субота, 25. јун 2011.

Хвала за живот

                                                      Храм у самом средишту бола
  
  Ова прича одиграла се у храму Преподобног Серафима Саровског, који ради при Центру за трансплантологију већ 15 година. Идеја за оснивање храма, родила се још 1995.
У овој медицинској установи, где пацијенти о патњама и боловима не знају из  прича других људи, освећење храма било је од велике важности. Разговарала сам са Алом Гридњевом, (она већ седам година живи са пресађеним срцем и активно ради као уредник Интернет-портала Центра.
 - Долази ли овде много сталних парохијана?
Овде ради мала заједница, која има и сараднике и бивше пацијенте. Ја сам например, и сарадник и бивши пацијент.
- Сарађујете са овдашњим свештеником?
Да. И више од тога, он ми је и духовник. Доктор медицинских наука, професор отац Анатолиј. Пре него што је произведен у чин ђакона, лечио је децу, оболелу од церебралне парализе, био је главни неуролог у Москви.
- Да ли се пацијенти пред операцију причешћују?
Обавезно! Свештеник пред операцију чита молитве и благослови.
- А крштавају ли се овде?
И крштавају. Недавно се овде крстила девојка са малим сином.  Операција на срцу – мислим урођена мана. Болест приводи људе Богу.


ЧИЈЕ СРЦЕ КУЦА У МЕНИ?
- Ала, реците нам, како сте доспели овде?
Имам 31 годину, дошла сам овде 2002., ово ми је друга кућа. Родила сам се у Краснодару, уписала студије журналистике. Била сам обичан човек, из обичне породице, знала сам да постоји храм, где се може отићи на Ускрс, запалити свећа. Почела сам да радим на телевизији и десило се да сам најпре једну, а затим и другу прехладу одболовала на ногама. Кроз извесно време почела сам да отичем. Када више нисам могла да потрчим, отишла сам лекару. Почела су моје патње. Заувек сам запамтила тај датум, 4. децембар 2001., када сам доспела у болницу. Урадили су ми ЕКГ и били су ужаснути. У овај Институт, чудом сам доспела 2002. И кроз 20 минута испитивања, ЕКГ, ултразвук, рендген, рекли су ми дијагнозу: „На жалост, ти умиреш. Имаш могућност да продужиш живот кроз овакву операцију.“ Имала сам тада свега 22 године. Девојка са плановима за будућност. Са каријером. Као прво, јавио се страх од смрти. Скаменила сам се. Лежала сам на кревету и нисам могла ни да се померим.
- Лекари су рекли да је трансплантација могућа?
Да. Једино решење. Одмах су наврла питања:„Због чега? Зашто?“ Мајка, јадна моја мајка! Она ме тако воли! За њу је то било ужасно: млада девојка, 22 године, а умире! Имала сам 39 килограма када су ме одвели на операцију. Страшна је то болест. Смрт целог организма, али та смрт долази полако-полако. Не можеш ни да једеш, ни да ходаш, ни до тоалета да одеш. Све што је могло да ми се мучи у организму, мучило се. Како је умирати – све сам ја то прошла
Колико година је прошло од трансплантације срца?
Седам година. Операција се одиграла у моменту када сам схватила да физичке снаге у телу више немам. Удахнула сам дубоко, викнула из дубине душе са сузама, после страшног напада: „Господе! Ја више не могу! Јако желим да живим, али ако треба да ме узмеш, узми ме! Више не могу!“ И кроз два сата све се променило, ја сам преживела.
- Али, да би сте се ви спасли, неко је морао да умре?
Имала сам такве мисли, да је то грех, како да није грех? Али сам сама себи забранила да сумњам и мислила: „Ја једноставно чекам операцију. Само сам чекала. Јако сам желела да живим, желим и сад. Господ је дао живот. Такође сам мислила о онима који дају део јетре, свој бубрег. Лепо је ближњем поклонити неку ствар, поделити с њим нешто лепо, дати новац за храм...Али дати нешто из себе! У данашње време рођаци се убијају због станова, аовде дају део јетре. Замислите, зар то није највиши подвиг?
Знате ли ви, чије је то било срце? 
Не, ја се само молим, тако су благословили, свеће палим. Тај дан, 27. април, није мој други рођендан, он је један, када ме је мајка родила. Тај дан, то је дан сећања, дан захвалности Богу за тог човека. Десило се да је Господ дао поклон – не само живот мени, него и том човеку. Можда се више нико уопште не моли за њега, ми то не знамо. Али макар једна моја молитва – то је већ Његова милост у односу ка том човеку. Још нешто сам схватила: све што се даје, чак и лоше, треба примити са благодарношћу. Живот  је поклон. Радовати се свакој минути, не журити напред, не тражити ништа, једноставно захвалити за то што јесте.
Требало би подоћи ниво образованости. Схавтити да се то може десити сваком, подједнако. Данас легнеш здрав, а сутра не можеш да устанеш из кревета.
-Имате ли неку жељу?
Да. Да родим дете.
Господ ми је подарио други живот, сусрете са јединственим људима. Медицина и професија лекара је за мене исто што и служење свештеника. Мислим да је лекар не само да даје Хипократову заклетву, он Служи.



Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Основни подаци о мени

Читаоци