O Богопознању

Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Кирил


Чак и атеиситичка марксистичка идеологија је признавала да је основни филозофски проблем питање о Богу.
Истина, марксизам је формулисао то као питање као, шта је прво настало: материја или свест? И у зависности од одговора на њега, филозофски систем се сматрао било материјалистичким, било идеалистичким.

Тема Бога, без сумње, је главно питање погледа на свет. Можемо рећи, и више од тога: питање о Богу — је главно питање не само филозофије, него и целог живота човека. Од тога, како човек одговори на то питање, зависи много тога: односи са људима, са природом која га окружује, друштвом, државом.
То је заиста фундаментално питање.
И тако, неки људи верују, други не верују. Таква је реалност, над којом се треба дубоко замислити. Неки не верују због тога, што немају развијено религиозно осећање.
Други не могу да верују због тога , што им је природно осећање помрачено, и у свести су се испреплетали добро и зло, лаж и истина. Исто тако, важна је и претпоставка спознаје Бога.

Бог обитава у натчулном свету ван физичког пространства и времена.
А човек је по својој природи закључан у времену и у простору. На тај начин, одговор на питање, може ли човек, одупирући се својим осећајима и разуму, спознати да је то, што се налази иза предела физичког света, очигледно: не, не може. «Као што нико никада није удахнуо у себе сав ваздух, тако ни ум није могао да прими, ни речи нису обухватиле Божију суштину», — каже Свети Григорије Богослов. И многи на основу тога доносе закључке: натчулни свет уопште не постоји. Па ако ја не могу осетити, видети, чути, сместити, измерити, математички проанализирати тај свет, значи, њега једноставно нема. А ако нема натчулног света – логично, нема ни Бога.

Цела историја човечанства је историја Боготражења, јер је главно питање живота, питање о Богу увек мучило људе.
Историја цивилизације даје блиставу слику сличних тражења. Најзначајнија дела уметности: архитектуре, скулптуре, живописа, музике – овако или онако су повезана са тражењем Божанског. На трновитом и изувијаном путу човечанства ка Богу постојало је много препрека, па је често тај пут водио ка лажним боговима.

Добро је познато, да су древни народи поистовећивали Бога са силама природе: гром, муњу, ветар. Други случај — када је човек градио лик божанства, којима је давао своје сопствене особине и квалитете: љубав и гнев, раздражљивост и завист. Баш на тај начин настао је познати грчки Олимп, насељен богољудима.
Слична тражења Бога доводила су до појаве религије, коју можемо назвати правом. Она су настала жељом човека, који хоће ослањајући се на сопствена чула и снаге, да спозна Бога. Али ми смо већ говорили о томе, да је то немогуће, јер Бог обитава у другом, натчулном свету, у који човеку није дато да проникне.Тај свет је недоступан, није потчињен нашем интелекту, ни нашим емоцијама. Али, зар не може тада сам Бог да пређе границу натчулног и физичког света, да би дошао у контакт с човеком? Свето Писмо одговара на то питање потвдно, јер «немогуће човеку могуће је Богу» (Лк. 18. 27).

Бог је на посебан начин дао људима да знају нешто о Њему и самим тим им је помогао да ступе на пут Богопознања. Та вест, коју је Бог саопштио људима о Себи, зове се Божанским Откровењем. Захваљујући Откровењу, људи су способни да спознају Бога у тој мери, у којој је Бог дозволио да открије Себе.


„Реч пастира“