уторак, 23. новембар 2010.

Сећања преподобног Варсонуфија Оптинског на Лава Толстоја

Сећања преподобног Варсонуфија Оптинског на Лава Толстоја

           Црква се бори за своју заблуделу децу докле год је то могуће. Преподобни Варсонуфије Оптински упућен је од стране Синода ка одлученом од Цркве грофу Лаву Николајевичу Толстоју, који се налазио на самртном одру. Рођаци писца нису допустили да старац посети умирућег.
„Важно је борити се са страстима и искорењивати их,  јер само спољашња побожност нема никакве вредности. Другачији по спољашњости и побожан – он иде у Цркву, додуше можда понекад и даје милостињу, али све то ради без учешћа срца; и ради тога у случају било какве невоље отпада од Бога, зато што у свом срцу не носи Христа.
Толстој је, на пример, владао  великим образовањем, али је изгубио Христа - и пропао. Био сам послат од стране Синода ка њему, пред његову смрт. Стигао сам у Астапово – нису ме пустили ка њему. Обратио сам се његовој старијој кћери – одговорила ми је писмом, са уважавањем, али ме је одбила. Обратио сам се другој – она је дошла до мене узбуђена и рекла да ме никако не могу пустити да видим грофа, зато што ће, кад ме види, одмах умрети. Узалуд сам објашњавао да са Толстојем нећу водити никакве богословске расправе, молио сам да ми макар допусте да благословим умирућег – не, ништа нису хтели да чују.
Сећам се, на сам дан грофове смрти, ујутро, помислио сам: да ли ће ми допустити да уђем код њега? Можда ће се покајати и спасити. И управо тада су дошли да ми кажу да је гроф умро. Тако је и пропала душа бесповратно. А било му је лако да се спаси: носио сам му Тело и Крв Христову и ишао да му опостим све грехе – „вољне и невољне“.
Док сам се враћао из Астапова, било ми је тешко на срцу, зато што моја мисија није била испуњена. Наравно, Господ и „намере љуби“, награђујући човека за напор, а на за резултате труда, али ипак ми је било тешко. Наравно, Тослстој  је сада на Страшном Суду без одговора; и митрополит му је послао телеграм, који му нису чак ни предали.
Црква је учинила све за његово спасење, али он није зажелео да се спаси и – пропао. А некада је био побожан човек, али та побожност је , очигледно, била спољашња.“



Епилог:
"Без обзира на високу оцену стваралаштва Лава Толстоја, одлучење писца од Православне Цркве данас је немогуће преиначити, сто година након његове смрти, пошто је Лав Толстој сам себе од Цркве одлучио. Још кад је имао 27 година он је изнео идеју стварања нове вере о чему сведоче његови дневници из тог доба. А касније осетивши да је близу циља, писац је оформио малу секту својих поштовалаца и пише „Јеванђеље по Толстоју“, при чему је главни објекат његових напада Православна црква.
Велики подвижници Цркве – свети праведни Јован Кронштатски, свети Теофан Затворник и многи други са горчином су признавали да је „гроф Толстој свој велики талентат искористио на рушење духовних и друштвених руских начела.“
„Последњи дани пишчевог живота говоре о мучној борби, која се дешавала у његовој души. Он је бежао из свог завичаја Јасне Пољане, али не својим истомишљеницима – толстојевцима, него у руски манастир – Оптину пустињу, где су у то време боравили старци подвижници. Покушавао је да се сретне са њима, али у последњем тренутку одустао је од тога.
Касније, на станици Астапово, предосећајући свој крај наредио је да се пошаље телеграм у Оптину пустињу са молбом да му пошаљу старца Јосифа. Али, када су два свештеника стигла у Астапово, ученици који су били око писца и његове присталице нису дозволили тај сусрет. Православни читаоци цене књижевно стваралаштво Толстоја, међутим, пошто до измирења писца са Црквом није дошло (Толстој се није јавно одрекао својих трагичних заблуда), одлучење од Цркве, које је он сам себи учинио, не може бити скинуто, а то значи да га је немогуће канонски помињати.
Ипак саосећајно срце сваког хришћанина, који чита уметничка дела великога писца, не може бити затворено за искрену и смирену молитву за његову душу“.
Секретар Патријарашког савета за културу архимандрит Тихон (Шевкунов).
Москва, новембра 2010.

Извори: Седмица.ру, Светигора прес
Превод за Поуке.орг - Оља

О НЕБЕСКОЈ ВОЈСЦИ

О НЕБЕСКОЈ ВОЈСЦИ

          Кад год смо у искушењима, у великим мукама животним, сетимо се тога. Ђаво хоће да нападне на тебе са свих страна, али Небеска војска чека, Свети Архистратиг Михаил, да ти завапиш њима, да их позовеш у помоћ, и доћи ће они сви, сви, сви кад је Господ њихов дошао ради тебе да те спасе од греха и од смрти. Каква војска његова долази у помоћ да ти победиш све војске црних демона, оне духовне у људским бићима.
Да, ми хришћани у овоме свету, ми смо од крштења уписани у војску Светог Архистратига Михаила, ми смо небески војници од крштења. И онда, кроз цео живот ми војујемо, ми војникујемо, ратујемо у тој светој војсци против свакога зла, против греха, против свакога демона у овоме свету ратујемо. И не бојимо се пораза, нема пораза за нас, само победа над победом, јер је испред нас Свети Архистратиг Михаил и око нас безбројне Небеске Силе и војске.
Ето, кога ми данас славимо, ето нашег Помоћника, ето победника Сатане који је Сатану бацио с Неба као муњу. Вели Спаситељ у данашњем Еванђељу: Тако ће Сатану, ако тебе напада, браћо и сестре, Свети Архистратиг бацити као муњу, и избацити из твоје душе, и осигурати теби Живот Вечни у ономе свету, а у овоме свету радост што си Христов, радост што си у војсци Светог Архистратига Михаила, његов војник.
Гле, данас, данас Свети Архистратиг врши смотру над својом земаљском војском, врши смотру над нама хришћанима. Какав си војник? Имаш ли анђелску љубав, анђелску молитву, анђелску доброту, анђелски живот? Све то он гледа. Пази, кад се показујеш рђав и лош војник у војсци Светог Архистратига, увек наоружавај себе тим свеоружјем Божјим, увек имај на уму да си ти војник Небеског врховног Војсковође Архистратига Михаила. За њим и са њим само победа за победом иде. Тако за тобом, драги хришћанине, тако за нама свима хришћанима. Молимо се, Господ је наш јачи од свих демона у паклу, и у овоземаљском свету, јачи је његов први војник, Први Архистратиг, Први Војсковођа Небески, Михаило, са безбројним Силама Небеским, од свих зала овога света, и свих светова, од грехова, од свих смрти, јачи су они сви и ми са њима.
Зато, зато, зато ћемо славити Чудесног Господа Христа и Његове Небеске служитеље. Нашу безгрешну и најсавршенију Браћу, на челу којих стоји Свети Архистратиг Михаил, коме се клањамо данас и славимо га, да би нас он као верне војнике своје водио из победе у победу...
СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)


АРХИМАНДРИТ ЈОВАН (КРЕСТЈАНКИН): О АНГЕЛИМА ЧУВАРИМА

         Срећни смо, драги моји, и због саме свести о томе да су ангели чувари служитељи нашег спасења, да нисмо усамљени у свом земаљском животу и у свом труду на спасењу своје бесмртне душе. Ми поуздано знамо да су с нама наши помоћници и да нас ограђују од свих могућих недаћа које сусрећемо на животном путу, као и од гнева Божијег, који је сваки од нас заслужио. Наш ангео - чувар је суштаство, које нас бескрајно љуби. Он нас љуби свом пунотом своје љубави. Његова љубав је велика, и њено дејство је силно будући да он, созерцавајући Бога, види вечну љубав која жели наше спасење.
Не збуњујте се, драги моји, тиме што наш ангео - чувар заузима девето, последње место у Небеској ангелској јерархији. Његово служење је велико у очима Божијим. Он је одређен да чува и спасава нас, људе, а човек је, као што сви ми добро знамо, круна творевине Божије.
Наш ангео - чувар је, на неки начин, наша друга мати. Он се исто тако, па чак и више, брине о нама. Мати се посебно брине о нама док смо у детињем и младалачком узрасту. Ангео се о нама брине од тренутка крштења па до последњег дана живота, и за све то време он је наш брижни педагог. Уколико га ми сами не одгурнемо од себе током свог земаљског живота, он ће нашу душу повести и на поклоњење Богу, када наступи време да се душа разлучи са телом.
Још једном вам понављам да се не збуњујете тиме, што се наш ангео - чувар налази на деветом месту у небеској јерархији. Ако је Бог послао ангела да чува и штити човека, Он му је истовремено дао и силу да надвлада непријатеље.
Наши ангели - чувари су моћни по својим личним особинама, али су моћни и силом коју су добили од Бога. Моћни су и молитвама, које за нас упућују Свевишњем Богу.
Све што је у нама чисто, добро и светло, свака добра мисао, свако добро кретање срца, наша молитва, покајање и добра дела - све се то у нама рађа и савршава према савету нашег невидљивог ангела чувара. Дејствујући кроз нашу савест и срце, он, наш ангео, уздржава нас од греха и саблазни. Он нам помаже да се боримо са искушењима, он нам сугерише страх пред тешким грехопадом.
Када наш ангео - чувар види да идемо спасоносним путем, свесрдно се стара да нас ободри и утврди на том путу. Ако пак падамо у грех и удаљујемо се од пута спасења, он испољава тако дирљиву бригу да заблуделу овцу врати у стадо Христово! Истовремено, када ми, привучени световном испразношћу, престанемо да га слушамо и паднемо у грех, ангео за време наше непоправљивости одступа од нас, плаче због нас, са стране мотри на нас и за нас се моли Богу да буде стрпљив и да оклева са казном. За све то време, он не престаје да куца на двери наше савести, с циљем да у нама пробуди покајање.
Ангео - чувар, који нам је дат, на неки начин представља нашу проширену и отворену савест. Он свим силама настоји да нас спасе, и ми немамо право да га у томе ометамо. Ми смо дужни да му помажемо у његовим напорима да нас спасе. Дужни смо да га молимо да наш ум обогати обиљем светих мисли, да нас оснажи у навикнутости на благочестива размишљања. Ми смо дужни да га волимо као свог старијег и снажнијег брата. Ми, међутим, у суштини, толико често заборављамо на њега, не молимо му се и својим гресима вређамо његову светост! И поред тога, он опет и опет пројављује своју бригу о нама. Он посредује за нас пред милосрђем Божијим, он се моли Богу за наше потребе, и Отац Небески никада не одбија његове прозбе.
О, кад бисмо свог ангела - чувара упознали тако, да се из наших груди отргну речи: "Ангеле Божији, ангеле небески, ангеле, утешитељу мој, јави ми се и откриј се мом срцу! На моју несрећу, ја те све до сада нисам познавао. Говори моме срцу и оно ће те послушати, послушаће твоје савете и испуниће их!"
Потрудимо се, драги моји, да задобијемо такво душевно расположење.
Због чега пак ангели Божији испољавају такву бригу о људима?
Као прво, зато што су они служитељи Божији и што су од Бога добили заповест да чувају и спасавају људе. Као друго, и они сами су створења Божија, тако да се и на њих, као и на људе, односе речи: Будите савршени, као што је савршен и Отац ваш Небески (Мт. 5; 48). Они то разумеју и настоје да, подражавајући свога Творца, покажу и своје милосрђе и своје дуготрпљење према људима.
У њиховој тежњи да подражавају Бога, за ангеле на земљи, међу људима, постоји широко поље делања. С каквом тежњом и с каквом радошћу они због тога носе на земљу, људима, богате дарове Божије! Они нам приступају да би несрећног човека нахранили хлебом благодати, да би га напојили са неколико капи с извора небеских наслада, да би помогли човеку да раскине окове греха и да би га с тријумфом довели у дом Оца Небеског. Они помажу убогима, укрепљују слабе, васкрсавају мртве тј. доводе грешнике до искреног и скрушеног покајања, васкрсавајући их за живот вечни.
Каква је радост за њих, да спасавају душе које је Христос искупио Својом Крвљу и које ће (уз њихову помоћ) заједно с њима делити њихову славу и блаженство!
Ако бисмо били бар мало осетљивији, приметили бисмо колико нам наш ангео - чувар помаже да се кроз покајање вратимо на пут спасења. Он не само да нас подстиче на покајање, него обећава и да ће нас подсетити на све наше грехове, на све животне грешке и несмотрености.
Он нам каже: "Кад се припремиш за покајање, ја ћу стајати поред тебе и подсетићу те на све твоје грехе, јер сам био њихов сведок. Док си грешио, стајао сам на извесној удаљености од тебе, али сам видео све твоје рђаве поступке, жалио сам те и плакао сам због њих!"
Како би било добро, кад би на те речи свог ангела - чувара човек могао да одговори: "Твоји савети, мој ангеле - чувару, проничу у моје скамењено срце, и ја те призивам из дубине бездана у који сам пао својим гресима: приведи ме мом Небеском Оцу!"
Добро запамтите, драги моји, да ће у тренутку, кад пођете да своје покајање принесете служитељу Цркве, ваш ангео - чувар бити уз вас. Колико ће се он обрадовати, кад види да је искрена исповест очистила вашу душу од грехова!
Наши ангели - чувари, Божији изасланици који су нам упућени, без препрека и брзо прелазе пут од Бога до нас, и од нас до Бога (када их наша дела не би спречавала у томе). Они од Бога исходе ка нама, да би нам донели Његову благодат. Они од нас усходе ка Богу, да би Му предали наше молитве и благодарења.
Колико је потребно да свакоме од нас буде близак његов ангео - чувар! Какво би поверење требало да имамо у њега! Током свог живота, њему можемо да поверимо најскривеније тајне своје душе. Оне тајне, које не бисмо поверили ни најприснијим људима. То је стога, што у ангелу-чувару видимо најмудријег саветника, најнекористољубивијег у љубави и помоћи, благог у привезаности за нас, брижног у нашим потребама.
Због тога наша Црква током богослужења свакодневно у наше име узноси молитву: "Ангела мира, верног вођу, чувара душа и тела наших, молимо од Господа." Чему та свакодневна прозба ако је, као што смо рекли, Бог свакоме од нас већ дао ангела - чувара?
Разлог је у нама самима. Ми га својом немарношћу и својим гресима једноставно приморавамо да се удаљи од нас јер он, будући да је свет, не подноси грех.
О, колико нам је он потребан у свим околностима нашег живота! Колико је срећан онај човек, који свој пут савршава пред лицем Божијим и будући руковођен својим ангелом - чуваром! Његов живот је чист и спокојан. Такав човек се плаши чак и сенке греха, да не би ражалостио свог ангела.
Међутим, тешко нама ако га својим поступцима приморамо да уместо нашег заступника постане наш тужилац! Према учењу Цркве, ангео - чувар ће стати пред свакога од нас у тајанственом, страшном, свештеном и неизбежном тренутку наше смрти.
Тада ћемо га молити и преклињати да се не удаљује од нас. Да нас не напушта приликом проласка кроз митарства, јер ће нам без њега бити веома страшно. Колико ћемо дубоко тада жалити што смо се за свог живота удаљили од њега и што смо заборавили да му се молимо, посебно у тренуцима опасности!
Колико ће бити блажени они међу нама, који су за живота научили да му се молитвено обраћају: "Ангеле - чувару мој! Када наступи час моје смрти, похитај ми у помоћ приликом разлучења душе од тела. Буди мој утешитељ у борби са смрћу и прими ме под твоју заштиту када пређем у област вечности, када изађем из овог света и ступим у мени непознати свет. Охрабри ме својим присуством, да те видим како стојиш с моје десне стране, као мој светли и тихи заступник..." Ако се човекова душа покаже као достојна, ангео - чувар ће ју пратити у поклоњењу Богу и у трећем, и у деветом, и у четрдесетом дану после смрти, неће ју оставити саму у загробном животу.
То је оно веома сажето и основно што сам желео да вам кажем о нашим ангелима - чуварима.
Све, што је претходно речено, обавезује свакога од нас да побожно поштује свог ангела - чувара и да му се моли. Причасници данашњег дана! Посебно позивам вас да, када будете приступали светој Чаши, имате на уму да ми само због своје недостојности не видимо колико је ангела окружило Чашу са живототворним Телом и Крвљу Христовом. Нечујно за нас, они лепршају својим крилима и узносе славу свемогућем Богу. Поред свакога од вас иде и верни пријатељ, којега такође не видите, али који вас саветује: "Не хитај, не жури и не гурај оне, који иду заједно с тобом (као што то ми, на жалост, често чинимо) и уступи место ономе, који жели да прође пре тебе! Корачај са сваком побожношћу!"
Тиме ћете обрадовати свог ангела - чувара. Свима вама, пријатељи моји, желим не само да љубите свог ангела - чувара као нешто недостижно узвишено и свето, него и да сваки од вас, сразмерно својим духовним снагама, осети како уз њега непрестано стоји и његов ангео - чувар, његов најближи и најискренији пријатељ.
То осећање свима вама најискреније желим од свег срца.
Амин.

уторак, 09. новембар 2010.

Ђакон Андреј Курајев: Ходочашће ка вери


        За мене је тренутак преокрета био један неми сусрет у Тројице-Сергијевој Лаври. Било је то још 1982. године, када сам тада био тамо као студент катедре атеизма и комсомолски активист. Службу нисам упамтио, и слабо ме занимала архитектура и историја. 
Али када смо излазили из Тројицког Сабора, десило се „обично чудо“. Испред мене је излазио неки младић, који није био из наше групе. На самом изласку, нагло се окренуо ка мени лицем. Није гледао мене. Гледао је на иконе у дубини храма, да би  се прекрстио последњи пут и узео благослов пред излазом. Али ја сам се у том тренутку нашао између њега и икона. И по први пут, угледао сам очи верујућег човека...Не, у њима није било ничег „тајанственог“ или „загонетно-експресивног“ (такав израз, ко зна због чега покушавају да постигну глумци, који глуме свештенике у филмовима).
Биле су то само једноставне очи, пуне смисла и живота. А мене је прожела мисао – ради чега се тај човек, мој вршњак,  осећа у храму као у својој кући, а ја – шетам по руском манастиру као странац? Зашто тај младић, кога су у школи учили исто што и мене, зна нешто, што је мени (без обзира на све моје „религиолошке студије“), савршено затворено?
Па он зна све то чему су и мене учили, али је он – овде! Да ли то значи, да верујући знају нешто, што не знају атеисти?
Вратио сам се у Москву – град, у коме нисам имао верујућих пријатеља (при чему се показало, да кад сам ступио у Богословију, уопште није тако). Сва „научна“ критика религије заслужује таман толико поштовања, колико и покушај да се напише нешто о сликама на изложби, које су виђене само у каталогу.  И схватио сам да постоје ствари о којима човек нема права да говори, док их сам не проживи. И шта може да ради човек, који је одједном разумео да он није први који живи нa земљи, и да су и људи пре њега тражили и добијали такво духовно искуство, које он није успео да преживи? Он може само да нађе те људе, да стане поред њих у храму и да каже о себи: „Допустите и мени да покушам...“
Нама није дато да сами, по свом укусу саздамо апостолску Цркву. Можемо јој само приступити. И добити – као дар и наслеђе – то, што није створено рукама: радост Причешћа. 
Не желим да говорим о нечему потпуно мистичном. „Мистика“ – је реч настала од грчке речи „тајна“. Само једно ћу рећи – речи Христове „блажени они који не видеше, а повероваше“, на нас се не односе.  Како ми можемо себе уврстити у онекоји „нису Бога видели“, а дрзнемо се да приступимо Причешћу?
А пут који нас води ка Путиру с Крвљу Христовом, започиње тако неочекиано и на разне начине.  
Што се мене тиче – тај мој пут у Лавру, који сам описао на почетку, био је други у мом животу. Први пут сам био тамо као четворогодишњи дечак. Богослужење и манастир нисам запамтио.  Запамтио сам нешто друго – први пут сам приметио просјаке. И први пут су ми родитељи дали новац да сам купим новац за аутобуску карту и остало ми је нешто кусура. То је био мој први новац у животу. И када сам питао оца, да ми објасни, ко су ти људи  што седе на улици, он ми је предложио да им дам те моје прве копејке...  
Може бити, ради молитава мојих, кроз петнаестак година, Господ ме је привео вери и допустио да проживим неколико радосних година крај светиња Лавре...                                                                                                                                          

Превод за Поуке.орг - Оља

Основни подаци о мени

Читаоци