уторак, 09. новембар 2010.

Ђакон Андреј Курајев: Ходочашће ка вери


        За мене је тренутак преокрета био један неми сусрет у Тројице-Сергијевој Лаври. Било је то још 1982. године, када сам тада био тамо као студент катедре атеизма и комсомолски активист. Службу нисам упамтио, и слабо ме занимала архитектура и историја. 
Али када смо излазили из Тројицког Сабора, десило се „обично чудо“. Испред мене је излазио неки младић, који није био из наше групе. На самом изласку, нагло се окренуо ка мени лицем. Није гледао мене. Гледао је на иконе у дубини храма, да би  се прекрстио последњи пут и узео благослов пред излазом. Али ја сам се у том тренутку нашао између њега и икона. И по први пут, угледао сам очи верујућег човека...Не, у њима није било ничег „тајанственог“ или „загонетно-експресивног“ (такав израз, ко зна због чега покушавају да постигну глумци, који глуме свештенике у филмовима).
Биле су то само једноставне очи, пуне смисла и живота. А мене је прожела мисао – ради чега се тај човек, мој вршњак,  осећа у храму као у својој кући, а ја – шетам по руском манастиру као странац? Зашто тај младић, кога су у школи учили исто што и мене, зна нешто, што је мени (без обзира на све моје „религиолошке студије“), савршено затворено?
Па он зна све то чему су и мене учили, али је он – овде! Да ли то значи, да верујући знају нешто, што не знају атеисти?
Вратио сам се у Москву – град, у коме нисам имао верујућих пријатеља (при чему се показало, да кад сам ступио у Богословију, уопште није тако). Сва „научна“ критика религије заслужује таман толико поштовања, колико и покушај да се напише нешто о сликама на изложби, које су виђене само у каталогу.  И схватио сам да постоје ствари о којима човек нема права да говори, док их сам не проживи. И шта може да ради човек, који је одједном разумео да он није први који живи нa земљи, и да су и људи пре њега тражили и добијали такво духовно искуство, које он није успео да преживи? Он може само да нађе те људе, да стане поред њих у храму и да каже о себи: „Допустите и мени да покушам...“
Нама није дато да сами, по свом укусу саздамо апостолску Цркву. Можемо јој само приступити. И добити – као дар и наслеђе – то, што није створено рукама: радост Причешћа. 
Не желим да говорим о нечему потпуно мистичном. „Мистика“ – је реч настала од грчке речи „тајна“. Само једно ћу рећи – речи Христове „блажени они који не видеше, а повероваше“, на нас се не односе.  Како ми можемо себе уврстити у онекоји „нису Бога видели“, а дрзнемо се да приступимо Причешћу?
А пут који нас води ка Путиру с Крвљу Христовом, започиње тако неочекиано и на разне начине.  
Што се мене тиче – тај мој пут у Лавру, који сам описао на почетку, био је други у мом животу. Први пут сам био тамо као четворогодишњи дечак. Богослужење и манастир нисам запамтио.  Запамтио сам нешто друго – први пут сам приметио просјаке. И први пут су ми родитељи дали новац да сам купим новац за аутобуску карту и остало ми је нешто кусура. То је био мој први новац у животу. И када сам питао оца, да ми објасни, ко су ти људи  што седе на улици, он ми је предложио да им дам те моје прве копејке...  
Може бити, ради молитава мојих, кроз петнаестак година, Господ ме је привео вери и допустио да проживим неколико радосних година крај светиња Лавре...                                                                                                                                          

Превод за Поуке.орг - Оља

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Основни подаци о мени

Читаоци