Необичан догађај

   Чуо сам од једног искушеника ову причу. Све је започело крајем осамдесетих година прошлог века.  Цела територија Москве била је подељена изнеђу банди на делове. У једном од таквих сектора „оперисала“ је и  банда Марата. 

Како му је била право име, ја не знам, искушеник  га је звао тим именом, тврдећи, да је Марат по националности татарин и да има малог сина од десет година. Мајку дечак није имао и отац га је сам васпитавао. Питања  вере никада га раније нису интересовала и зато у истој мери није сматрао себе ни муслиманом ни православцем. Маратова група је гвозденом руком одржавала ред у свом делу. И на једно такво разрачунавање са конкурентима ишао је Марат једног кишовитог јесењег јутра. Ишли су у колони састављеној од три црна возила. Марат је седео ћутећи гледајући кроз прозор, већ навикнут на сличне сусрете. Са њим су били искусни борци, добро наоружани и очврсли у многобројним разрачунавањима, који су до последењег даха били одани свом „куму“. Маратов поглед се на тренутак зауставио на усамљеној фигури човека у црном. Стајао је очекујући да ће неко застати и повести га, али нико се није заустављао. Тај човек у црном држао је у нешто рукама. Нешто, завијено у крпицу и најлонску кесу, брижљиво је привијао себи, са другом је уморно позивао на саосећање. А није имао ни кишобран, ни мантил...

Колона „кума“ морала је да порође поред усамљене фигуре која је молила  и одједном, он је зажелео да сазна  шта је то тако драгоцено, што привија уз себе тај човек, који нема чак ни кишобран, покушавајући да својим телом нешто заштити од кише. И Марат, и сам не очекујући, повика: „Зауставите се! Сви станите.“ Затим је наредио да се његова кола врате уназад и његов аутомобил стаде поред чудног незнанца.

„Седи брате“, предложио му је Марат, „успут нам је.“

Незнанац, у дугој мокрој одећи скромно седе на сам крајичак задњег седишта. Видело се, да се не осећа пријатно у том богатом, одвојеном салону. Седео је, настављајући да привија уз себе тај свитак. У црној одећи и са малом проседом брадицом, јако се разликвао од лепо одевеног власника аутомобила. Са нескривеном љубопитљивошћу, нетремице дуго посматрајући сапутника, Марат га на крају упита: „А ко си ти?

„Ја сам свештеник.“ Свештеника је тада било још мало и ретко их је сретао, и зато Марат никако није могао да предпостави ко је то пред њим.

„Тако значи, ти си поп? Дивно!“, зачудио се. „Никада још нисам разговарао са поповима. Аха, ти си поп, а ја „кум“, тако да смо ми, како се каже, „из исте приче“, и осмехнуо се, задовољн својом досетком.

„Није лако бити прави кум“, одговори баћушка.

„То је тачно“, климну главом Марат, једва се суздржавајући да се не насмеје.

„Слушај попе, а шта ти је то у рукама? Гледам, све време привијаш себи тај смотуљак, сигурно је нешто драгоцено, а? Немој бити шкртица, подели „опијум“ са народом“ – и више немајући снаге да се суздржи, закикотао се на глас.

Свештеник је за тренутак застао, као да се премишља да ли то да уради, али затим поче да распакује мокри најлон и извади из свитка стару икону. Тачније, оно што је од ње остало.

На икони се више није разазнавала одећа, чак се и сама фигура губила на тамној подлози, али се сачувало прекрасно лице младе жене и њене очи. У њима је било толико много претрпљеног, саосећања и љубави ка уморној човечијој души, да је са Муратовог лица, у чије је руке прешла икона, нестао саркастичан осмех и у његовим очима могла се видети растројеност, чак и страх.

„Ко је то, попе?“, једва је смогао снаге да изговори бандит.

„То је Пресвета. Икона, коју сад држиш у рукама у нашим местима сматрала се чудотворном. Годинама су је скривали на разним местима, икона је уништена и сад је носим у манастир на рестаурацију.

Колона бандита је брзо дошла до раскрснице где су сапутници требали да се раздвоје, али је Марат наредио да скрену и возе ка манастиру. „Марате“, побунио се неко из његове околине, „закаснићемо на окршај.“ „Сачекаће“, одговори он, са видним жаљењем враћајући икону свештенику. Баћушка се тргао: „На окршај идете? Ко сте ви, разбојници?“. „Разбојници“, насмеја се Марат, „тако ме још нико није назвао. „Не, ја нисам разбојник, пре пастир који напаса дебеле овце, а понекада их и шиша“.

Прошло је време...После тог краткотрајног сусрета са свештеником, у Маратовој души се нешто покренуло. Све чешће и чешће спомињао је икону Пресвете, Њене очи, тако проницљиве и свепраштајуће. Татарин, човек из друге културе, у којој је уорењена друга вера, који никад раније није рамишљао о Богу, одједном је осетио да душа заиста постоји и чак може да боли. И та бол може бити неиздржива. Једне ноћи није издржао и прошао путем где је једном већ срео човека у црном. Одатле је, по инерцији пошао ка манастиру да потражи рестауратора. Показало се, да је некада давно, овде био величанствен, прекрасан храм, од кога су сад остале смо зидине. Поред храма „кум“ је нашао и колибицу у којој је живео свештеник. Пришао је ка затвореним вратима и закуцао.Баћушка је уплашено искочио испод ћебета и пожурио да отвори. Марат је ушао, и чак се ни не поздравивши, упитао:

„Попе, где је Она? Одмах ми је покажи.“ Свештеник се није зачудио и одвео га у храм. Изгледао је тако, као да је сваког тренутка очекивао долазак бандита у свој дом.

„Ево је, већ је обновљена. Ако хоћеш, помоли се, нећу ти сметати.“

„Ја не умем да се молим и уопште, ја сам муслиман, и то неверујући.“

„А ти онда једноставно постоји поред Пресвете и поћути.“

Марат је дуго стајао и гледао на лик Пречисте. Потом  је скренуо поглед са иконе и погледао унаоколо. „Не, није јој место у рушевинама. Вечерас ћу донети новац, и почећемо да зидамо твој храм.“

И заиста, већ те вечери, бандити су донели новац и Марат је просуо пред избезумљеним баћушком читаво брдо зелених долара. „Овде је много, требало би да буде доста. Ако буде потребно, донећу још.“

Искушеник, који ми је причао ову причу, дошавши до речи „читаво брдо зелених долара“, сликовито је раставио руке и заколутао очима. Гледајући га, лако сам могао да замислим сцену: баћушка подвижник седи за столом а пред њим читво брдо пара.У том тренутку помислио сам да за такву суму не само да ћеш храм направити, него ће још и за духовни центар остати.  Само је свештеник био од оних, који су оставили спокојан живот отишли у удаљена села, да би без сваке спољашње подршке, имајући наду само у Господа, подићи из руина оскрнављене храмове и градити их сопственом душом.

„Откуда је тај новац, Марате? Да ли је то од руна које си састригао са својих масних оваца? Мислиш ли да ће се Она – показао је главом према делу храма где се чувала икона – сагласити да прими такав новац? Сумњам брате, Њој је потребна чиста жртва.“

Марат је очекивао пријатну реакцију од стране свештеника, замишљао је како ће се он обрадовати тој гомили долара, како ће се клањати и благодарити. Навикао се на то, да је власт новца у овом свету неприкосновена, и препоставити да би се нашао човек који би могао да се одрекне од таквог дарежљивог поклона, није могао. У реду, да је например у питању неко ситуиран, али овај, без ичега, који нема чак ни кишобран, не. А ипак, одбија. Баћушка, видевши колико се Марат разочарао, предложи му: „ Добро, овако ћемо. Израчунаћемо, колико си у току свог живота зарадио часног новца и њега ћемо одвојити.“ После пажљивог рачунања са оловком у руци, урачунавајући и то что је Марат зарадио као студент, на столу је остала мала гомилица новца: „Ево, овај новац ћемо узети, а остали узми назад. И унапред, ако хоћеш да приложиш, прво заради.“

Сви Маратови познаници приметили су да се са њим нешто чудно дешава, што и он сам не би могао да објасни. Међу мангупима су се пронеле гласине да њихов шеф ноћу истоварује на станици вагоне. При томе, истоварује сам, а телохранитељи уобичајено шетају около и штите га од могућег напада.

 Време је прошло, Марат се крстио у храму, који је градио заједно са баћушком. Немогуће је описати одговарајућим речима, као се мења човек под утицајем благодати, и шта се све морало десити у њему да би нешто, што му је раније било смисао живота, престало уопште да значи и претварало у ништа. Али из средине, одакле је потекао, не може се тако лако побећи.

И Марат је почео да се спрема на бег. За почетак је пажљиво сакрио сина. Затим је, постепено отказујући послове, предао новац и управљање својим помоћницима. А затим је ишчезао, да би се појавио у неком од северних манастира. И потпуно је неважно где. Вест, да се вођа једне од најјачих бандитских група крије у неком манастиру, дошла је и до Москве. И бивши Маратови пријатељи спремили су се на пут. У то време, Марат, изненада тешко оболевши, лежао  је и умирао у својој келији. Схвативши, да му је остало сасвим мало живота, игуман манастира му је предложио да прими монашки постриг. До тог тренутка отац игуман је размишљао да ли уопште да прими разбојника у братију. Колико је искрен човек у свом покајању, ко зна шта му је на уму. Можда се и врати на старо...Али, тешка болест је убрзала ствари. И тих дана, у манастир су нагрнули бандити. Шта је очекивало Марата при том сусрету? Мислим, ништа добро, ти људи имају своје законе и своје поимање части. Али, када су видели бившег друга како умире, њихов гнев се претворио у милост и редом су почели да га наговарају да иде у Немачку на лечење. „Марате, имаш шансе да преживиш, врати се у Москву.“

„Не, назад се не враћам. Ако ми је суђено да умрем, боље је овде и умрећу као монах.“

Примио је постриг, у част преподобног Агапита, врача бесплатног и неким чудом прележао још месец дана и подигао се из постеље.

„Истина је“, причао је искушеник“, често му се врти у глави и тешко му је да се сагиње, али он благодари Бога и да је то сасвим мала казна за дела које је у своје време успео да направи.“

Са благословом оца игумана, сетио се онога што је учио на медицинском факултету. Сада код њега по помоћ иду не само монаси, него и сељани.

Свештеник Александар Дјаченко

Одломак из књиге „Уплакани анђео“

Превод за Поуке.орг. – С. Л.  Olja