Владика и медвед

       Митрополита Кирила (Смирнова), Казанског и Свијажског, возили су у прогонство. Једне глуве ноћи био је избачен из воза при пуној брзини. Била је снежна зима. Митрополит Кирил упао је у огроман нанос снега, као на јастук и није се повредио. С напором је изашао из њега, осврнуо се – шума, снег и никаквог насеља  није било.
Дуго је ишао по снегу, и изгубивши снагу, сео је на пањ. Мраз му се пробијао до костију кроз изношену мантију. Осећајући да почиње да мрзне, митрополит је почео да моли за себе опроштајну молитву. Одједном, видео је да му се приближава нешто велико и тамно, загледао се – кад оно медвед. „Ујешће ме“, пролетела му је мисао, али није имао снаге да бежи, а и куда? Медвед је пришао, оњушио човека који је седео и спокојно се сместио крај његових ногу. Осетила се топлота од огромног медвеђег тела и пуна добронамерност. Савио се и окренувши ка владици стомак, растегнуо се по свој дужини и слатко захркао.
Дуго се колебао владика, гледајући на медведа који је спавао, али не издржавши хладноћу, легао је поред њега, прислонивши се на топао стомак. Лежао је час на једном, час на другом боку окрећући се ка звери да би се загрејао, а медвед је дубоко дисао у сну и обавијао га својим врелим дахом. Када је почело да свиће, митрополит је зачуо у даљини петлове. „Насеље је близу“, промакла је радосна мисао и он је опрезно, да не би разбудио медведа, устао.
Али и он се подигао, протресао и пошао ка шуми. А владика, који је одахнуо, кренуо је ка кукурикању петлова и ускоро дошао до малог села.

***
Има код нас ревнитеља, који у време поста у свему виде пропаст. Укључио телевизор – примио је на себе „лик звери“. Књигу која није духовна је узео да чита – и у прелест је упао. Отишао је у позориште – „нечастивом се поклонио“...
Причао ми је један стари свештеник. У не тако давна времена, када су народ затрпавали атеистичком литературом, многи православци се уопште нису гнушали да је узму у руке. Напротив, чак су тражили антицрквене брошуре. Цитате Светог Писма, који су се налазили тамо, они су уредно секли, а затим од парчића лепили цитате. А остале делове брошуре – једноставно су бацали.
***
Неки старац је сатима седео у цркви без иједног покрета. Једном га свештеник упита, шта му Бог каже. „Бог не говори. Он само слуша“, чуо се одговор. „Па о чему Му онда говорите?“. „Ја такође не говорим. Ја само слушам.“
***
Завршивши службу, свештеник је рекао:
„Следеће недеље разговараћу са вама о лажи. Да би вам било лакше да схватите, прочитајте пре тога кући седамнесту главу Јеванђеља по Марку." Следеће недеље, свештеник је пред почетак своје проповеди подсетио: „Данас смо се договорили да причамо о лажи. Молим оне, који нису могли да прочитају седамнаесту главу Јеванђеља по Марку, да се јаве.“ Само неколико људи је признало да нису имали времена да отворе Јеванђеље.
„Ви сте слободни, рече им свештеник, „а са осталима имам о чему да разговарам. Код Марка нема седамнаесте главе.“

Д. Гриценко 
„Душекорисно читање“