субота, 23. фебруар 2013.

Игуман Нектариј Морозов: „Растојање између нас и Бога"


 Колико је растојање између нас и Бога?

Не између наше греховности и порочности  и Његове светости и савршенства.
Не између наше ограничености и безначајности  и Његове величине и свемогућности.
Не између нашег неразумевања и Његове премудрости. Не. Између нас и Њега – какво је растојање, како га измерити?

Многи свети оци кажу да нам нема никог и ничег ближег од Господа. Неко од њих употребљава и овакво поређење: „Знаш колико је близак ваздух нашем телу? А Господ нам је још ближе!“ И временом ми то заиста осетимо у неким посебним тренуцима: понекад савршено неочекивано, случајно, понекад насупрот, тај осећај долази када ми свесно призивамо Његово име у својој невољи.
Али, чешће од свега ми осећамо да постоји нешто што нас раздваја од Бога, некакво растојање, некакву преграду. И то растојање се непрестано мења: час се скраћује, час се продужава. И преграда се час спушта до земље, постаје што се каже ниво са прагом, час узраста до небеса.
Какво је то растојање, каква је то преграда? Од кога сазнати, кога питати? Можемо Господа питати, а можемо и себе...Јер ми о растојању и тим преградама много знамо – не све, али истина, много. Јер и једно и друго смо – ми сами.
Неко сматра да га од Бога одваја и удаљава свет. Али то је лаж. Не свет, него наш однос према свету, наша страствена привезаност ка њему, занимање за њега, љубав ка њему. Та иста љубав, ради које ми тако често одбацујемо љубав Божију.
Неко ће рећи да нас одваја и удаљава од Бога ђаво. И то је лаж. Нема он власт над нама, не може нас он натерати да радимо нешто противно Богу ни да нас задржи да радимо то што треба. А ако се одједном покаже да је он овладао том влашћу, то може бити само у том случају ако ју је из наших руку добио, ако смо му сами предали. И сами себе предали – у пуном смислу те речи.
Растојање између нас и Господа су наше жеље, противне Његовој вољи, наша гордост, страна Његовом смирењу, наша завист, која вређа Његову љубав, наша развратност, с Његовом чистотом неспојива. А преграда су – греси наши, непокајани, неодбачени, него у срцу однеговани и у истом том срцу завољени.
Милостив је Господ и зато што када нам је посебно потребан, у Његовој близини и од блискости која проистиче од утехе, Сам савладава растојања и преграде и осећа Га душа наша, греје се Његовом топлотом, просвећује се Његовом светлошћу. А затим...Затим ми поново показујемо – животом својим, речима, мислима, осећањима, жељама својим, да не желимо да будемо са Њим, да је „наше“ драже нама, него Он. Када би нас о томе питали, ми то никада не бисмо рекли...Али тако ми поступамо и тако живимо.
И зато постоји растојање, постоји преграда и постоји хладноћа, постоји самоћа, постоји бол, која нас изнутра повређује и мучи. Постоји и немоћност и униније које се од њега рађа. Постоји неизвесност од будућности и страх од њега...
Све је у нашем срцу и у нашој власти. Да се не удаљимо од Господа, када нам се наредни пут буде приближио.  Да не дамо предност пред Њим истој тој боли, истом том страху, хладноћи и усамљености. Тражити и налазити у себи то што је противно Њему, што удаљава растојање и подиже преграду и учити да се то у себи мрзи. А мрзећи, искоренити.

Све у нашем срцу је у нашој власти. Шта ми бирамо?


Извор: Православие.ру

Превод за Поуке.орг

Оливера Г.

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Основни подаци о мени

Читаоци