Покајани разбојник

(истинита прича)

Свештеник, који је посећивао затворенике, за време једне посете сазнао је да се један разбојник, који му је прирастао срцу смртно се разболео.
Вредност тог човека огледала се у томе, што се искрено исповедао, исправно молио, читао црквену литературу – једном речју, излазио је на пут духовног рада. Свештеник се и сам много и усрдно молио за њега у свакој прилици. И одједном – рак! „Посета је нарушавање кућног реда“, рекли су управници, али су ипак допустили свештенику да посети затвореника.
Кроз затворски ходник допратили су стражари свештеника до бунара, који је био поклопљен тешким гвозденим поклопцем. На поклопцу је био мали отвор, кроз који је у бунар продирала светлост од слабе сијалице, која је висила на плафону. Помакли су резу и подигли поклопац: дубина је била два метра, зидови од бетона, на дну - вода. И у тој води, седи затвореник са књигом у рукама.
„Шта то радиш, брате'“, с болом у гласу упитао је свештеник. „Обећао си ми...“
„Опростите!“, проговори покајани разбојник. „Ја сам тако желео...у тамници је немогуће читати Јеванђење – много је људи, а овде је добро – нико не смета...“
Устрептала је свештеникова душа: он, разумљиво, није могао ни да претпостави да је у данашње време нешто тако могуће. Гледајући у црвене од дугог напрезања затвореникове очи, имао је тако јак утисак и помислио је да ће тај човек – бити спасен...
Наставак ове приче није ми познат. Наравно да бих желео да се све срећно завршило, али не знам и да додајем нешто, не могу.



Свештеник Јарослав Шипов