Поводом посете Митрополита Илариона (Алфејева) Србији

Од 31. марта до 2. априла председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион је у посети Србији. Током посете његово Високопреосвештенство, између осталог, сусрешће се са Његовом Светошћу Патријархом српским г.г. Иринејом и члановима Светог Архијерејског Синода Српске православне Цркве, као и руководством државе Србије.
Између осталог, током посете Високопреосвештеног Митрополита Илариона Србији, биће говора о руском учешћу у украшавању Храма Светог Саве на Врачару. У току су радови на унутрашњем уређењу храма, неке површине зидова и плафона ће бити украшене мозаиком. Претпоставља се да ће на томе радити руски мајстори. Планиран је такође сусрет са министром иностраних послова Вуком Јеремићем. Митрополит Иларион такође ће одржати предавање на богословском факултету Београдског универзитета и обавиће литију поред споменика руским војницима на Руском гробљу у Београду. Планира се литургија у манастиру Раковица са литијом поред гроба Патријарха Српског Павла.
Високопреосвештени Митрополит Иларион (Алфејев), одлуком Светог Синода Руске православне цркве, назначен је за председника Одељења за спољне црквене односе РПЦ и за сталног члана Светог Синода по положају 2009. године, наследивши на тој дужности Свјатјејшег Патријарха московског и целе Русије Кирила. Митрополит, који је такође и познати композитор, аутор је већ чувене "Пасије по Матеју".
Ова посета је  прилика да се подсетимо на неке његове ставове и изјаве.
Митрополит Иларион сваке недеље води емисију „Црква и свет“. Програм је саствљен по принципу тележурнала. Главне теме су посвећене актуелним црквеним и друштвеним догађањима - гледаоци могу једном недељно да се упознају из прве руке са црквеним погледом на кључне проблеме руског друштва. Владика Иларион такође одговара на питања гледалаца. Једна од првих емисија била је посвећена стању на Косову, када је Високопреосвештени Митрополит, поред осталог, изјавио и следеће: "Мислим да све православне Цркве треба да се уједине и заједно са српском Црквом смисле некакав програм помоћи манастирима и светињама Косова. Могу да кажем да у руској Цркви већ о томе мислимо. Пре свега, са великим задовољством прихватамо одлуку руске државе о издвајању средстава УНЕСКУ за обнову разрушених Цркава на Косову. Од стране наше Цркве пружаћемо помоћ оним православнима, између осталог монасима, који живе на Косову. Ми смо говорили са представницима српске Цркве и чули од њих жељу да им долазе наши монаси и монахиње. Макар на дежурства - тачније на годину, две, три, и самим тим да подржавају њихове манастире. За решавање сложеног проблема очувања хришћанских светиња Косова, данас, као можда никада пре, неопходно је ојачати међуконфесионални дијалог између различитих религија. Уверен сам да ако представници разних религија буду живели у миру у слози, а иза богословских спорова не буду заборављали на реалне људе, онда ће верници почети више да помажу и подржавају једни друге. Тим пре на Балкану, где вековима раме уз раме живе представници најразличитијих религиозних конфесија света.“
О музици:
Може ли музика привести човека вери? Да учествује у духовном расту оцрковљеног человека?

Мислим, да може. Па музика носи колосалан емоционални и духовни набој. Помоћу музике, могу се пренети осећања и мисли, које не можемо пренети речима. Али набој, који доноси музика, може бити, како пожељан, тако и непожељан: може да изазове код човека највише доживљаје, а може и побудити постојан нагон. Сматрам, да је највећа трагедија што велики део савремене омладине не слуша класичну музику, него музику за "широку употребу".
Какав је Ваш однос према “православном року”?
Култура рок-музике ми је јако мало позната, да нажалост, немам према њој никакав личан однос. У младости сам слушао рок-оперу “Исус Христос – суперстар”: тада ми се та музика допала, па и сада га сматарам, с музичке тачке гледишта, сасвим добрим. Уосталом, сигурно, и са мисионарске стране такође, ако у епохи, када многи људи не знају уопште ништа о Христу, та опера омогућава, да у крајњој мери сазнају да је живео на земљи такав Човек, да је Он био распет и умро на Крсту. Када сам служио војску, било је неколико случајева да су се религиозни разговори са војницима започињали баш после слушања магнетофонске траке те опере. Сигурно, сваки човек може служити Богу оним талентом, који му је дат и који је сам открио. Најважније је, да он свој таленат схвата као дар Божији - као таленат, који мора бити умножен и враћен Богу. Ако се то догоди, значи да живот није проживен узалудно.
О односу са Римокатоличком црквом:
Ваше Високопреосвештенство, у последње време се примећује приметно отопљавање односа између Московске патријаршије и римокатоличког света. Многи примећују да се римокатолици и православни обједињују на основу заједничког циља – одговора секуларним силама у Европи. Да ли се може рећи да у условима 21. века када се сам фактор религије налази на периферији система вредности Европљана, зближавању две конфесије не сметају више богословске разлике?

- Заиста, последњих година су се стабилизовали односи Руске Православне Цркве и римокатоличке цркве, који су током неколико година били веома затегнути. Наша сарадња се данас гради на платформи поштеног и отвореног дијалога, пре свега о вредностима, на којима се гради европска култура, између осталог и руска. Ми смо потпуно свесни да силе, које сте назвали секуларним, стреме искорењивању и самог сећања о хришћанским основама европске цивилизације. Штавише, практично сви народи не само Европе, већ и целог света нашли су се након пада светског комунистичког система у једном културном и политичком пространству чију последицу представља јављањем новог, масовног типа човека, откинутог од својих корена, посебно од религиозне културе. Што се тиче богословских разлика између православних и римокатолика, могу да уверим скептике да наш дијалог и сарадња са римокатоличком црквом не ставља пред собом задатак да се уједине две цркве на основу компромиса у области вероучења. Такав пут је много пута био одбачен од стране саборног разума Православне Цркве и нема перспективе у будућности. Напротив, Источна Црква, не одбацујући од дијалога за западном, увек је инсистирала на неуклоњивом чувању одлука Васељенских Сабора и верности светоотачком предању. Прекид са Римом, међутим није сметао православнима да у 17. и 18. веку у наставне установе Италије своје студенте, из којих су касније израсли видни јерарси Руске Цркве. Сетимо се такође да је пред лицем турског и арапског надирања Византијска империја тражила помоћ хришћанског Запада. Ми данас такође живимо у условима надирања антихришћанске пропаганде која развраћа наше суграђане, која може да вандализује наша друштва.
Истовремено се са зближавањем Православних Цркава са римокатоличком црквом међу вернима јављају групе противника екуменизма. Видели смо то на Кипру у време посете папе римског и видимо ту тенденцију у изјавама неких епископа Руске Православне Цркве. Како гледате на то? Да ли ти гласови протеста у православној средини могу да буду препрека за дијалог са западним хришћанима? И уопште, да ли се узима у обзир мишљење конзервативног дела свештенства и мирјана у екуменистичком дијалогу?  
- Да, групе противника међухришћанске и међурелигиозне сарадње постоји у свакој Помесној Цркви. Најчешће ти људи нису дубоко упознати како са инославним хришћанима, тако и са специфичношћу такве врсте сарадње. Треба признати да дискурс многих „ревнитеља“ често носи не богословски, већ психолошки, па чак и политички карактер, што суштински отежава вођење дискусије са њима, јер се притом разговор води на различитим језицима. Тим не мање, дијалог са противницима међухришћанских контакта у нашој Црква има места. Њихово мишљење се уважава при састављању саборних докумената, приликом доношења одговарајућих решења. Мислим да ће се популарност такве врсте „ревнитељства“ у нашој Цркви смањивати, јер Русија заузима своје место у светској заједници. Нама долазе милиони иностраних гостију, постоји колосални (притом непрестано растући) број мешовитих бракова са инославнима, милиони наших православних земљака живи ван границе. То помаже блиском познанству наших верних са неправославним хришћанима и учи их да траже пут узајамног деловања. Мислим да би било корисно усмеравати енергију „ревнитеља“ на борбу са појавама које прете стабилности и здрављу нашег друштва, подривају његове моралне темеље и на крају појачавају његову посветовњаченост. У том смислу пред нама се налази огромно поље делатности на коме има места за све.
Последњи пут Митрополит Иларион је био у Србији у октобру, на церемонији интронизације Његове светости патријарха Српског Иринеја. Тада, вративши се са Косова, његово Високопреосвештенство дало је интервју за Глас Русије у којем је изнео своје виђење ситуације у покрајини. По његовим запажањима, локално становништво на Косову врло се негативно односи према Србима и православљу. Митрополит Иларион је истакао да православне светиње Косова треба да се налазе под међународним протекторатом и да их чувају интернационалне снаге. „У суштини, видео сам покрајину која је колевка спрског Православља и која је данас изгубљена за Цркву“, рекао је председник Одељења за спољне црквене везе и изразио уверење да би РПЦ, која има данас преко 800 манастира, могла да осигурава братску подршку обитељима Српске православне Цркве које се налазе на Косову.
„Српска православна Црква полаже врло велике наде у помоћ од стране Руског православља. У Србији и на Косову Русе воле. То не чуди. Јер осим духовног јединства у хришћанској вери, Русија је вековима помагала српском народу, говори православни јерарх. Сви знају да је вековима Русија подржавала Србију, а руско православље је подржавало српско православље. И то се дешавало све до недавно. У Србију је долазио покојни Патријарх Москвоски и све Русије Алексије Други, а садашњи Патријарх Кирил, још као Митрополит и председник Одељења за спољне цркевене везе, такође је више пута долазио у Србију и на Косово.“
Занимљиво је то што се датум посете Србији подударио са другим важним датумом – управо 31. марта 2009. године тада још архиепископ Иларион стао је на чело Одељења за спољне црквене односе.

За Поуке.орг - приредила Јустина