уторак, 26. октобар 2010.

Патријарх Кирил: Ако осетите потребу да некога осудите - молите се!

          Грех је видљив у многим пороцима. Суштина греха је гордост, када човек сам себе ставља у центар живота,  истискујући из тог центра и Бога и друге људе. А као видови греха,  јављају се различити пороци. Међу њима је један опасан порок, опасан, зато што је и широко распрострањен; опасан је и због тога, што људи чинећи тај зли поступак, понекад чак ни не осећају да чине беззакоње. Тај порок је осуђивање.
Често осуђујемо људе само због тога, што немамо чиме да се бавимо. Сусрећу се људи у предузећима и најчешће почињу да осуђују некога. При томе, најчешће се догађа чудно уједињавање двоје људи ради осуђивања трећег. Осуђујући међусобно другог човека, они као да осећају узајамну подршку и сагласност. Такво дружење људи, усмерено на осуђивање неког је грешно и опасно, независно од тога да ли су људи свесни те опасности, или не.
Али, некада се догађа, па и најчешће, да се осуђивање врши свесно. И узрок тог осуђивања  је човечија гордост. Што су већи успеси других, тим више горди, самољубиви човек у тим успесима види реалну опасност за себе и желећи да умањи достигнућа другог, осуђује га. Најчешће се догађа то,  да што је човек успешнији у животу, што више користи доноси другима, тиме се више осуда обрушава на њега. 
Слово Божије категорички нам забрањује да осуђујемо ближње: „Не судите, да вам се не суди“ (Мт. 7:1).  „Ко си ти што осуђујеш туђег слугу? Својему Господу он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи.“ (Рим. 14:4).
Божија Реч тражи од нас да се суздржимо од осуђивања.
Изванредне речи у вези са тим рекао је Св. Јован Златоусти: „Не можеш ти да узимаш част Јединородног Сина Божијег – Њему једином престо суда припада.“ Другим речима, сваки човек, који себи узима за право да суди другоме, узима то, што припада самом Богу. А зашто је то тако? Зато, што само Бог види скривено, оно што припада унутрашњим дубинама човековог живота. Најпроницљивијем и најмудријем човеку је немогуће да види те дубине, и зато се лако може погрешити, када осуђујемо другог.
Сваки човечији суд је ограничен, зато што нам није дато да знамо то, шта се дешава унутар другог човека. Управо због тога Слово Божије нас упозорава  о казни за осуђивање. Оно јасно сведочи о томе. И када ми станемо пред лице Божије, то ће суровији бити Његов Суд, ако смо ми вршили наш човечији, неправедан суд.
Шта онда радити да би се сачували од тог погубног порока? У првом реду, чим пожелимо да осудимо другог човека, сетимо се најпре сопствених. Сетимо се свега ружног што смо учинили у животу. Свако од нас има терет тих сећања. А затим, погледајмо човека кога смо наумили да осудимо. Можемо ли ми са нашим теретом грехова осудити другог човека? Ако нам се неко баш и не свиди, ако се не слажемо са његовим поступцима – довољно је таквог човека предати Суду Божијем.
Божији Суд је праведан и не врши се само после смрти. Бог суди људима и овде, у овом животу. Некада се пренеразиш, колико је проницљиво Божије мешање у живот недостојног човека: никакав човечански суд не би се могао завршити таквом казном, каквом се завршава Суд Божији. Осуђујући другог, трудећи се да се расправимо са човеком који нам се не свиђа, само губимо своју унутрашњу енергију, слабимо своју унутрашњу снагу.
Ако живимо по Слову Божијем, онда живимо мирно и радосно. Али, ако немамо довољно снаге и осетимо жељу да о некоме лоше кажемо – помолимо се у том тренутку Господу.
Много може молитва упућена Господу. Може нас зауставити, уразумити, исправити. Ми верујемо, да нам Господ као одговор на нашу смирену молитву и покајање помаже да преовладамо наше пороке и наше грехове.
Амин.

Превод за Поуке. орг - Оља

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Основни подаци о мени

Читаоци