Посета врачари

Посета врачари


Једном сам био у прилици да посетим старију жену, коју су у нашем селу сматрали врачаром. Много сам чуо о њој, али до тада је нисам видео.
У сеоским насељима, Берендејево није изузетак, сви долазе у цркву, макар на Ускрс, али жена о којо причам и коју су звали врачаром никада није за све године ушла у храм. Старије баке – вернице пренеле су ми, да је рекла да никада неће ногом крочити у цркву. Врачара је била јако позната у крају. Долазили су јој и из удаљених крајева, чак и из Москве.
Како сам још чуо, наравно по туђим речима, лечила се од алкохолизма и занимала се егзорцизмом, тј. истеривањем нечистих духова. Њену славу поткрепљивале су месне, па чак и обласне новине, које су о њој писале као о „народној исцелитељки, обдареној чудесним даровима, које носе људима радост и исцељење.“
Дошла је једном код мене слепа Галина и рекла ми да се врачара јако разболела и да јој је рекла да жели да се исповеди. Галина је успут неколико пута задрхтала, јежила се – не иде ми се – али је испустила епитет „врачара“, очигледно, прилагођавајући се ситуацији.
Врата нам је отворила сама врачара. Прево што ми је упало у очи, осим нездраво жуте коже и подочњака, била је прекомерна телесна кинетика, непрестано се покретала . Говорила је суво, без паузе међу речима и без интонације.
Када смо сели у гостинску собу, наравно да нисам видео котао, сову или шишмиша, али је на столу била наранџаста таканина, са десетинама икона различите величине. То су биле картонске репродукције, старих икона није било. Поред су биле неке црквене књиге. На преосталом делу стајале су тегле са водом. Обиље предмета давало је ритуално-култни утисак.
Најпре сам је питао бави ли се исцелитељством, на шта је она позитивно одговорила.
Ставар је у томе, рече, да је свет огрезао у злу, антихрист хода по земљи, људи ходају у тами и она жели да им помогне.


„Добро, а како им помажете? За вас говоре да сте врачара, да ли је то тачно?“
„Лажу људи, неко од злобе, неко због зависти. Све лечим, а мисле да лежим на парама. Узмем само колико ми ко да. Лечим молитвом. Дођу људи, кажу шта их мучи, узмем икону и молим се. Читам молитве Мајци Божијој, светим угодницима...“ Молитве све по књигама читам.“
„То је сво ваше лечење, само читате молитослов?“
„Дајем им и свету водицу да пију. Имам водицу са девет разних извора, разних светиња...Вода се сама свети пошто стоји крај икона. Све радим помоћу молитве. Ја сам верујућа, само ми здравље не дозвољава да идем у цркву.“
Ништа значајније нисам успео да сазнам, али сам је упитао, на који начин је открила тај дар – чуо сам да се то код ње то појавило у зрелим годинама.
Заћутала је, размишљајући одакле да почне. Затим је испричала причу, коју ћу пренети у првом лицу:
„Живела сам лоше, пила сам, одгајила сам дете без оца...А у Волчанци је једна баба живела, знала је да лечи. Можда је баба Ринда и била вештица, али није зло чинила. Вештице могу бити и беле и црне, а баба Ринда је била бела...Учила је од других, а те опет од оних пре ње. То је посебно знање, тајно, Божије знање, не сме се ником открити. Ринда ме је научила да лечим. Прођем поред њеног прозора, а она каже: „Хоћеш да те научим? Тебе сам одабрала. Тако сам ишла код ње све до њене смрти, све ме је научила. Све ми је оставила у свешчици, али ја напамет знам. Али не смем никоме да кажем, то је велика тајна. Тешко оном ко открије. На првој страни клетва је написана. Ништа више нећу да кажем, ничег црног ту нема, то људи брбљају...“
Приметио сам и гомилу књига, а на једној је писало „Магија“. Каже баба, то су само „беле“ књиге, „црне“ не читам.
Тешко ми је да било шта кажем субјективно о нашем разговору, али чинило ми се да је преда мном много сложенија личност од оне, каквом је хтела да се представи. Знала је да прича са свештеником и хтела је да се представи простодушнијом него што је била. И поред наизглед нашег благог разговора, код ње је све време била присутна необична надменост. Та гордост се испољила на следећи начин. Када сам је замолио за помирење са Црквом, покајање, рекао сам јој: „За све ове године нисте потражили помоћ у цркви, нисте прославили ниједан празник и при томе, према вашим речима лечите људе молитвама и обраћањем Богу. То је противречност и желео бих од вас да чујем објашњење.
„ Ја у Бога верујем и никада се не одричем!“ – одговорила је и додала „ а у Цркви нисам била, нити ћу.“ Ко иде код вас у цркву?, одговарала је питањем на питање, „ Н. се са мајком свађала, а сад је код вас помоћница! А друга (рече име), комуниста је била, нико од ње мира није имао, а сада је тамо главна! Каква је то црква? Зар су тамо свети људи? – Тамо су сами грешници , згрешили су а сада су сви ка Богу потрчали! Не, никада нећу поћи у такву цркву, где је међи њима светост!“

За време монолога, током кога је јако брзо говорила и непрестано померала руке, стално ме је на неког подсећала. Глас јој је постајао све нижи, док није почела да говори басом. И сама је била марионета у том тренутку – синуло ми је. Како ју је захватило, тако ју је и пустило, и по њеним очима се видело да се ништа не може поправити. Требало јој је потпуно покајање, али туђа воља је подржавала гордост која је текла из њене душе. Пошао сам, аона нас је испратила са великим олакшањем.
Умрла је неколико месеци касније.


Свештеник Александар ШАНТАЈЕВ