среда, 11. август 2010.

Протођакон Андреј Курајев


Мисионарске технологије









Постоји становиште, по коме управо несклад православља „духу века овог“ може учинити православље привлачнијим. У својству примера узећемо проблем мисионарских технологија.

Савремена цивилизација је технолошка. И човек, васпитан њом, такође посвуда тражи технологију. „Како научити енглески језик за 20 часова?“. „Како се избавити од алкохолизма за 5 сеанси?”. „Како саградити сам своју викендицу за један месец?“. „Како се наћи у Царству Божијем у пет корака.“ А православље је нетехнолошко. За разлику од савремених секти, ми немамо готову технологију, коју би могли да предложимо „клијенту“. Због тога, ми губимо од оних, који имају ту технологију. Окултизам је јако технолошки. „Хоћеш да достигнеш просветљење? – Ево ти мантре, ево ти гуру, ево ти поза; иди и певај!“.

Неопротестантизам је врло технолошки. „Ти прихваташ Христа као личног Спаситеља? Алилуја! Ти си спашен! Потпиши се ево овде и стави датум!“ Неопротестант памти, како су га обратили. Он се сећа, како су му пришли, како су му се обратили, којим редоследом су му постављали питања и које библијске цитате или аргументе су наводили као одговор… Због тога преобраћени протестант је и сам у стању да произведе ту мисионарску технологију у контакту са другим људима. Али у православљу нема таквих мисионарских технологија.Сам се изгубим, када од теоријских питања моји саговорници прелазе на практична. Једном ме је збунило најједноставније питање: „Шта треба да радим да бих постао православан?“. То питање поставио ми је младић после мог предавања у сибирском граду Нојабрск. И ја сам се збунио. Да ми је поставио питање о односу према „Ружи света" или о карактеристикама црквеног богословља трећег столећа, одговорио бих му.... Да ме је питао шта да прочита, посаветовао бих га...А он ме је питао о најважнијем...У Јеванђељу постоји одговор Спаситеља на слично питање. Младићу, који је питао, шта да ради, (ради, а не чита!) да би наследио живот Вечни, Христос му предлаже да остави све и пође за Њим. Али ја нисам Христос... Ипак, предложио сам нешто слично. Тих дана нисам имао ни пола сата да поразговарам са тим младићем насамо. Али, био је довољан и минут, да разумем да је он тек завршио универзитет и допутовао на север да тражи посао. „Ако тражиш посао, значи сад га немаш?“ - „Да“. - „Ако си незапослен, значи да имаш слободно време?“ - „Да.“ - „Онда хватај се за моју мантију и прошетај за мном на сва предавања која ћу држати овде наредна три дана… Можда ћеш, ти нешто своје добро чути …“. Трећег дана, опраштали смо се - и у поларној ноћи одједном видим да он плаче...Замислите: стоји такав огроман делија и плаче. Нешто се, значи, покренуло у његовој души, нешто своје он је добро чуо. А шта - ја и дан данас не знам.
Православна проповед је заиста нетехнолошка. У њој нема ни пи-ара, ни свесно срачунатог дејства на подсвест. Нема „обраде“ умова новопридошлих као на покретној траци. Све је - индивидуално и непредвиђено, негарантовано…
Али баш ради тога, она може да привуче људе, који се боје технологије. Јер у друштву, које је преживело деценије тоталитаризма, природно, има много људи у којима живи страх, својствен штенету из једног дивног совјетског цртаног филма. Сећате се, то штене се увек бојало - „А мене су израчунали!“. Та опрезност од света технологије и бројева принуђује људе да се клоне од религиозне проповеди која је отворено технолошка. Православље ћути. Оно не зове и не наговара. И то тихо православље проповеда самом својом нечујношћу, неагресивношћу.
Да, масовна свест воли једноставне одговоре. А православље се не може сместити у једноставан рецепт. У православљу има много сложености, противуречја, нејасних питања, спорова… То, што је тешко и нејасно, може одбити човека који није навикао на самостални интелектуални рад. Али то привлачи људе који размишљају. То што плаши једне, изазива поверење код других. А као резултат тога, у великим градовима православље се претвара у религију интелектуалаца. Оно је привлачно за људе, који имају интерес за историју, детаље, сложеност.
***
Једном, док сам био још у богословији, упознао сам се са младићем, који се припремао да упише католичку школу и чак је предао документа за упис у њу. Дружили смо се пола године, и као резултат тога, он је одатле узео документа и прешао је у православље. Отприлике годину дана касније, кад се утврдио у православљу , упитао сам га: „Слушај, а сада - можеш ли рећи, у ком си тренутку тачно знао, да је истина - у Православљу?“
Постављам му то питање, а у себи сујетно мислим, да ће ми он сад рећи: „А сећаш се, ти си ми навео такав аргумент?“, или: „неку књигу си ми дао да прочитам“...Ништа слично. „Једном сам допутовао теби у госте у богословију, каже ом мени, шетали смо по врту, и у сусрет су наишли твоји пријатељи са исте године. Тог дана је пао снег, и ти се одједном сагињеш, правиш грудву и бацаш је у лице свом другу. Он ти одговара на исти начин. Тог тренутка се у мени све преокренуло и ја сам помислио: „Ево је она, права слобода! Ево је она, права љубав!“
Људи се с правом боје да не постану жртве испирања ума. Због тога у лексикону мисионара не треба да постоје комсомолске речи типа „рад са омладином“.
Не сме се манипулисати људима. Не треба да постоје никакве „антрополошкие“ технологије, у том смислу и технологије уцрковљења.



Из книге протођакона Андреја Курајева: „Перестројка у Цркву.“

Превод за Поуке.орг - Оља

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Основни подаци о мени

Читаоци