Свеће за изношење

(Прича)

  У црквеној продавници гурали су се људи. Узимали су углавном свеће. Млада жена замоли за десет воштаних свећа. „Извините, да ли ћете их запалити или желите да их понесете са собом?“, упитала је продавачица.

„Са собом.“

„А могу ли знати, ради чега?“

„Девојчица ми је болесна, баба ће је лечити. Одливаће восак.“

„О чему ви то? Па то је враџбина.“

„Ма какве враџбине? Увек смо тако лечили. Баба је верник, у цркву иде, свештеник је благословио да лечи.“

„То није могуће. Никада свештеници таке бабе не благосиљају, чак и не допуштају причешће, као врачарама.“

„Сама сам видела, како ју је свештеник благословио.“

„А за шта је благословио, да ли сте слушали? Има таквих лукавих баба: лече људе враџбинама, восак одливају, а пре тога иду код баћушке и кажу: „Благословите!“ А баћушка, не знајући за шта моле, и благослови. Оне затим свима и говоре да су им, наводно, у цркви благослов за лечење дали. Тако, не узимајте грех на душу, него доведите дете на причешће, даће Бог и биће боље. И ви треба да се исповедите и причестите, јер наша деца – она су наши оваплоћени греси, ради нас, јадни страдају.“

„Значи, нећете ми дати свеће?“

„Извините много, али да преузмем на себе такав грех, не могу...прођите, следећи!...

„А мени дајте три било какве свеће“, замоли жена, која је стајала следећа.

„Са собом желите понети? А ради чега?“

„Па да очистим стан.“

„Како га ви то „чистите“?

„Па као и обично – запалим и освећујем све углове и сва нечист изгори.“

„А знате ли ви да је то враџбина?“

„А ако је то враџбина, шта се то онда овде у цркви дешава? Посвуда горе свеће.“

„Свеће имају једну намену – да светле, овде их и пале, да би сијале, а не „светиле“. Свећа је суштина наше молитве; ми свећу палимо, молимо се и одлазимо, а свећа гори и пламен се од ње ка небу уздиже, као и наша молитва. У томе је духовни смисао црквене свеће. А какав је духовни смисао, када ви са свећом по стану идете горе-доле? То је враџбина. Да би се стан осветио, треба свештеника позвати и светом водом собе пошкропити и зидове. Извините, ради таквих циљева свеће вам не могу дати.“

„А мени мила, само једну, али воштану. Ја не врачарим, хоћу ухо да полечим“., проговорила је друга, старија жена. „Све ми кроз уво сева, тако да ми треба да ставим топли восак у папир и он ће гној извући.“

„Бако! Па вама је восак потребан, а не свећа. Свећа је молитвом освећена, грешно је тако користити. Идите на пијацу и восак купите.“

„Али пијаца ми је далеко, мила, а црква, ето поред.“

„Добро, дођите сутра, питаћу у складишту, уколико тамо има свећа које још нису освећене, одвојићу једну за вас, притрпите се до сутра. Следећи!“

„И мени воштане. Мени не треба за враџбине, ја се лечим код лекарке вернице. Ми тамо за време медитације свеће палимо.“

„О, Господе! Каква медитација са црквеном свећом? То источњачке религије имају медитацију, а у православљу немамо такав термин. Нису такви лекари православни.“

„Не, она је јако православна! Код ње у кабинету свуда около су иконе. И „Оче наш“ она пред дијагностиком ауре чита.“

„Жено! Померите се мало у страну, сад ће се баћушка вратити, поразговараће са вама. Ви и сами не знате, у какву клопку по својој вољи идете. Па какав је ово дан данас? Следећи....и ви желите да понесете свеће са собом?“

„Ма не. Желим да запалим за здравље и упокојене.“

„Слава Теби, Господе!“

                                                                          Валериј Мељњиков

 Православие.ру

Превод за Поуке.орг - Оља