Митрополит Иларион (Алфејев)


„Нећу у рај са њим!“


Једна старија жена, дошавши код мене у храм је рекла: „Оче! Не могу више да трпим мужа! Желела бих што пре да умрем и да се у рају нађем, само да га више не видим.“ Одговорих јој: „Драга моја! Једина могућност да се нађете у рају је - заједно са мужем. Без мужа ви можете само рачунати на пакао. „Она тада одговори: „Нећу у рај са њим! Било где - само што даље од њега!

Често људи мисле, да се могу наћи у рају и да се при томе спасу од других људи, да је могуће бити са Богом и и при томе заборавити на ближњег. Многи се према Цркви односе као према месту, где се може сакрити, затворити, усамити се у тихом кутку, да их нико не примети. Али разлика између света и Цркве се и састоји у томе , што су људи у Цркви окренути лицем један ка другом, отворени један према другом, зато што у свету могу бити у завади, мрзети се или једноставно игнорисати један другог.
Разлика између раја и пакла је управо у томе, што се у рају сви налазе заједно, уједињени у љубави према Богу и једни ка другима, док је у паклу свако одвојен од Бога и других људи, свако се мучи у изолацији, самоћи и остављености.
Како заволети ближњег? Најпре је потребно потрудити се да се испод спољашњег изгледа човека сагледа његова унутрашња дубина и суштина. Треба се потрудити и прозрети тамо, где је у сваком човеку сакривен лик Божији. Често ми видимо само спољашњег човека, наруженог грехом, утопљеног у страстима, и не примећујемо тај лик Божији, који је скривен под спољашњим наслагама. А управо њега морамо да видимо и њему да се поклонимо у сваком од нама ближњих.
Јако распрострањена грешка, која постаје корен многих конфликата међу људима састоји се у томе што ми не прихватамо човека онаквог какав јесте, него желимо да га видимо другачије: са наше тачке гледишта, њему нешто недостаје, у нечему би могао постати бољи. Градимо вештачку шему и желимо да се човек у њу уклопи, а како он у њу не може да се смести, ми живимо у непрестаном сукобу између своје представе о томе, какав би он требао да буде , и реалности.
Ако би ми научили да полазимо од тога што је дато у сваком човеку, а не од тога што ми желимо да видимо, наш однос према људима значајно би се променио. Треба схватити да Бог воли сваког човека управо таквог какав је. Да, Бог чека док се грешник не покаје, исправи, обрати се Њему; Бог жели да сваки човек постане бољи него што јесте; Бог пати због несавршености човека, његових грехова, ради тога што Га човек оставља и заборавља.
Али све то не смета Богу да воли човека док се не обрати, покаје и исправи. По учењу преподобног Исака Сирина, љубав Бога према човеку се не умањује ни онда када нема узајамности. Сетимо се оца из приче о блудном сину: чак и када га је син оставио, отишавши у „далеку земљу“, отац наставља да га воли и чека.
Често чланови једне породице живе у сталном конфликту због тога што окривљују један другог за недостатак љубави. Например, мужу се чини да га жена недовољно воли: ради тога он испољава ка њој нетрпељивост, распаљују се свађе. И његова љубав слаби ради тога што, како се њему чини, не налази узајамност...Али конфликт може избити и од „преобиља“ љубави: када љубав постаје страсна, слепа, егоистична, када човек почиње да се односи ка другом као према својини. Одатле се рађа љубомора, ничу неоправдане сумње, незаслужени укори. Као и од недостатка, тако и од „преобиља“ љубави, распадају се породице.
Често су родитељи незадовољни својом децом, сматрају, да се деца не баве тиме што је потребно, не слушају, не показују довољно пажње и бриге. Да, деца су дужна да слушају родитеље и да се брину о њима. Да, родитељи носе одговорност за своју децу и у неким случајима су обавезни да се умешају да би помогли са висине свог великог искуства и указали деци на то, што они због своје незрелости не виде. Али родитељи не смеју да забораве да је њихово дете – слободна личност, која има право да самостално бира свој пут, одређује интересе, круг пријатеља. Често мајка држи дете у строгости, лишава га забаве, контролише његове контакте са околином, бранећи му да се дружи са овим или оним другом. Дешава се да верујући родитељи забрањују деци да гледају телевизор, одлазе у биоскоп, шетају се. При томе, они не умеју увек да објасне, у чему је смисао таквог уздражавања, не пружају деци никакву одговарајућу алтернативу, него само забрањују ове или оне ствари. Никаква забрана, никакво ограничење не може постати стожердуховног живота. И до одређеног тренутка дете трпи, а затим одједном (у шеснаест, дванаест година или чак раније), баца са себе тај јарам а заједно са њим губи и веру.

***

Није увек и није сваки човек способан за апсолутну узајамност, апсолутну верност, апсолутну честитост. И не треба тражити од човека то, што он не може да да, чак иако је то ваш син или кћер, брат или сестра, муж или жена, друг или другарица. Нека вам се сваки човек сам отвори у тој мери, у којој хоће и може то да уради. Не треба силом залазити у човекову душу, јер је душа свето светих, и ту се може ући само ако вам отворе и позову вас унутра. Понекад се може стајати крај врата и куцати, као што Христос куца људским душама, али тихо и и ненаметљиво. Ако се врата не отворе, боље је отићи.
Љубав ка ближњем треба да буде мудра. Треба да буде жртвена, као Христова љубав, Који нас заволео такве какви смо. Она треба да доноси радост ближњима, а не да за њих буде „јарам који је тешко носити“. Мора бити апсолутна, али не треба да тражи адекватну љубав од стране ближњих. Она не треба да прерасте у љубомору, да доводи до свађа и увреда, ограничава слободу ближњих, не сме бити егоистична, не треба да се умањује ако не наилази на одговор.
Апостол Павле говори:
„Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди...љубав... не тражи своје... све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје..."
(1Кор. 13;4-8).