понедељак, 22. фебруар 2010.

Чланци за Eнциклопедију филозофских наука

С. С. Хоружиј

с.с. хорузиј


ИСИХАЗАМ
(према грчком – мир, ћутање), је древна традиција духовне практике, која у себи спаја основу православног аскетизма и  чини опширан, оригинални комплекс представе о човеку, његовим схватањима и раду
.
Исихазам, са његовом многовековном историјом је сложена појава. Највећи савремени истраживач исихазма отац Јован Мејендорф (1926-1992), издваја четири значења термина:

1. Најстарији смисао: усамљеничко, пустињачко монаштво (за разлику од друштвеног), које самим тим, протиче у тишини, ћутaњу;
2. Посебна  школа и техника молитве, често називана и „умним радом“, која се развила на Синају и Светој Гори, а достигла процват у XIV веку, која има у својој основи непрестано понављање молитве: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“
3. Учење Св. Григорија Паламе (1296-1359), или паламизам. То је учење у чијем је центру концепција Божанских нестворених енергија које делују у човеку и свету.
4.Најкаснији смисао: широка појава у Русији (14. – 16. век), који обухвата све утицаје прошлости исихазма у Русији у монашком и манастирском животу, чак и у устројству државе.
У исхаизму уочљива је подела „од доле – ка горе“.
Традиција формира у почетку црте аскетске практике, а потом  школе мистичког искуства, мада је по суштини једно и друго неодвојиво.

* мистицизам (gr...тајни, тајанствен, fr.mysticisme)
(
склоност мистици, тј. веровању у чуда и могућност сазнања онога што је тајанствено и недокучиво ; вера у могућност непосредног сједињења са божанским бићем и страсна тежња за постигнућем тог сједињења, прим. прев.)

Рана етапа (IV-V век) је бурно рађање православнног аскетизма у Египту и Палестини, време делатности његовоих стваралаца и учитеља:
(Свети Антоније Велики, Макарије Велики, Јован Златоусти, ђакон Евагриј Понтијски, Свети Нил Анкирски, Јован Касијан, Јефрем Сирин и други).
На том нивоу формирају се два типа аскетизма: монаштво, друштвено и пустињачко. Касније им се придружује и трећи тип, мешовити, када монаси имају одвојена становишта, али заједничко богослужење, јединствени духовни ритам.

Исихазам се градио у оквиру другог типа али је често добијао у својој традицији и утицаје  других типова.

Првобитни елементи традиције, дијалектика уједињења - самоће, одласка из друштва и везе са њим у љубави, примање молитви, неопходност учења и у вези са тим институција духовних стараца, учитеља, савитљиво удруживање унутрашњих напора и спољашњег изграђивања.Овде можемо јасно видети цео антрополошки развој, са првенством првих.

Са почетном етапом тесно је повезан и следећи период (прибл. V-IX век), који се често назива „синајски исихазам“, мада су његови главни представници, не само синајски подвижници (Св. Јован Лествичник (VII в.), Исихије (VII-VIII в.) и Филоеј (IX-X в.) Синајски, али такође и Св. Диадох Фотијски (Северна Грчка), старци Варсануфије и Јован Газски, њихов ученик  Ава Доротеј и други. То је етапа кристализације исхаизма, строгог метода духовне практике (касније, због његове строге методичности, исхаизам су често називали «Методом»).

Стожер традиције  постаје школа школа молитвеног рада, саздана на две основе:
Сопствено стварање молитве и «пажња», контрола сазнања, која обезбеђује непрекидност молитве. То се развија као духовни процес, који има смер, изворни карактер и степенаст рад, од којих су главни:
покајање - борба са страстима исихија - спуштање ума у срце бестрасност -чиста молитва - огледање нествареног света - преображење и обожење.

Садржај процеса се састоји у трансформацији енергетског устројства човековог бића и као што је својствено духовним практикама, човек се овде посматра пре свега као «енергетска конфигурација», и та конфигурација, пролазећи кроз серију енергетских форми, преображава се у посебан «прекостваран» тип, када су све енергије усмерене ка Богу. Стање целокупне усмерености Богу, савршена сједињеност човечанских енергија са Божјом енергијом, благодаћу, је обожење, претварање човекове природе, достигнуто у потпуности мистичким општењем са Богом.

Следећа и најважнија етапа развоја исихазма је исихатско рађање у Византији XIV в. (пре тога , посебан утицај у традицију уноси мистика Светог Симеона Новог Богослова (949-1022), представљајући богато искуство виших степена духовног процеса).

Исихазам у овој етапи постаје централни фактор, не само у црквеној, него и у светској историји Византије.  Активно рађање исихазма завршава се у XIII веку, радом Светог Григорија Кипарског, Теолипта Филаделфијског, Никифора Ујединитеља. Високоразвијеност, разрађеност исихаистичке методе у тој епохи издиже у први план више духовно састојање, укључујући и световно посматрање, и тридесетих година монах Варлам Калабриец иступа са богословском критиком тих посматрања у целости. Тако започињу «исихатске расправе», црквени конфликт се преплиће са политичком борбом и грађанским ратом и на крају долази до «свечаности Православља», саборног признања исихатског искуства и догматска поткрепљеност његових основа.

1. Исихазам је добио богословскоу заснованост према учењу Паламе, која је развила и допунила класичну патристику «богословљем енергије».
2. Исихазам је и у теорији и у пракси  (такође и учењима Паламе), експлицирао своје смернице о учешћу тела у духовном процесу, коначно се формиравши као практично учење о обожењу целог људског друштва, човекове природе као такве.
3. Исихазам је је као практика постао не само појединачна монашка методика, него и општеантрополошка стратегија. Због свега тога, стекли су се услови да се на основама исихазма изгради целокупна културна парадигма, слична западној ренесанси, али крах Империје га је спречио у томе.

Гране исихатске традиције постоје у свим православним земљама: Бугарској, Србији, Румунији, Грузији, али главно тежиште у послевизантијском периоду било је у Русији.
Историја руског исихазма, прошла је исте почетне етапе: активни монашки покрет услед христијанизације Русије. Руси се окрећу ка египатско-палестинском пустињачком животу. Утицај «синајског исихазма» није толики, али следећа велика етапа Московске Русије (XIV-XV век), већ је попримила и утицај «синајског исихазма» и процвата исахазма. Традиција утиче на многе области културе, црквеног и друштвеног живота.
Њој припадају Сергеј Радоњешки, Теофан Грк, Андреј Рубљов; њено пуно и чисто изражавање даје Нил Сорски (1433-1508) и  монашки покрет који је предводио.
Обрнути процес, наниже, у руском монаштву, и изван њега  почиње делатношћу Светог Паисија Величковског (1722-1794) и његових ученика и израста постепено у руски исихазам XIX-XX века.
Његовне основне црте су:  оснивање и ширење руског «Добротољубија» (фундаментални зборник исихатских текстова, допуњених, који су база за устројство православног сазнања и живота).
Грађење утицајних огњишта исихазма (Варлаам, Саров и други). Подвиг учитеља руског исихазма - Светог Тихона Задонског, Серафима Саровског, Игњатија Брјанчањинова , Теофана Затворника, а у нашем веку – Светог Силуана Атонског и његових ученика игумана Софронија (Сахарова); успостављање  нових форми  исихазма  –  нарочито старчества.

Нове форме су показале,  да је посебна црта руског исихазма широко развијање тенденција ка утврђивању исихазма у својству универзалне, општеантрополошке стратегије.  За разлику од древне институције стараца, наставника монаха а такође  покрета «Манастир у миру» до словенофилства, који се развија у нашем веку и у том смислу при бољшевистичким прогањањима, завршава се излазак исихазма у свет.
Богословско-филозофско схватање исихазма, започето Максимом Исповедником, а нарочито Паламом, није било продужено у Русији све до нашег века  (што је утицало на судбину руског исихазма и културе уопште).

Ипак, последњих деценија то размишљање се повратило веома активно, при чему јасно иступа искуствена основа и богословска типологија мисли: смисао исихазма који се одвија је израз искуства традиције. Њени носиоци су  Епископ Василије (Кривошејин) и игуман Софроније (Сахаров). Упоредо са њима, нову етапу, која се на Западу несрећно назива «неопаломизам» или «неоправославље», саздали су богослови руске дијаспоре, В.Н. Лоски, о. Георгиј Флоровски, о. Јован Мејендорф  (ученик Флоровског). Њима се прикључују делатности православних богослова Балкана и Запада: о. Димитру Станилоае (Румунија), Свети Јустин (Поповић), митрополит Амфилохије Радовић (Србија), епископ Калист Вер (Енглеска), митрополит Јован Зизјулас, Хр. Јанарас (Грчка) и други.
Они су оформили правац богословске мисли који се назива «православни енергетизам», и наставља да се развија, улази у филозофију указујући на  паралеле са антиплатонским и антиесецијалистичким правцима савремене мисли на Западу и потврђујући тезу о томе да «Исихазам садржи конструктивни одговор на изазов, бачен хришћанству новим временом».  (Мејендорф).


Превела за Поуке.орг са руског Оливера 

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.

Основни подаци о мени

Читаоци