу и једни ка другима. Црква не издваја човека из друштва, него, напротив, помаже му да нађе своје место у друштву. Црква не руши породицу, него напротив, помаже да се сагради чврста породица и постаје основа за породични живот. Црква, за разлику од секти, не лишава човека слободе, него напротив, помаже човеку да стекне ту унатрашњу слободу, која је наопходна због тога да би човек могао сам да доноси одговорне одлуке. И Црква учи человека  да прихвати те  одлуке.

Она га учи да рзликује добро од зла, помаже му да стекне такву скалу  духовних и природних вредности, на којој може да се гради живот човека, али све одговорне одлуке човек мора да прхвата сам. Управо због тога Црква је за јаке људе, који су спремни да на себе преузму одговорност за свој живот, за своје одлуке. Више од тога, она је за те, који су спремни да преузму на себе одговорност за будућа покољења, - пре свега за сопствену децу. Као што Христос каже: „Ево стојим на вратима и куцам“. Тако и Црква куца у срцима људи, али никада не узима њихов приватан живот. Она не упада у станове са својом пропагандом, она је увек спремна да притекне у помоћ; али она никада не остварује никакво насиље над личношћу човека. Она помаже човеку да схвати шта је истинска слобода – то је слобода од греха и било каквог облика зависности.

Зашто је Црква сопсобна да то ради? У чему је тајна њене способности током векова да показује толико јак духовни утицај на човека?

Сматрам да је један од главних разлога у томе, што је Црква ризница духовног искуства, који се преноси са покољења на покољење. Оно се предаје од родитеља деци, од учитеља ученицима. И управо та свеукупност духовног искуства је то, што називамо речју Предање. Предање је све што је накупила Црква током векова свог постојања. Предање, које укључује у себе и Свето Писмо и дела Црквених Отаца, књиге богослова, духовних учитеља, написаних током векова, и искуство молитве и богослужења. И кроз приврженост тим животворним соковима, којима се храни Црквено дрво, човек постаје искрени члан Цркве, постаје ученик тог духовног искуства, које се преноси са покољења на покољење и којем се он сам прикључује.

Шта је центар тог искуства и центар Предања?

Центар Предања је вера. Вера, као унутрашње стање, које даје могућност човеку да стоји право, а не погнуто или лежећи на земљи. Вера је тај унутрашњи садржај религије, без које је немогуће приближити се Богу. Центар хришћанске вере је Христос. Христос је, пре свега, учио људе како да међусобно живе. Средиште религиозног живота у хришћанској цркви је сам Христос и могућност човека да не само апстрактно сазнаје о Христу, не само да чита о Њему или сазнаје о Њему кроз усмено Предање, него могућност човека да путем свог унутрашњег религиозног искуства обраћа Христу и сусреће са Њим. И ето тај сусрет са Христом је суштина хришћанске вере. Тај сусрет се дешава у Цркви путем молитве,  и у посебном и јединственом степену она се дешава кроз Црквене Тајне.

Како се дешава та узајамна веза? 

Пре свега, кроз Свету Тајну Крштења. Тајна уласка човека у хришћански живот. Кроз ту Свету Тајну човек, знајући или не, постаје део Тела Христова, постаје члан Цркве.

Света Тајна Евхаристије је такође бит хришћанског живота. И управо кроз Евхаристију дешава се то сједињавање човека са Христом, која представља најважнију црту хришћанског духовног искуства током векова. Те хришћанске парохије, тачније заједнице људи, које себе називају хришћанима, али где Евхаристије нема или где се Евхаристија претворила само у ритуал, ненапуњен унутрашњим богословским садржајем, нису хришћанске парохије, зато што човеку не дају могућност да се сједини са Христом. А Евхаристија је Тајна, при којој се човек сједињује са Христом не само духовно, него и телесно, када путем хлеба и вина он прима у себе Тело и Крв Христа. И на тај начин цео човек, не само његов дух или душа, не само психа, него и тело учествују у процесу Спасења, или како су говорили Црквени Оци, „Обожења“.

Обожење је термин, који указује на такво тесно сједињавање човека са Богом, при коме се сав човек у свим својим поступцима и у целом свом духовно-телесном саставу сједињава са Богом. Али већ сада у земаљском животу, људи кроз Свете Тајне, а пре свега кроз Свету Тајну Евхаристије, имају могућност да се толико тесно сједине са Богом, да Бог почиње да постоји у њиховој души, мислима и чак у њиховим телима. И у хришћанству Спасење прихвата управо као интегрални покрет човека ка Богу. Спасавају се не само ум и душа, спасава се цео човек. Управо због тога ми поштујемо мошти светих, као остатке људи, који су достигли сједињавање са Богом и Обожење.

Шта је то Спасење? Зашто је потребно да се спасемо?

Спасење је тај пут ка Богу, којим човек иде и постепено постаје све више и више богоподобан. Спасење је пут, који помаже човеку да се ослободи од грехова, да научи да извршава заповеди Божије. Али, недовољно је само испуњавати хришћанске заповеди или прочитати то што је говорио Христос. А то је и неоствариво, ако сам Бог не помаже човеку. И зато ми, хришћански богослови, често говоримо о синергији – сарадњи човека са Богом, где при Спасењу човека, уствари, ниједан човек се не може спасити само сопственим снагама, ни један човек се не може спасити благодарећи томе, што је пред себе постави понеки задатак, рецимо, да се уздржава од ружних поступака или да врши добра дела. Све то је недовољно.

Неопходно је, да сам Бог делује заједно са човеком и духовно преображава човека, а то духовно Преображење дешава се,  кроз Свете Црквене Тајне, пре свега кроз најважнију од њих, кроз Тајну над Тајнама – Свету Евхаристију...

Превод за Поуке.орг - Оља