Ни од себе ни од Бога - никуда не можеш отићи

„А закон уз то дође да се умножи пријеступ; а гдје се умножи гријех, ондје се још већма умножи благодат“– каже Свети Апостол Павле (Рим. 5:20.)

Неисцрпна Чаша љубави Христове — једино је што може да исцели и утоли жеђ човекове душе која је усахла без Божије благодети. Та Љубав  доводи у манастирско подворје Свето-Јелисаветинског манастира људе, бивше затворенике, пострадале од алкохолизма и наркоманије, који не би имали, чини се, могућности да започну нов живот. 

Разговарамо са старијим братом Валеријем о његовом животу у подворју:

 Кажите нам нешто о себи до доласка у подворје.

 
— Раније сам био убеђени атеиста и веравао сам само у оно  што је научно доказано и што сам реално могао да видим, а све остало за мене је било некаква мистика, фантастика. После неколико година, проведених у подворју, мој поглед на свет почео је да се мења. Сусретао сам се са таквим чињеницама, које су заиста необјашњиве са науче тачке гледишта, могу се објаснити само Божијим делом.

 
 Ви сте Богу пришли овде, на подворју?

 
— Да. У почетку нисам схватао куда и због чега су ме довели. Био сам у таквом стању....

 
 А ко Вас је довео?

— Мајка ме је у подворје довела, зато што јој је то била последња прилика да ми спаси живот. Не знам, одакле је сазнала за ово место.  Бог је дејствовао кроз њу. Мама је добила благослов од баћушке Андреја и дошли смо овде.

 Зар вас није у почетку бунило то, што матушке руководе браћом?

— Није ме само то збуњивало, сва ме је на подворју поражавало. Монахиње сам посматрао као људе из другог света. Када не знаш шта је молитвени живот, тада наравно, ништа не разумеш. Због тога, све ме је шокирало, али постепено сам се навикао. 

 Матушке нису сувише строге према вама?

— Строгост је свугде потребна. Кажу, зелено је, значи — зелено, чак и ако ја то видим црвено. Зато што је тако рекла матушка. Такав сам човек по природи, никада се не спорим. Рекли су — значи, тако треба. 

 Откада сте старији брат у подворју?

— Нешто више од годину дана.

 Које су дужности старијег брата?

— Као прво, да примам нову браћу. Када неко дође, треба да запишем податке о њему, дам му коначиште, обучем, обујем и предам га старијем, који ће му одредити послушање. Као друго, да пазим на дисциплину. Дисциплина код нас је као у армији. И као треће, да организујем људе, да надзирем како испуњавају послушања. Али, наравно, уз сагласност  старије матушке у подворју. 

 Није вам тешко да руководите браћом?

— У почетку ми је било тешко, зато што ништа нисам знао. Увек сам у животи био човек у споредној улози, обично су мени командовали. У почетку, кад нисам знао како да почнем, помагала су ми браћа и матушке. Сада већ знам како да се поставим у одређеној ситуацији. Има тренутака који су психолошки компликовани. Често морам да кршим неке своје личне интересе да би заједно функционисали. 

 Да ли је било тренутака када сте желели да одете са подворја?

— Имао сам таквих тренутака пуно, али не у смислу да сасвим одем, него на неко време. Да не би крио грех, дешавало се да замолим матушку да одем на пар дана, да смањим напетост. Зато што ми је психички било јако тешко, нисам налазио излаз, нисам знао шта да радим. Мислио сам, боље је да одем и згрешим у граду. Овде, некако нисам то могао. Али сада видим, да је то погрешно размишљање, ни од себе, ни од Бога нигде не можеш отићи... 

 Мајка Вам је још жива?

— Да. Мама, жена, ћерка, готово сва родбина…

 У контакту сте са њима?

— Сада је већ све нормално. Раније сам на све њих пљунуо, пљунули су и они на мене. Једини ко се борио за мене је мама, како је могла, свим начинима, истинама, лажима. Сада, Слава Богу, поправили су се и односи и са бившом женом и кћерком...

 Шта за вас значи кад се окупите са браћом?

— То је обавезно. Накупљају се разноразни проблеми, које можемо решити само заједничким договором, где је важна реч духовника, баћуушке Андреја. Како он каже, тако буде.

 Од чега се издржава подворје?

— Сада је код нас време пољопривредних радова. Настављамо градњу. Започели смо градњу много објеката.

 Како проводите слободно време?

— Слободно време проводим на пробама, свирам на удараљкама.

 Свиђа Вам се да наступате на концертима ?

— Да подарим људима радост, трудећи се да свирам на концертима из душе, чак иако ми се десе непрофесионалне грешке – то је велика срећа.

 Раније сте се бавили музиком?

— Бавио сам се, имао сам групу са другарима и у школи и у армији. После смо се сви поженили, почели су проблеми. Мене је вотка сломила...

 Шта се изменило у Вашем животу после освећења храма?

- После освећења у подворју Храма у част иконе Мајке Божије „Чаша која се не испија“ не идеш више у грађевину, идеш у Храм Божији, у освештани храм. Унутрашње осећање је сасвим другачије, улазиш у светињу. Осећа се, да су зидови живи...


Свято-Елисаветинский монастырь, город Минск

За Поуке.орг превела са руског Оливера Голубовић