уторак, 24. август 2010.


Савршена радост



+




                                                                               „Радујте се свагда“  (1. Сол. 5,16).

Поред заповести Господа - "уђите на уска врата", ми чујемо и позив апостола: "Радујте се свагда". 
Они,  који иду за Христом увек ће бити загонетка за свет jeр они живе по законима који за свет представљају парадокс. На то указује апостол Павле: 

"Као жалошћени а увек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа не поседују а све поседују." (2. Кор. 6,10).
Значи, за хришћанина је карактеристична радост али не у богатсву, слави и забавама. 
"Ово сам вам казао да радост моја у вама остане и радост ваша да се испуни, “ обећао је Господ Својим ученицима  (Јн. 15,11).  И Он им је обећао не само обичну радост, него савршену, тј. најбољу, идеалну  радост, и то је понављао и Он Сам и свети апостоли: "Да имају радост моју испуњену у себи“  (Јн. 17, 13) и "ово вам пишемо да радост наша буде потпуна.“  (1 Јн. 1, 4). 
Та радост је савршена, зато што је непоколебљива, не зависи од спољашњег света и спољашњих брига, она ће пратити хришћанина у вечно Царство Христово. Та радост није пролазна, она је стални пратилац Духа Светога, Којег је стекла душа хришћанина.
"Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!“, заповедио је Филипљанима апостол Павле (Фил. 4,4).
Црквени Оци уче: "Од кад је Христос искупио људе, на нама је да се само радујемо". 
Један од највећих светитеља - преподобни Серафим Саровски  био је живи је пример чудесне радости, којом је била испуњена његова душа и која се изливала на све који су га посећивали. Био је заиста "Васкрсни светитељ". И радост му је била толика да је све који су му долазили ословљавао са - "радости моја".   
Други пример сталне радости и ведрине духа био је старац Амвросије Оптински. Без обзира на сталну болест, немоћ и честу изнемоглост, за остале је увек био оличење радости и бодрости. Имао је обичај да се често шали, да понекад говори у римама и тиме је бодрио околину. И у тренуцима потпуне изнемоглости, људи поред њега видели су га у веселом расположењу, такво је било његово стање духа. 
Једном је преподобном Серафиму дошла жена са малим дететом. Док је Преподобни разговарао са мајком, дете је почело да трчи и и игра се. Мајка је хтела да му забрани, али Преподобни ју је зауставио: „Пусти“, рекао јој је тихо, „са њим се игра анђео чувар.“ Очи Преподобног су виделе више него мајка детета.
Старца Амвросија Оптинског је једном такође посетила мајка са трогодишњом девојчицом. Док је мајка разговарала са старцем, девојчица је обишла и пажљиво осмотрила сваки угао собе и на крају стала насред собе, прекрстила руке преко груди и сажаљиво гледајући на старца рекла: „Јадан старчић. Он је тако стар, стално у постељи лежи, соба му је тако мала, играчака нема, ноге га боле, да трчи не може; ја имам играчке. Хоћеш, старче да ти донесем играчке да се поиграш?“
„Донеси, донеси, девојчице,“ одговорио је старац, „како си ти добра, хвала ти што си се сажалила на старца“. Тако је старац умео да говори и са трогодишњим дететом.




Н.Пестов – „Православно васпитање деце“ -  (одломци)
Извор: „Азбука вере“
Превод за Поуке. орг - Оља

четвртак, 19. август 2010.

Секте на Интернету


Које су секте заступљене на Интернету? Које су најопасније?
На Интернету нису заступљене само оне секте које својим активностима не врше јавне криминалне радње, например, трговина децом или наркотицима и незаинтересоване су за своју рекламу, зато што је таквих организација од укупног броја секти – занемарљиво мало, мање од једног процента.
Већина лидера секти на све могуће начине жели да буде присутна на Интернету и да рекламира своју активност, дајући лажне информације о себи. То значи, да је главни проблем деструктивних секти у мрежи – давање лажних информација. Ни једна секта на свету није још испунила сва обећања која је давала при врбовању. Можемо рећи да су секте на Интернету једна од главних опасности глобалне мреже где људи долазе ради информација, а управо она, информација, је главно оруђе злочина секти – њено скривање, искривљавање истине и контрола ума њених следбеника. Тако да је то више него актуелна тема.
Како секташи помоћу Интернета врбују корисника за секту?
Као и при сваком секташком врбовању, било да је у питању улица, школа, неки пропагандни материјал (листићи, новине, рекламе) или Интернет-сајт, свуда ће секташ нарушавати ваша права на истиниту информацију о тој организацији где вам предлаже да приступите. Никада секта неће рећи о себи: „Добар дан! Ми смо секта! Добро дошли!“ Секташи ће свуда говорити о томе да они чине само добро, да су они например, црква, академија, школа, психолошка помоћ, медицинска услуга, курс за изучавање страних језика или привлачна бизнис-технологија. То значи, да се секташи увек скривају под неком маском, и та маска је, као по правилу јако потребна већини људи – како престати са бригама, постати срећан, стећи спокој или поверовати у себе или Бога – они могу предлагати све што је потребно само да би нам било интересантно. Таква информација се увек пласира некаквим психолошким начином, који треба да помогне да се стекне поверење у секту и да разувери људе у то, да је у питању секта.
Која категорија људи је најподвргнутија дејствима секте? Да ли то зависи од узраста?
Врбовању у секте су подвргнути сви, осим оних који воде активан религиозни, духовно трезвени живот, онај који се са пажњом односи ка свом духовном и психичком здрављу. Али опасност је управо у томе, што када почињете да се бринете о свом психичком и физичком здрављу, ви одмах потпадате у ризичну групу потенцијалних чланова деструктивних секта. На тај начин, не може се говорити о нечијој безбедности о сектозависности, - чак је и трезвен религиозни живот подложан јављању фанатизма, обожавањем некаквог гуруа, а гуруизам – безвољно потчињавање лидеру секте је један од основних карактеристика деструктивности секти. Ризик да се доспе у секту не зависи од узраста, пола, професије, него у већини случајева зависи од унутрашње незрелости човека. Не упасти у секту јако је једноставно – треба темељно проучити организацију са којом сте се сусрели и никада не журити са закључцима.
Како препознати секташки сајт? На који начин неискусни корисник Интернета може да закључи о идејном усмерењу одређених сајтова да не би потпао под негативан утицај?
Одредити да ли је сајт са којим сте се сусрели на Интернету секташки или не, јако је тешко – понекад је за схватање да је то секташки сајт потребно спровести читаву истрагу. Као по правилу, то су обично сајтови за родитеље и њихову децу, сајтови за административне технологије у бизнису, сајтови за психолошке консултације и слично. Лако је потпасти под утицај секте путем сајта – ако читате материјал, гледате информације и фотографије, ви већ ступате у интеракцију са врбовником секте, која има своја правила. Ако на улици нисте никога замолили да вам приђе и предложи нешто, на Интернету то радите сами, нико вас није терао да долазите на сајт, сами сте га нашли, а то је већ учешће у психолошкој игри секташа. Они увек врбују кроз интерес, тако да ако је сајт интересантан за вас и веома актуелан за ваше животне околности – велика је могућност да је секташки. Увек треба проверавати дату информацију. У томе вам може помоћи управо Интернет – тражите нове податке, а ако нема „дима“, не доносите коначне закључке о одсуству „ватре“ – напишите писмо антисекташким сајтовима, и распитајте се код стручњака да ли им је нешто познато о том сајту или не.

Александар Кузмин
Уредник сајта Антисекта
Превод за Поуке.орг - Оља

среда, 18. август 2010.

Митрополит - композитор




Интервју за часопис "Ризница"


- Испричајте нам, молим Вас, нешто о себи. Како сте као композитор постали монах, као свештеник - доктор богословије у Оксфорду, а као епископ - представник Православља пред Европским међународним организацијама?

- У петнаестој години сам решио да посветим живот Цркви, мада сам наставио да учим музику - у почетку у Гњесинској специјалној школи а потом на Московском конзерваторијуму у класи А. А. Николајева. Уписујући Конзерваторијум, већ сам знао да га нећу завршити. Али зато што у совјетско време нису примали у богословију пре навршене осамнаесете године, а у ствари пре одслуженог војног рока, дошло је до тога да прво завршим школу, научим мало на Конзерваторијуму и одслужим војску, а потом сам се већ растао са музиком. Растанак је био безболан и нисам ни предпостављао да ћу се икада вратити активном музичком раду.
Замонашио сам се у двадесетој години, био сам затим рукоположен у свештенички чин, служио по парохијама а затим сам почео да предајем на Московској Духовној Академији. 1993. године Руска Црква ме је послала на стажирање у Оксфорд. Тамо сам учио код епископа, (сад митрополита) Диоклијског Калиста, познатог на западу богослова, и он ми је био ментор при изради докторске дисертације. По повратку у Москву, шест година сам радио у ОВЦС (Одељењу иностраних црквених послова, прим. прев.), а затим сам по решењу Његове Светости и Светог Синода био постављен за архијереја. И ево већ шест година служим, представљајући Московски Патријархат при Европским међународним организацијама.

- Значајни културни догађај представљала је извођење Ваше композиције «Пасија по Матеју». Епископ-композитор – појава, чини се без председана? Како је настало то дело?

- Председана је било: например, Владика Јонафан, сада архиепископ Тулљчински и Брацлавски. Од дореволуционарних копозитора, познат је архиепископ Никанор. Сви они су – аутори црквене музике, тј. музике за Литургију. Моја «Литургия» и «Свеноћно бдење», такође су предвиђене за богослужење.
Написао сам «Литургију» јако брзо, за десет дана, у једном даху. При томе, велики део је био написан у авионима и аеродромома, (например, «Блажени» – на аеродрому Шереметјево, «Свјати Боже» у авиону Москва-Будимпешта). Музичко надахнуће дошло ми је неочекивано, после двадесетогодишњег прекида, и у најнезгоднијем тренутку – у јеку службених путева. Уосталом, мој распоред у сваком случају не оставља паузу за посету Музе, због тога њој, очигледно, после дугог очекивања није преостало ништа друго, него да упадне у мој живот по сопственој иницијативи, доносећи са собом мелодије и музичке идеје.
Желео сам да напишем целовиту Литургију, да она од почетка до краја буде прожета једним расположењем, једним унутрашњим ритмом. Литургију не као серију концертних песама за хор, него као непрекидну религиозну црквену драму, чинодејствије. И желео сам, да музика не одвлачи од молитве, не шокира новинама, него напротив, помогне човеку да уђе у молитвено расположење. У тој музици, желео сам, да пренесем она осећања , која и сам доживљавам, када служим Литургију.
После «Литургије», написао сам «Свеноћно Бдење», оно је настало у спокојној паузи, у време летњег распуста.
А затим, неочекивано, – за време док сам путовао из Беча за Будимпешту за воланом аутомобила, - дошла ми је идеја да напишем «Пасију по Матеју». И кад сам се враћао из Будимпеште, почеле су да долазе прве музичке теме, и почео сам да их записујем. Затим, три недеље интензивног рада и још неколико месеци са прекидима и дело је било готово.

«Пасија по Матеју», је стварно, извините, дело без председана у руској музичкој традицији и како су праведно оценили музички критичари, новотарско. Можда, у извесном степену, у скромној мери, успео сам да оваплотим у живот машту великог руског композитора Глинке: «спојити» западну фугу са руским црквеним појањем. то је, наравно, ризичан експеримент, али у датом случају, уколико дело није писано за храм, сматрао сам да себи могу да дозволим тај музички експеримент.

После «Пасије» написао сам још «Божићни ораторијум»: овде је већ расположење другачије, и шири састав – два хора, одрасли и дечији, цео синфонијски оркестар. Премијера је била у Вашингтону 17. децембра, а руска премијера – на Божић, 7. јануара 2008., у Великој Сали Московског Конзерваторијума.

Може ли музика привести човека вери? Да учествује у духовном расту оцрковљеног человека?

- Мислим, да може. Па музика носи колосалан емоционални и духовни набој. Помоћу музике, могу се пренети осећања и мисли, које не можемо пренети речима. Али набој, који доноси музика, може бити, како пожељан, тако и непожељан: може да изазове код човека највише доживљаје, а може и побудити постојан нагон. Сматрам, да је највећа трагедија што велики део савремене омладине не слуша класичну музику, него музику за "широку употребу".

- Питам вас, као представника класичне музике: Какав је Ваш однос према “православном року”?

- Култура рок-музике ми је јако мало позната, да нажалост, немам према њој никакав личан однос. У младости сам слушао рок-оперу “Исус Христос – суперстар”: тада ми се та музика допала, па и сада га сматарам, с музичке тачке гледишта, сасвим добрим. Уосталом, сигурно, и са мисионарске стране такође, ако у епохи, када многи људи не знају уопште ништа о Христу, та опера омогућава, да у крајњој мери сазнају да је живео на земљи такав Човек, да је Он био распет и умро на Крсту. Када сам служио војску, било је неколико случајева да су се религиозни разговори са војницима започињали баш после слушања магнетофонске траке те опере.

Сигурно, сваки човек може служити Богу оним талентом, који му је дат и који је сам открио. Најважније је, да он свој таленат схвата као дар Божији - као таленат, који мора бити умножен и враћен Богу. Ако се то догоди, значи да живот није проживен узалудно.

Митрополит Иларион: "Пасија по Матеју"






O Богопознању

Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Кирил


Чак и атеиситичка марксистичка идеологија је признавала да је основни филозофски проблем питање о Богу.
Истина, марксизам је формулисао то као питање као, шта је прво настало: материја или свест? И у зависности од одговора на њега, филозофски систем се сматрао било материјалистичким, било идеалистичким.

Тема Бога, без сумње, је главно питање погледа на свет. Можемо рећи, и више од тога: питање о Богу — је главно питање не само филозофије, него и целог живота човека. Од тога, како човек одговори на то питање, зависи много тога: односи са људима, са природом која га окружује, друштвом, државом.
То је заиста фундаментално питање.
И тако, неки људи верују, други не верују. Таква је реалност, над којом се треба дубоко замислити. Неки не верују због тога, што немају развијено религиозно осећање.
Други не могу да верују због тога , што им је природно осећање помрачено, и у свести су се испреплетали добро и зло, лаж и истина. Исто тако, важна је и претпоставка спознаје Бога.

Бог обитава у натчулном свету ван физичког пространства и времена.
А човек је по својој природи закључан у времену и у простору. На тај начин, одговор на питање, може ли човек, одупирући се својим осећајима и разуму, спознати да је то, што се налази иза предела физичког света, очигледно: не, не може. «Као што нико никада није удахнуо у себе сав ваздух, тако ни ум није могао да прими, ни речи нису обухватиле Божију суштину», — каже Свети Григорије Богослов. И многи на основу тога доносе закључке: натчулни свет уопште не постоји. Па ако ја не могу осетити, видети, чути, сместити, измерити, математички проанализирати тај свет, значи, њега једноставно нема. А ако нема натчулног света – логично, нема ни Бога.

Цела историја човечанства је историја Боготражења, јер је главно питање живота, питање о Богу увек мучило људе.
Историја цивилизације даје блиставу слику сличних тражења. Најзначајнија дела уметности: архитектуре, скулптуре, живописа, музике – овако или онако су повезана са тражењем Божанског. На трновитом и изувијаном путу човечанства ка Богу постојало је много препрека, па је често тај пут водио ка лажним боговима.

Добро је познато, да су древни народи поистовећивали Бога са силама природе: гром, муњу, ветар. Други случај — када је човек градио лик божанства, којима је давао своје сопствене особине и квалитете: љубав и гнев, раздражљивост и завист. Баш на тај начин настао је познати грчки Олимп, насељен богољудима.
Слична тражења Бога доводила су до појаве религије, коју можемо назвати правом. Она су настала жељом човека, који хоће ослањајући се на сопствена чула и снаге, да спозна Бога. Али ми смо већ говорили о томе, да је то немогуће, јер Бог обитава у другом, натчулном свету, у који човеку није дато да проникне.Тај свет је недоступан, није потчињен нашем интелекту, ни нашим емоцијама. Али, зар не може тада сам Бог да пређе границу натчулног и физичког света, да би дошао у контакт с човеком? Свето Писмо одговара на то питање потвдно, јер «немогуће човеку могуће је Богу» (Лк. 18. 27).

Бог је на посебан начин дао људима да знају нешто о Њему и самим тим им је помогао да ступе на пут Богопознања. Та вест, коју је Бог саопштио људима о Себи, зове се Божанским Откровењем. Захваљујући Откровењу, људи су способни да спознају Бога у тој мери, у којој је Бог дозволио да открије Себе.


„Реч пастира“




Митрополит Иларион (Алфејев)


„Нећу у рај са њим!“


Једна старија жена, дошавши код мене у храм је рекла: „Оче! Не могу више да трпим мужа! Желела бих што пре да умрем и да се у рају нађем, само да га више не видим.“ Одговорих јој: „Драга моја! Једина могућност да се нађете у рају је - заједно са мужем. Без мужа ви можете само рачунати на пакао. „Она тада одговори: „Нећу у рај са њим! Било где - само што даље од њега!

Често људи мисле, да се могу наћи у рају и да се при томе спасу од других људи, да је могуће бити са Богом и и при томе заборавити на ближњег. Многи се према Цркви односе као према месту, где се може сакрити, затворити, усамити се у тихом кутку, да их нико не примети. Али разлика између света и Цркве се и састоји у томе , што су људи у Цркви окренути лицем један ка другом, отворени један према другом, зато што у свету могу бити у завади, мрзети се или једноставно игнорисати један другог.
Разлика између раја и пакла је управо у томе, што се у рају сви налазе заједно, уједињени у љубави према Богу и једни ка другима, док је у паклу свако одвојен од Бога и других људи, свако се мучи у изолацији, самоћи и остављености.
Како заволети ближњег? Најпре је потребно потрудити се да се испод спољашњег изгледа човека сагледа његова унутрашња дубина и суштина. Треба се потрудити и прозрети тамо, где је у сваком човеку сакривен лик Божији. Често ми видимо само спољашњег човека, наруженог грехом, утопљеног у страстима, и не примећујемо тај лик Божији, који је скривен под спољашњим наслагама. А управо њега морамо да видимо и њему да се поклонимо у сваком од нама ближњих.
Јако распрострањена грешка, која постаје корен многих конфликата међу људима састоји се у томе што ми не прихватамо човека онаквог какав јесте, него желимо да га видимо другачије: са наше тачке гледишта, њему нешто недостаје, у нечему би могао постати бољи. Градимо вештачку шему и желимо да се човек у њу уклопи, а како он у њу не може да се смести, ми живимо у непрестаном сукобу између своје представе о томе, какав би он требао да буде , и реалности.
Ако би ми научили да полазимо од тога што је дато у сваком човеку, а не од тога што ми желимо да видимо, наш однос према људима значајно би се променио. Треба схватити да Бог воли сваког човека управо таквог какав је. Да, Бог чека док се грешник не покаје, исправи, обрати се Њему; Бог жели да сваки човек постане бољи него што јесте; Бог пати због несавршености човека, његових грехова, ради тога што Га човек оставља и заборавља.
Али све то не смета Богу да воли човека док се не обрати, покаје и исправи. По учењу преподобног Исака Сирина, љубав Бога према човеку се не умањује ни онда када нема узајамности. Сетимо се оца из приче о блудном сину: чак и када га је син оставио, отишавши у „далеку земљу“, отац наставља да га воли и чека.
Често чланови једне породице живе у сталном конфликту због тога што окривљују један другог за недостатак љубави. Например, мужу се чини да га жена недовољно воли: ради тога он испољава ка њој нетрпељивост, распаљују се свађе. И његова љубав слаби ради тога што, како се њему чини, не налази узајамност...Али конфликт може избити и од „преобиља“ љубави: када љубав постаје страсна, слепа, егоистична, када човек почиње да се односи ка другом као према својини. Одатле се рађа љубомора, ничу неоправдане сумње, незаслужени укори. Као и од недостатка, тако и од „преобиља“ љубави, распадају се породице.
Често су родитељи незадовољни својом децом, сматрају, да се деца не баве тиме што је потребно, не слушају, не показују довољно пажње и бриге. Да, деца су дужна да слушају родитеље и да се брину о њима. Да, родитељи носе одговорност за своју децу и у неким случајима су обавезни да се умешају да би помогли са висине свог великог искуства и указали деци на то, што они због своје незрелости не виде. Али родитељи не смеју да забораве да је њихово дете – слободна личност, која има право да самостално бира свој пут, одређује интересе, круг пријатеља. Често мајка држи дете у строгости, лишава га забаве, контролише његове контакте са околином, бранећи му да се дружи са овим или оним другом. Дешава се да верујући родитељи забрањују деци да гледају телевизор, одлазе у биоскоп, шетају се. При томе, они не умеју увек да објасне, у чему је смисао таквог уздражавања, не пружају деци никакву одговарајућу алтернативу, него само забрањују ове или оне ствари. Никаква забрана, никакво ограничење не може постати стожердуховног живота. И до одређеног тренутка дете трпи, а затим одједном (у шеснаест, дванаест година или чак раније), баца са себе тај јарам а заједно са њим губи и веру.

***

Није увек и није сваки човек способан за апсолутну узајамност, апсолутну верност, апсолутну честитост. И не треба тражити од човека то, што он не може да да, чак иако је то ваш син или кћер, брат или сестра, муж или жена, друг или другарица. Нека вам се сваки човек сам отвори у тој мери, у којој хоће и може то да уради. Не треба силом залазити у човекову душу, јер је душа свето светих, и ту се може ући само ако вам отворе и позову вас унутра. Понекад се може стајати крај врата и куцати, као што Христос куца људским душама, али тихо и и ненаметљиво. Ако се врата не отворе, боље је отићи.
Љубав ка ближњем треба да буде мудра. Треба да буде жртвена, као Христова љубав, Који нас заволео такве какви смо. Она треба да доноси радост ближњима, а не да за њих буде „јарам који је тешко носити“. Мора бити апсолутна, али не треба да тражи адекватну љубав од стране ближњих. Она не треба да прерасте у љубомору, да доводи до свађа и увреда, ограничава слободу ближњих, не сме бити егоистична, не треба да се умањује ако не наилази на одговор.
Апостол Павле говори:
„Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди...љубав... не тражи своје... све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје..."
(1Кор. 13;4-8).

среда, 11. август 2010.



Покајани разбојник

(истинита прича)

Свештеник, који је посећивао затворенике, за време једне посете сазнао је да се један разбојник, који му је прирастао срцу смртно се разболео.
Вредност тог човека огледала се у томе, што се искрено исповедао, исправно молио, читао црквену литературу – једном речју, излазио је на пут духовног рада. Свештеник се и сам много и усрдно молио за њега у свакој прилици. И одједном – рак! „Посета је нарушавање кућног реда“, рекли су управници, али су ипак допустили свештенику да посети затвореника.
Кроз затворски ходник допратили су стражари свештеника до бунара, који је био поклопљен тешким гвозденим поклопцем. На поклопцу је био мали отвор, кроз који је у бунар продирала светлост од слабе сијалице, која је висила на плафону. Помакли су резу и подигли поклопац: дубина је била два метра, зидови од бетона, на дну - вода. И у тој води, седи затвореник са књигом у рукама.
„Шта то радиш, брате'“, с болом у гласу упитао је свештеник. „Обећао си ми...“
„Опростите!“, проговори покајани разбојник. „Ја сам тако желео...у тамници је немогуће читати Јеванђење – много је људи, а овде је добро – нико не смета...“
Устрептала је свештеникова душа: он, разумљиво, није могао ни да претпостави да је у данашње време нешто тако могуће. Гледајући у црвене од дугог напрезања затвореникове очи, имао је тако јак утисак и помислио је да ће тај човек – бити спасен...
Наставак ове приче није ми познат. Наравно да бих желео да се све срећно завршило, али не знам и да додајем нешто, не могу.



Свештеник Јарослав Шипов
Протођакон Андреј Курајев


Мисионарске технологије









Постоји становиште, по коме управо несклад православља „духу века овог“ може учинити православље привлачнијим. У својству примера узећемо проблем мисионарских технологија.

Савремена цивилизација је технолошка. И човек, васпитан њом, такође посвуда тражи технологију. „Како научити енглески језик за 20 часова?“. „Како се избавити од алкохолизма за 5 сеанси?”. „Како саградити сам своју викендицу за један месец?“. „Како се наћи у Царству Божијем у пет корака.“ А православље је нетехнолошко. За разлику од савремених секти, ми немамо готову технологију, коју би могли да предложимо „клијенту“. Због тога, ми губимо од оних, који имају ту технологију. Окултизам је јако технолошки. „Хоћеш да достигнеш просветљење? – Ево ти мантре, ево ти гуру, ево ти поза; иди и певај!“.

Неопротестантизам је врло технолошки. „Ти прихваташ Христа као личног Спаситеља? Алилуја! Ти си спашен! Потпиши се ево овде и стави датум!“ Неопротестант памти, како су га обратили. Он се сећа, како су му пришли, како су му се обратили, којим редоследом су му постављали питања и које библијске цитате или аргументе су наводили као одговор… Због тога преобраћени протестант је и сам у стању да произведе ту мисионарску технологију у контакту са другим људима. Али у православљу нема таквих мисионарских технологија.Сам се изгубим, када од теоријских питања моји саговорници прелазе на практична. Једном ме је збунило најједноставније питање: „Шта треба да радим да бих постао православан?“. То питање поставио ми је младић после мог предавања у сибирском граду Нојабрск. И ја сам се збунио. Да ми је поставио питање о односу према „Ружи света" или о карактеристикама црквеног богословља трећег столећа, одговорио бих му.... Да ме је питао шта да прочита, посаветовао бих га...А он ме је питао о најважнијем...У Јеванђељу постоји одговор Спаситеља на слично питање. Младићу, који је питао, шта да ради, (ради, а не чита!) да би наследио живот Вечни, Христос му предлаже да остави све и пође за Њим. Али ја нисам Христос... Ипак, предложио сам нешто слично. Тих дана нисам имао ни пола сата да поразговарам са тим младићем насамо. Али, био је довољан и минут, да разумем да је он тек завршио универзитет и допутовао на север да тражи посао. „Ако тражиш посао, значи сад га немаш?“ - „Да“. - „Ако си незапослен, значи да имаш слободно време?“ - „Да.“ - „Онда хватај се за моју мантију и прошетај за мном на сва предавања која ћу држати овде наредна три дана… Можда ћеш, ти нешто своје добро чути …“. Трећег дана, опраштали смо се - и у поларној ноћи одједном видим да он плаче...Замислите: стоји такав огроман делија и плаче. Нешто се, значи, покренуло у његовој души, нешто своје он је добро чуо. А шта - ја и дан данас не знам.
Православна проповед је заиста нетехнолошка. У њој нема ни пи-ара, ни свесно срачунатог дејства на подсвест. Нема „обраде“ умова новопридошлих као на покретној траци. Све је - индивидуално и непредвиђено, негарантовано…
Али баш ради тога, она може да привуче људе, који се боје технологије. Јер у друштву, које је преживело деценије тоталитаризма, природно, има много људи у којима живи страх, својствен штенету из једног дивног совјетског цртаног филма. Сећате се, то штене се увек бојало - „А мене су израчунали!“. Та опрезност од света технологије и бројева принуђује људе да се клоне од религиозне проповеди која је отворено технолошка. Православље ћути. Оно не зове и не наговара. И то тихо православље проповеда самом својом нечујношћу, неагресивношћу.
Да, масовна свест воли једноставне одговоре. А православље се не може сместити у једноставан рецепт. У православљу има много сложености, противуречја, нејасних питања, спорова… То, што је тешко и нејасно, може одбити човека који није навикао на самостални интелектуални рад. Али то привлачи људе који размишљају. То што плаши једне, изазива поверење код других. А као резултат тога, у великим градовима православље се претвара у религију интелектуалаца. Оно је привлачно за људе, који имају интерес за историју, детаље, сложеност.
***
Једном, док сам био још у богословији, упознао сам се са младићем, који се припремао да упише католичку школу и чак је предао документа за упис у њу. Дружили смо се пола године, и као резултат тога, он је одатле узео документа и прешао је у православље. Отприлике годину дана касније, кад се утврдио у православљу , упитао сам га: „Слушај, а сада - можеш ли рећи, у ком си тренутку тачно знао, да је истина - у Православљу?“
Постављам му то питање, а у себи сујетно мислим, да ће ми он сад рећи: „А сећаш се, ти си ми навео такав аргумент?“, или: „неку књигу си ми дао да прочитам“...Ништа слично. „Једном сам допутовао теби у госте у богословију, каже ом мени, шетали смо по врту, и у сусрет су наишли твоји пријатељи са исте године. Тог дана је пао снег, и ти се одједном сагињеш, правиш грудву и бацаш је у лице свом другу. Он ти одговара на исти начин. Тог тренутка се у мени све преокренуло и ја сам помислио: „Ево је она, права слобода! Ево је она, права љубав!“
Људи се с правом боје да не постану жртве испирања ума. Због тога у лексикону мисионара не треба да постоје комсомолске речи типа „рад са омладином“.
Не сме се манипулисати људима. Не треба да постоје никакве „антрополошкие“ технологије, у том смислу и технологије уцрковљења.



Из книге протођакона Андреја Курајева: „Перестројка у Цркву.“

Превод за Поуке.орг - Оља

уторак, 3. август 2010.





Тако ја то видим! 
(свако види оно што му је у срцу)

Стајала су крај пута два човека и разговарала. Прошао је пијаница поред њих и помислио:
“Ови људи, изгледа, разговарају у коју пивницу да оду да би попили чашу-две после тешког дана“.
И заборавивши куда је кренуо, оде пијаница у кафану. Прошао је поред њих и блудник. Видевши их, помисли:
„Прави људи! Ничега се не стиде и јавно разговарају где ће наћи забаву вечерас.“
Обузе блудника похота и заборавивши на своја посла, упути се у правцу места где је знао да је добра забава.
Пролазио је поред и праведник, и видевши људе који разговарају, помисли: „Ево, ови људи су нашли време и за паметан разговор. А ја, грешан, већ три дана не налазим време да посетим болесног суседа.“ И одложивши своје бриге, оде праведник да охрабри болесника.
Тако праведни у свему виде добро, али је слугама порока цео свет – саблазан ка греху.

Превод за Поуке.орг - Оља

Основни подаци о мени

Пратиоци