понедељак, 03. јануар 2011.

Брат из Африке

   Једном на служби, а десило се то у Москви, видели смо црнца: стоји, моли се, крсти се не као католик, него као православни верник, с десна на лево... После службе, питали смо га: из ког је племена и како то да је православан. Одговорио нам је на енглеско-француском: наводно, он је наш афрички брат, зове се Анатолиј, а даље наставља да говори на језику који нам је непознат, и ми га ништа не разумемо.
„Краће!“, не издржа отац ђакон: „Реци макар из које си земље? Разумеш, из кoje кантри!“ Наш ђакон је млад и савремен. Брат из Африке је рекао неку реч, којом се, може бити означава име његове домовине, мада нико од нас није могао потпуно тачно да понови ту реч.
Поразговаравши на исти тај начин још једно пола сата, успели смо да сазнамо, да је Анатолиј допутовао да учи нешто, али до почетка школе има читава два месеца, и мада живи у амбасади те земље, чије име никако нисмо успели да изговоримо, ипак жели да се потруди за добробит васељенског Православља, и за рад тражи сасвим мало: један оброк дневно.
„Тољан!“ –разнежио се отац ђакон и спустио руку на раме свог новог брата: „Три пута ћемо ти дати да једеш – не сумњај! Зар не, баћушка?“...затим је уздахнуо: „Види се, у амбасади код њих, нема хране: сигурно само банане. Па и оне су, вероватно, зелене...“
Почео је свако јутро афрички молитвеник да долази у цркву: остане на служби, а затим, на радне задатке: код нас је у току била рестаурација и свакаквог отпада било је много. Анатолиј га је односио на одређено место. Када дође време, обед у трпезарији: помолимо се, на брзину поједемо и поново – свако на своје послушање. А тек што зазвони звоно за вечерњу службу, Анатолиј се поздрави са свима и иде у амбасаду земље чије име нисмо успели да изговоримо. Он би, наравно, са неизрецивом радошћу остао и на вечерњој служби, да код његових земљака није било извесне режимске строгости, која се није слагала са нашим уставом.
И ево шта је изузетно и на шта треба посебно обратити пажњу: иако Анатолиј није знао ни руски, ни црквенословенски, чак му је и наша музичка култура била непозната, сваку службу је проводио у благословеној усресређености, крстио се и клањао кад је требало, не угледајући се при том на друге...То му се давало са небеса – према његовој искрености и смирењу.
И док нам је африканац долазио, он је, и сам не знајући, представљао прекор представницима несрећног племена руске интелигенције, који би свратили понекад, да би само „запалили свећу“, и који би одмах трчали напоље, „зато што се код вас ништа не разуме“.
 У данашње време, међу људима који траже милостињу, ретко ћеш срести искрене – под искреним подразумевам оне људе, који заиста трпе материјалну беду. Те страдалнике брзо „истискују“ ови паразити. Сваки дан иду они од храма до храма, под видом ходочасника, али унутра, као по правилу, не улазе: у дому Божијем не осећају се пријатно.
И чиме они одбијају од себе? Чак не ни лажју, која као што је познато, оскрнављује њихову душу. Највећи грех ове групе је – лењост. Безгранична и чврста.
Чујем кроз прозорче глас оца ђакона:
„Знам, знам: покрали су те, немаш новац за пут...у Ростов, беше? Теби је наш баћушка дао већ једном за Ростов...и суседни такође. Бар да промене ради, тржиш пут за Перм, а ти навалио: у Ростов, па у Ростов...“
За Перм не пита, просто је лењ да мисли.
Следећи случај: „Није одавде, изашла је из болнице, треба јој новац да допутује до Харкова.“ Одавно она долази. Неколико пута јој нисмо дали за Харков, али она то не памти – чак је мрзи и да запамти.
„Добро: идемо да купимо карту до Харкова“, предлаже ђакон, по ко зна који пут.
Али она не памти и слаже се, рачунајући да ће препродати карту.
„Чак ћу вас увести у воз“ – и то не говори први пут. То јој не одговара – нема шта да ради у Харкову. Али кроз недељу дана долази поново и читав разговор се понавља.
При свему томе, ни један психијатар, не би код ње открио значајније обољење: ни у једној медицинској енциклопедији, лењост није означена, мада може постати смртна болест душе.
Ишавши улицом ка метроу, отац ми показа на групу која је направила пикник под старим липама: „Пре сат времена, благословили сте да дам једном од ових намернице. Сада то овај колектив и једе. И свако од њих пије флашу алкохола дневно, то је тридесет флаша месечно – и откуда им новац за то, ако нико не ради? Између осталог, моја плата не би то издржала. И здравље, такође...“
Сутра сам одбио тог човека. Тада се скупила читава група скитница, њих седам-осам, апелују на моју савест, кажу, вређам своју рођену браћу.  „Браћо“, кажем, „порадите мало, колико можете, на корист наше Цркве, а ми ћемо вас од душе нахранити.“
Тада се иза угла појављује се пламени Анатолиј и пролази тачно између мене и мојих земљака, не обраћајући на нас никакву пажњу, туда га води пут...
„Ево“, кажем: „Један једини човек само поможе да се сагради православни храм, и то црнац из далеке афричке земље, чији се назив не може поновити.
Отишли су и више се нису појавили – претпостављам нашли су други извор хране. Анатолиј је, поштено одрадивши два месеца, прешао да живи у студентски дом. Недалеко од дома је црква, где је одлазио сваке недеље: савладавши руски језик, наш брат је почео да се исповеда и причешћује. Понекад је посећивао оца ђакона, били су добри другови и лако су разумели један другог.
Када је завршио школовање, Анатолиј је дошао да се поздрави: пријатељи су се загрлили, ђакон је, тапшући га по леђима, понављао је: „Тољан! Тољан!“. Он је ћутећи плакао. Касније је рекао да никако не разуме како је могао толико да се разнежи.
Мислим да до дана данашњег још није спознао да је духовно родство узвишеније и јаче од сваког другог, па чак и крвног.
                                                                         Свештеник Јарослав Шипов
                                                                                За Поуке.орг - Оља

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Основни подаци о мени

Читаоци