понедељак, 26. новембар 2012.

Тешки кругови



                                                                 
Игуман Нектарије (Морозов)


      С времена на време све иде тешко. Свако од нас зна како је то, када се одједном све навали на плећа. И непријатности на послу, и неразумевање од стране блиских људи и некакве болести и финансијске потешкоће. И још притом – спотицања разна, грехови који муче душу, униније, сумња у милост Божију. А може бити не све ово одједном, него једно од тога, али је и оно тако душу притисло, да се од њега никако не можеш искобељати.
Шта све само не покушаваш! Анализираш, размишљаш како си се нашао у таквом положају и како да нађеш излаз. Узалуд. Као да још дубље тонеш у блато, све је још теже, безизлазно. Молиш се, молиш помоћ од Господа, молиш за снагу, молиш да се уразумиш. И поново узалуд. Као да се некакав зид направио од земље до небеса, не можеш да га пробијеш. И ако си пре тога био у унинију, сада већ долази очајање.
Али ево – читаш јутарње молитве и у њима 50 псалам, тако познат, научен већ напамет. Изговараш га,  „мислећи о својем“, те задивљујуће, испуњене спасоносном надом, речи: “ Срце скушено и смирено, Бог неће понизити.“... Изговараш и одједном схваташ: „То је то! Скрушено и смирено“.
 Смири се, скрши гордост свога срца и све ће се променити. Околности ће се променити, безизлазност са очајањем ће одступити, а што је најважније – напустиће те тај страшан осећај богоостављености са којим је тако неподношљиво живети.
Али, како се смирити? Да ли је довољно једноставно схватити да је то неопходно и све ће се десити „само“ – срце ће се очистити од надмености, мисли ће се просветлити а у души неће остати ни трага од огорчености?  Дешава се, али је чешће неопходан напор, макар мали, али јако важан.
Тај труд се састоји у томе да сагледавши све несреће своје – спољашње и унутрашње, признаш  искрено, са пуном вером: „Нека ми буде Господе по делима мојим“. Разумети да је све то што нас је угњетавало и причињавало бол, није дошло негде изван, него се родило у скривености нашег срца. „Дрво, од којег је направљен крст твој, израсло је на земљишту твог сопственог срца“ – то не треба оспоравати, него треба прихватити. Прихватићеш, смириће се  срце и видећеш како нестаје то, што је заклањало крст. „Земљиште“ је измењено, и оно што је израсло на њему, сасушило се и отпало...
Не треба никога ни за шта окривљавати, него само себе.  Никоме не треба бити већи непријатељ, него својим страстима. Тешко је смирити се, али када се сасвим смириш, спознаћеш истину речи богомудрог аве Исака: „Чим се човек смири, одмах га окружи са свих страна милост Божија“. И затим ће те само сећање на то вући ка спасоносној сенци те добродетељи, највеће од свих.
И још...Откриће твоје срце да нису само прошли греси и страсти били и остале узроци твојих јада и брига, колико једна – гордост. Она те је терала да се супротстављаш Богу. И Он се, по речима апостола, супротстављао теби. И цео твој живот се противио. А то, што ти је лоше било, Господ је дао да и то лоше претрпиш, не би ли се смирио.
Само да Господ да се тако једноставно и тако важно откриће запамти. Због тога што ћеш цео живот ходати тако тешким и познатим круговима – од гордости до смирења кроз патњу.


Источник: Православие.Ru




Основни подаци о мени

Читаоци