Атоски монаси су били зачуђени због чега њихови радници ленчаре, а код старца Силуана све раде, чак иако их он ни не надгледа. Једном су га упитали због чега је тако, а он им је одговорио:
"Ништа не радим поводом тога. Видим ујутру ту руску децу и тако ми их је жао. Па они су напустили родна поља и шуме, оставили породице да би дошли на Атос да нам помогну.
Сваком кажем неку реч, да им у души буде топло. А затим идем у келију и почнем пред Богом да плачем за сваког:
"Господе! Погледај на Николаја. Има свега двадесет година. Како му је тужно овде, њему који је дошао из северне Русије! А у селу је оставио младу жену и новорођенче. Колико ли се он боји за њих! А он је неписман и жена му је неписмена. Годину дана неће знати шта је са њима и шта ће га затећи кад се врати..."
Тако причам Богу и како се молим, почињем да осећам близину Божију. Она нараста као талас и већ не могу да се сетим ни Николаја ни његове жене и детета, као да ме поток носи у дубине Божије, где сусрећем Божанствену љубав према Николају, његовом селу и свим страдањима.
Затим ме Божија љубав враћа на земљу, молим се о следећем, поново се одвајам од земље и зарањам у дубине, где налазим све те људе, ради којих је Син Божији постао син човечији.
За Поуке.орг - Оливера
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.