субота, 15. мај 2010.

Живим благодарећи Мајци Божијој



+
Родитељи су ми са Кубана. Почетком рата, отац ми је погинуо, а мајка се преселила у Закарпатје. Тамо сам се и родио.

Наша кућа се налазила поред Храма Рођења Пресвете Богородице, удаљена неких четири стотине метара. Свештеник, који је служио у њему, имао је двоје деце – дечака, мог вршњака и мало старију девојчицу, тако да сам готово живео у Храму. Време је било тешко, а код батјушке се могло нешто појести. Спавали смо у Храму као чувари.
Ускоро су почели прогони на Цркву. Један човек, бивши официр Беле Армије, сакрио је испод пода од чекиста много духовних књига. Имао је такве књиге, каквих ни у Храму није било. Тајно смо преписивали те књиге у свеске. Једном сам, грешком, понео ту свеску у школу. Учитељица ју је, чим је видела, одузела, и мене су право из школе упутили у дечији дом у Саратовску област. Тада сам имао једанаест година.
То што сам преживео у дечијем дому, не може се описати – рат, глад. Када су нас водили у град, добри људи су нам давали нешто од одеће. Нека деца су већ почела да пуше. За родитеље би нас у дому питали: да ли су верујући или не? Иако су све из досијеа знали. И ако је неко био из хришћанске, верујуће породице, њему би било врло тешко, нећу крити, да су их васпитачи чак и тукли. Тако су, током неколико година, мени све избили из главе; бојао сам се чак и уста да отворим и кажем да верујем у Бога. При самом крају мог боравка у дому, остало је још једно пола године, умрла ми је мајка. У то време, оне који нису имали породице, слали су у војне установе. Тако је било и са мном. У тој школи обучавали су нас да служимо Домовини ван њених граница. Завршио сам обуку и кренуо: Србија, Бугарска, пет година у Анголи. Сасвим сам се удаљио од Цркве.
Када сам први пут био рањен, сетио сам се детињства, наше Цркве. Све те године, нисам се молио, заборавио сам на Бога. Али одједом ми се створила слика пред очима, када сам као мали упао у размену ватре. Метак је прошао на центиметар од моје главе. Мајка ми је тад рекла: „Мајка Божија те је сачувала.“
После рањавања, почео сам да тражим неку литературу. У то време, цркава је било јако мало, један свештеник на пет-шест села. Али, помогли су ми људи. Једна бакица ми је дала књиге и две иконице – Спаситеља и Казанске Мајке Божије. Та бакица ми је причала да познаје маршала Жукова. Рекла ми је да и он има у аутомобилу исто икону Казанске Мајке Божије. А он је био маршал, главнокомандујући!
Вратио сам се у Совјетски Савез. Походио сам манастире по Украјини, и на крају сам у Литви стекао велико домаћинство. Све је било добро, до једног несрећног случаја, који је изменио мој живот. Морао сам да оставим дом и одем одатле, тамо, где ме нико не зна. Тако ме је Господ довео у Псковско-Печерски манастир.
У манастиру сам живео десет година. Првих година, било ми је тешко да се одвикнем од прошлости: прво, бивши сам војник; друго, огромно домаћинство је нестало. Одједном сам све изгубио. Затим сам се некако смирио. У томе ми је јако помогао отац Јован (Крестјакин). Дозволио ми је да долазим кад год зажелим на разговоре. И чим би ми било тешко на души, одмах сам ишао њему. Помолили би смо се, поразговарали, помазао би ме јелејом, и све би отишло као руком однешено.
Почео сам јако да се трудим; толико сам се брзо уклопио у манастирски живот, да сам се сам себи дивио. Имао сам послушање  да обрађујем земљау трактором, чувао сам свету породицу. Затим сам, будући да сам знао стране језике, водио туристе у  обиласке. Господ ми је давао снаге, лако ми је било да се молим, ноћима бих могао да седим у храму, не излазећи из њега.
1993. године, одједном сам осетио јаке болове у грлу. Нисам могао да схватим шта се дешава. Отишао сам лекарима. Рекли су ми: „Имаш повреду, не можемо ништа да учинимо“. Мучио сам се тако пола године – лекови нису помагали. Ноћима бих од болова викао, све чешће сам мислио о самоубиству. Позвала ме је лекарка у манастиру, пажљиво ме прегледала и рекла: „Даћу ти упут. Одмах иди у Псков“. Тамо су ме слали од болнице до болнице, да би ми на крају један млади лекар рекао: „Имаш рак, но не очајавај.“ Помогао ми је да се сместим на онкологију, где сам се лечио шест година. Пуштали би ме на неколико дана у манастир, а затим бих ишао назад у болницу.
Дошло је до тога, да сам изгубио петнаест килограма  и нисам могао да ходам, носили су ме на нсилима. Лекари су ми отворено рекли, шта следи, ау манастиру су ми већ сандук припремили. У сну сам га видео, сећам се, није ми се свидео.
Наступила је Божићна ноћ. Донели су ме кући, спустили. Тада ми се десило нешто, што ми се никад није десило. Нисам заспао, али као у магли видео сам Храм Архистратига Михаила у Псковском манастиру. На левом клиросу (где раније никад нисам био), одједном се појавила светлост. Изашла је Богородица у прекрасном оделу и клекнула. Не могу да објасним, али кроз неколико дана стао сам на ноге и почео да ходам.
Ево, и дан данашњи живим, захваљујући Мајци Божијој. Божија промисао довела ме је у Белорусију, у овај манастир.
Нек ми Бог пода пуну снагу да служим Господу, Цркви и људима.
Монах Павел
Свято-Елисаветинский монастырь, город Минск
Превод за Поуке. Орг – сестра Оливера

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Основни подаци о мени

Читаоци