недеља, 05. јун 2011.


Прича о мачору

   Зашто и да кријемо, код нас воле да осуђују и критикују свештенике. Због тога, за мене је било сасвим неочекивано, када је дошао код менe, у време док сам још служио у Донском манастиру, наш верник Николај и рекао: „Сада сам тек разумео: најбољи, највећи, најстрпљивији,  дивни људи на свету  су – свештеници!“
Зачудио сам се и упитао, како је одједном дошао до таквог закључка?
 Николај је одговорио:
 „Имам мачора (на руском кот – прим. прев.). Јако је добар, изузетан, леп. Али има једну чудну особину: када жена и ја одемо на посао, он се смести у наш кревет, и да опростите, унереди га. Покушавали смо на све могуће начине да га одучимо – молили, кажњавали, али све је било узалуд. Некако смо направили чак целу барикаду око кревета. Али, када сам се вратио кући, видео сам, да је барикада разрушена, мачор се поново домогао постеље и упрљао је. Толико сам се расрдио, да сам га дохватио и једноставно истукао! Мачор се тако увредио да се подвукао под столицу, сео тамо и заплакао. Заиста, први пут сам нешто тако видео, сузе су му текле из очију. У то време је наишла и жена, видела је све и напала ме: „Како те није стид? А још си и православан! Нећу с тобом чак разговарати, док се не покајеш код свештеника за свој зверски,одвратан, нехришћански поступак!“. Није ми ништа друго преостало – ујутро сам пошао у манастир на исповед. Исповедао је отац Глеб. Он је обично стајао на исповеди, налактивши се налоњ, и подупрвши браду песницом, слушао грехе верника. Сачекао сам на ред и све му испричао. Отац Глеб, игуман из Тројице-Сергејеве лавре, служио је тада у Донском манастиру и био је јако добар свештеник, средњих година.
Николај је јако детаљно, чистог срца причао своју тужну причу. Старао се да ништа не сакрије, и због тога је говорио јако дуго. А када је завршио, отац Глеб је поћутао мало и уздахнувши, рекао:
„Дааа...Лоше се, наравно, све то десило! Само ја нисам разумео: тај копт (игра речи кот – копт, отац није добро чуо), ту на унивезитету учи? Тамо немају студентски дом?
„Какав „копт“?,  упита Николај.
„Па тај, који код вас живи, о коме си све то сад причао.“
„И тада сам схватио“, завршио је своју причу Николај, „ да је отац Глеб, који је био мало наглув на лево уво, десет минута смирено слушао моју невољу са коптом, који, ради нечега живи код нас у стану и унеређује нам постељу, кога сам зверски избио, а он се завукао под столицу, седео тамо и плакао...И тада сам схватио, да су најбољи и недостижни,  најстрпљивији и велики људи на свету – наши свештеници.“

Аутор: Архимандрит Тихон (Шевкунов) 
Превод за Поуке.орг. – С.Л.

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Основни подаци о мени

Читаоци